Laž kao zaštita

Mislim da laz u bilo kom obliku nije dobra...prije ili kasnije se istina otkrije...laz ne moze zastiti, koliko god da u momentima izgledalo da stiti..cini mi se da laz samo povrjedjuje...
Bolje je ponekad precutati istinu, nista ne reci nego slagati...

Vrlo lijep primjer takve lazi je opisan u jednoj seriji. Zena ima rak i pocela joj je opadati kosa. Ona se odluci da obrije glavu i zavrsi s tom mukom. Navece se muz vrati s posla i ona jedva skupi hrabrosti i pojavi se takva pred njim. On se napravi kao da nije ni uocio promjenu, pa ga ona pita za komentar kakav. On kaze da izgleda divno, kao i uvijek. Kasnije prica sa njenim bratom, kojem kaze kako ju je slagao rekavsi joj to, jer jedino sto je u tom trenutku vidio bila je zena koja umire. No, takva laz je nju ohrabrila i usrecila.

ces@ric@ ::No, takva laz je nju ohrabrila i usrecila.

O tome se radi! Bravo!

Npr., kad sam ja imao operaciju, dogovorio sam se sa mojima da ne kažu babi za to... To bi joj samo stvorilo pitisak i dodalo pritisak na njene, već velike, zdravstvene probleme. A pritom je operacija bila bezopasna. Svejedno, njoj ne bi moglo da se objasni i bolje joj je da ne zna. I tako sam ja prošao kroz operaciju za koju ona nije saznala... Ok, možda će nekad i saznati, ali tad neće brinuti. Možda se naljuti što nije znala kad je to bilo, ali će svakako lakše preživeti saznanje da je to bilo i prošlo dobro, nego saznanje da se to trenutno dešava i da ishod nije siguran, jer ne bi mogli da je ubedimo da ne treba da brine.

Hm, razlikujete li laž od prećutkivanja istine?
Ja sam uvek za ovu drugu opciju, po mogućstvu... Mada, mislim da i male laži mogu biti vrlo korisne. Ja sam odvojena, kao i većina studenata, od porodice i živim sama. Ne koristim tu situaciju da se ponašam kao "puštena s lanca", ali i ne dozvoljavam da mi iko ugrožava privatnost. Ja se, lepo, mojima javim uveče, kao za laku noć, i onda odem u grad. Smešan je razlog, ali u očima mojih, ja sam njihov devojčurak (bliži tridesetoj nego dvadesetoj...!) u velikom gradu. Tako da se moram služiti tom taktikom, mada se i sama osećam blesavo ponekad.
I, da, lažem počesto zarad "viših" ciljeva, naročito ako je i za mene, i za slaganog tako najbolje.

Naravno da razlikujemo. Laž je za nju bila ''Dobro je'' u trenutku kad se on (tj. ja) prevrtao i preznojavao na operacionom stolu. I kad se tetka ispalila pa sam onda samo ''izvadio zub''.

Precutkivanje istine nekad iziskuje laz. Ne zelim reci svojima za momka, ne lazem, samo ne govorim. Ali, oni me nazovu i pitaju s kim sam, ja kazem sa drugaricom. To je vec laz... Rijetko ostane samo na precutkivanju

Možda, ali meni, kao starijoj, moguće je da na pitanje odgovorim pitanjem -da sam u situaciji sličnoj tvojoj, rekla bih nešto poput: da li je ta informacija od važnosti za tvoj opstanak? ili nešto tako drsko, ali sa porukom da im i nije baš nužno da sve znaju. Opet, podvlačim, meni je moguće, jer sam starija, i jer zaista i nemam razloga da ne živim onako kako smatram da je po mene dobro. Izbegavam laž svakakvim dovijanjem, koliko je možno, a kad ona baš i nije nužna.

Pa nisi tako puno starija A primjer sam navela onako, banalno... ne da se to sad meni dogadja... ali ono sto kaze stilly, najcesce prema starijim osobama, ali i prema drugima, kad jednostavno ne zelimo zabrinjavati nepotrebno, pa samo kazemo dobro smo, sve je uredu, a nije... Ipak je i to laz, koja je vec postala fraza...

Da, lagala sam i za svoje i za tudje dobro, i lose prosla...Zato, ko moze da se obuzda, neka se ne bavi time...

