Poslovni prijatelji iliti kolege

Pa moguće je, ali kao kolege će uvek biti jedan drugom konkurencija.

Svakako je moguce imati prijatelje na poslu...
A da li ce biti konkurencije medju njima, mislim da zavisi od posla kojim se bave...
Imam nekoliko prijatelja sa posla i medju nama nema konurencije jer nam je takva struka da nismo jedni drugima konkurenti...

Kratak period sam radila sa bratom. Mada smo u tom periodu bili prilicno posvadjani iz privatnih razloga, na poslu smo uvijek bili udruzeni i podupirali jedno drugo. Konkurencija je bila dosta velika, pa smo odlucili da se protiv nje borimo zajednickim snagama. Tako mislim da bi bilo i da sutra pocnem raditi sa svojim najboljim prijateljem.
Na jednom drugom poslu nisam mogla steci neke prijatelje, jer su me dozivljavali kao kontrolu, kao kakvog spijuna kad sef ode (sto i jeste bio izmedju ostalog moj zadatak, jer su ovi bili dangube cim sef ode)
I na trecem, skroz privremenom poslu, sam se dobro slagala sa nekima, uprkos prilicnoj razlici u godinama mislim da se razvilo i neko prijateljstvo. No, opet bilo je i onih koji su me dozivljavali kao prijetnju i konkurenciju i sa kojima se nikako nisam mogla sprijateljiti.
Inace, voljela bih da iduci moj posao bude sa nekim mojim iskrenim prijateljem koji ce mi pruzati podrsku

Ja sam na poslu prvenstveno zbog posla,ali volim da sam u normalnoj komunikaciji sa ljudima.
Sad,to što je nekima nenormalno da neko želi da je u korektnim odnosima sa svima,da ne želi konflikte zbog svog mentalnog zdravlja-to je već neka druga priča..

Ja sam sa svojom direktoricom na prethodnom poslu bila u tako dobrim odnosima da sam o njoj mislila kao o drugoj majci - samo boljoj verziji. Naravno, kada sam izgubila posao shvatila sam da je majka samo jedna, a poslovna druzenja traju koliko i zaposlenje!

Inace, imam kolega i koleginica sa kojima se dobro slazem, ali sam veoma rijetko bila u situaciji da izadjemo negdje zajedno i van posla, tako da bih tesko mogla da tvrdim da smo neki pravi prijatelji. Takodje, nikada se ne bih odlucila da se povjeravam o svojim licnim problemima nikom od njih, jer bih rekla da se to nekada zna iskoristiti protiv tebe ako se ti odnosi pokvare.

Mogu li poslovni prijatelji biti pravi prijatelji? Naravno da mogu. Imam prijateljicu sa kojom sam radio, jedna duša, predobra osoba. Takve mogu nabrojati na prstima jedne ruke, a koje poznajem.
Jesu li su takva prijateljstva iskrena ili se iza okvira prijatelja krije konkurencija? Što se mene tice, nisam zavidan, iza mene stoje samo iskrena osećanja. Zadovoljan sam sobom i srećan kada vidim ljude koji uspevaju svojim trudom i zalaganjem.
Da li posao može uticati negativno na prijateljstvo? Na pravo ne. Ili opet bar što se mene tiče.

poslovna druzenja traju koliko i zaposlenje!

Ovo je tačno, bar kod mene je tako bilo.
Imala sam "prijatelje"na poslu u kojima sam mnogo verovala, za koje sam bila uvek tu.Kako se bližio neki spisak otpuštanja radnika svi smo se promenili, ja sam bila "ta" koja je ćutala i čekala šta će biti i da l sam ja na "toj crnoj listi".
Mnogi su imali nekoga iza sebe i tako sačuvali posao.
Imala sam i ja i to je moj suprug koji je neki rukovodilac tamo i sada,ali nije ništa uradio tada po pitanju mog opstanka na poslu.
U to vreme sam bila besna na njega, nisam htela da shvatim da mu je rečeno "jedno od vas dvoje mora biti tehnološki višak"
Tako da je on ostao da radi i napredovao u poslu, a ja sam ostala bez posla. Sada (trenutno ovog momenta) pitam ga da l je moguće poslovni prijatelj da postane pravi prijatelj, dobila sam odgovor da može, kako ne znam.
Sad dal su ta prijateljstva iskrena, ja iz iskustva znam da nisu.A i moja jača polovina isto kaže, što znači da i njegovi kvaži prijatelji sa posla nisu pravi prijatelji, već poslovni saradnici koji su korektni na poslu.

Da li posao može uticati negativno na prijateljstvo?

Nije to pravo prijateljstvo, jer da jeste trajalo bi, bar kod mene je bilo tako. Sad. samo znam kako su i gde su,a mnogima se i ne javim na ulici kad se sretnemo.

Ponovo radim sa bratom. Cak smo ponovo u istoj kancelariji. Sad je za nijansu lakse, jer ne zivimo vise skupa i to nam je vrijeme koje provodimo skupa. Nekad me nervira kad kasni na posao, kad po sto puta izlazi na cigaretu, a posebno kad izigrava kakvog sefa. Recimo, obozava da se na njega ceka kad treba krenuti kuci da bi tako pokazao da je prezaposlen, sta li.

Sa ostalim kolegama se koliko-toliko slazem. Imam svoje misljenje o njima ili kako bi moja maceha rekla "stavila sam ih u njihovu kockicu", ne smatram ih prijateljima, ali su mi dobre kolege. Uglavnom se lako dogovaramo, postujemo i to je najvaznije.

Već nedelju dana se nerviram zbog promjena u firmi koje znače da se moram vrlo fino oblačiti, dok u moju kancelariju dolazi kolega sa psom kojeg pere dva puta godišnje i koji nije dresiran da se ponaša kako treba. Osjećam da je to situacija koja vrlo lako može eskalirati u nesporazume i nezadovoljstvo. Ljuti me što je tako i što sam dovedena u nezgodnu situaciju nedostatkom obzira i promišljenosti od strane prije svega rukovodstva, a potom i kolege koji je veoma sebičan i neodgovoran. Samo se nadam da posljedice neće biti takve da ću godinama patiti i stradati zbog toga - a to nije nemoguće, na žalost. 

U odjelu u BiH imam jednu kolegicu koja takodjer radi u odjelu za zaposljavanje i sa kojom cesto moram da saradjujem. Za razliku od mene, kojoj je to jedan od taskova, njoj je to glavni zadatak/pozicija.

Zena me, blago receno, izludjuje i uopce vise ne znam kako da se prema njoj postavim. U firmi je duze od mene i po godinama moze majka da mi bude, no svoj posao cesto obavlja krajnje neprofesionalno. Ono sto mene najvise iznervira je to sto mi oduzme puno vremena dok nesto razjasnim s njom. Komuniciramo preko Skypea i kad bi neko pogledao nas razgovor vidio bi da ja obicno napisem jednu recenicu, na koju ona odgovori sa 10 uglavnom nevezanih za ono sto sam je pitala. Ja znam nekad otici sa bratom na cigaretu, ispred zgrade, vratim se, ona i dalje pise. Recimo, prije koji mjesec sam je pitala da li u njihovoj firmi postoji alarm i koja je sifra. Njen odgovor je sadrzavao pricu o racunovodji koji na posao dovodi razne ljubavnice, nekoj zenskoj, koja dovodi momka i zatvara se s njim u direktorov ured, te pricu o rodbinskim vezama kod njih i pola toga cega se ne sjecam. Procitala sam ponovo svoje pitanje, jer sam mislila da sam mozda greskom pitala nesto drugo, no nisam. Jedino sto sam bila napisala je: Postoji li kod vas alarm i koja je sifra?

Danas mi je posebno digla pritisak. Obavijestila sam je o progresu jednog kandidata, poslavsi mail njenom sefu i ukljucivsi je u kopiju. Njenog sefa sam u tom mailu zamolila da izdvoji vremena i da intervjuise kandidata, kog je vec intervjuisao moj sef. Ona mi je onda na Skype napisala roman kako niposto ne smijem pozvati kandidata na intervju sa njenim sefom, a da se prethodne ne konsultujem sa njenim sefom. Naravno, to mi ni u snu nije palo napamet, ali je ona bila ubjedjena da je to bila moja namjera. Nigdje, nicim to nisam dala naslutiti, nisam toliko sprzena da pozovem kandidata i organizujem vrijeme i mjesto intervjua sa direktorom bez direktorovog odobrenja i provjere kad je slobodan. Ona mi je rekla da je ona to vec 2-3 puta napravila i da se direktor naljutio. Pa naravno, zamisli dodje ti kandidat, ti ne znas ni ko je, nespreman, vjerovatno u svom poslu, a trebas ga intervjuisati jer je tako odredila tvoja zaposlenica. I cudi se da se naljutio?

Izgubih 20 minuta na objasnjenje da mi to nije ni palo napamet da bih onda shvatila da mi je najbolje da iduci put samo kazem: U pravu si, necu tako. Sad ce, naravno, otici do svog direktora i reci mu kako sam planirala pozvati kandidata, organizovati sve bez konsultacije s njim, ali me je ona na vrijeme sprijecila.