Moje je mišljenje da je uredu izreći samo belu laž. Dakle onu laž koja neće nikoga povrediti, sitne laži, a zbog nje će se neko osećati bolje.

Najbolje je rešenje prećutati. Tako niti lažeš, niti govoriš istinu.

Meni se dopao onaj primjer zene sa rakom kojoj je muz rekao da dobro izgleda. Mislim da je to odlican primjer necega sto nije receno bas onako kako se mislilo i usrecilo je nekoga. Ja bas i nisam previse sposobna za laganje, prije ce se desiti da precutim istinu. I ja sam pribjegavala sakrivanju zdravstvenih problema, sto jeste neka forma lazi, kada sam bila rasjekla stopalo i nisam mogla da hodam. Jednostavno, nisam zeljela da uzrujavam porodicu bez potrebe. Na fakultetu sam jednom slagala da sam polozila ispit koji nisam bila u tom trenutku polozila (ali jesam ubrzo nakon toga). Kao klinka krila sam svoja osjecanja i trudila se da izgledam potpuno ravnodusna prema djecacima u koje sam bila ludo zaljubljena. Ko zna koliko puta sam precutala stvari koje bi mogle povrijediti druge ljude da sam ih rekla. Za mene je to stvar kulture i ljudskosti.

Da slagala sam najbolju frendicu i pravila sam se da nista ne znam. Svjesna sam da sam pogrijesila i kajem se sto joj ja to nisam rekla nego sasvim deseta osoba koja je nebitna u nasim zivotima..

Moja drugarica izadje sa deckom koji vec 3 godine ima curu, ja sam to znala i nisam imala hrabrosti da joj to saopstim, svaki dan sam razmisljala sta da radim.. Kad sam smogla snage da odem i da joj kazem, ona je meni rekla ja sam se u njega zaljubila.. Ja kao njena drugarica opet nisam imala hrabrosti da joj kazem da taj decko nije za nju da on vec ima curu, vec sam se samo kiselo nasmijala. Nakon nekog vremena ona je to saznala, malo je bila ljuta na mene ali me je shvatila i rekla mi je sve je u redu i ja bih to isto uradila da sam bila na tvom mjestu. I sada kao i ranije mi smo ostale super frendice..

Naravno da nije dobro lagati.Ali,smatram da je to ponekad potrebno,jer je istina previse surova.Na primer,ako cerka pita majku ''Mama,da li sam ja lepa?''(a zamislomo da je poprilicno ruzna)mamica joj nikada nece reci istinu,jer bi to moglo da proizvede komplekse i unistilo bi joj dobru volju.
Ili,na primer,otac primeti da mu sin ne moze sa parama,da mu ne ide,da ih odma potrosi.Sin pita oca ''tata,da li cu ja ikada biti bogat covek''a otac mu naravno kaze da iako zna da to nije istina.Drugarica nikada nece reci drugoj drugarici da je ruzno ispla.Postoji 100 slicnih primera gde naprosto moraju da se upotrebljavaju lazi.Svi mi upotrebljavamo takve lazi.To je naprosto deo zivota.

Skoro sam učestvovala u jednoj laži.
Čovek je lagao svoje koji su mu došli u posetu, a ja sam ćutala i nisam bila iznenađena.
Znam da je hteo da zaštiti decu, majku, ženu i ja sam mu svojim ćutanjem pomogla u tome.
Nije hteo da pokvari sinu rođendan, koji je bio baš kad je On na operacionom stolu.
Pokušavala sam da ga nagovorim da to ne krije i da treba njegovi da znaju da će tog dana baš biti operisan, nisam uspela, onda sam samo ćutala i ispoštovala njegovu želju da niko ne zna, sem mene.
Tog dana sam bila na Grudnoj hirurgiji, On je već bio u operacionoj sali, mobilni telefon nije isključio, njegovi su ga zvali i kad su videli da se ne javlja, zvali su mene.
Slagala sam da je na nekom ultrazvuku, a da sam ja negde u gradu, pa kasnije idem kod njega i da ne znam kad će biti operisan.
Poželela im lep dan i srećan rođendan.
Posle tog razgovora sam plakala, osećala se odvratno i bespomoćno.
Stajala sam ispred operacione sale tri sata i čekala brata, koji je malte ne, napisao testament,a pred svojima je bio nasmejan.