Poslije svakog naseg razgovora, kad se konacno razjasnimo, ona pocne da me hvali kako sam odgovorna, vrijedna i kako sam joj draga. Zbog toga nikad nisam prema njoj gruba, ali stvarno ne znam kako da se postavim. Niti volim laskanje, niti znam i mogu uzvratiti, jer me njen rad izludjuje, stvarno ne znam. Ako je neko imao slicnu situaciju ili ima kakav savjet, nek napise...

Pa, nisam sigurna da je imalo slicno ili relevantno, ali meni se dva puta do sada desilo da budem jako ljubazna prema koleginicama i cak ih hvalim, i da me poslije toga silno razocaraju. Jednoj od njih sam cak u par navrata kupila neke poklone, da bi se ona poslije toga pravo prolijenila, tako da sam kasnije nekoliko puta bila u iskusenju da se izderem na nju, ali sam se suzdrzala.

Moj jedini savjet bio bi da se ne zblizavas sa osobljem vise nego sto je to potrebno i da im niposto ne dopustis da vide tvoju njezniju stranu.

Jao, cesarice, to je vrlo teška pozicija, posebno ako žena u suštini nije zla. Ako je uvrediš, mislim da će postati vrlo neprijatna.
Ako već misli da si vredna (a verujemo da jesi), ti joj onda skreni pažnju kad joj pišeš nešto što ti hitno treba da ti to zaista treba hitno i da ti odmah odgovori, tj. nabij malo tenziju da bi ona znala da mora odmah da odgovori. Ako krene mnogo da odugovlači, onda je opet podseti da ti treba i da imaš puno posla. Ne znam šta bih ti drugo rekao.

I jedna šefica kod mene u školi je isto tako užasna. Tri sata joj treba da sklopi rečenicu, ja već na drugoj reči znam šta će da me pita i imam spreman odgovor. Međutim, shvatio sam da voli kad joj na početku razgovora malo razveseliš, pa je ja tako pitam kako je, ima li posla, i da li zovem u nezgodno vreme i sve odjednom i ona se jedino snađe da odgovori da nije nezgodno vreme. Onda je pitam ima li vremena da me sasluša samo koji trenutak i da znam da je zauzeta. I tako ona smekša, meni lakše i ne pita me suvišna pitanja.

E sad svaki kolega i svaka koleginica imaju nešto svoje. Ne znam, isprobaj neke taktike.

Ja na posao jedino zbog jedne koleginice volim da idem. Otkad je ona došla, lepše mi je tamo. To je skontala i šefica, pa nas često stavlja zajedno kad se dežura nedeljom.

Ta koleginica je tako pozitivna, voli svoj posao, ni na šta se ne žali, uvek iz svega izvuče neku šalu. Završila je taj fakultet, pa je srećna što je počela da radi u struci. I ja bih bio. Inače je veoma oštra na jeziku, što ja mnogo volim kod ljudi i onda se po ceo dan ‚‚prepiremo" i podbadamo. Baš je onaj ‚‚ortak-tip" devojke. Sva je slatkasta, a u stvari sarkasična i stalno joj pričam da je zlo. Ona zna da je to kompliment. Počeli smo i da se ‚‚nagrđujemo" raznim imenima, što je meni znak da smo se baš zgotivili. Ja bih se s njom družio i van posla, ali ne znam koliko je to pametno.

Što se tiče ostalih, ne znam. Sa jednom koleginicom mnogo volim kad sam dežuran, jer bukvalno uspemo sve da završimo za 4-5 sati i, pošto nema potrebe da se više zadržavamo, idemo kući. Tako bi moglo i mnogih drugih dana. Druga je mutna i sumnjičava prema svima, ali mi je jako draga zato što je vredna i neće da podvali, tj. ne ume. Gleda svoj posao, ali ne ide preko mrtvih. Treća je urbana devojka, tip koji najviše mrzim i ni u čemu se ne slažemo. Sa njom mogu samo da se zezam, ali za razliku od ‚‚omiljene", ona se vređa.

Tri šefice (da - tri! Dve zamenice i jedna urednica) su svaka priča za sebe. Jedna zamenica je supruga urednika svih internet izdanja i više je na odmorima i bolovanjima nego što je tu, a kad je tu ponaša se kao da poseduje sve u redakciji, iako to suptilno pokazuje. Druga je prebačena sa Zabave i sve bi nekako poseljačila kadgod može, što mi se ne sviđa, a inače je super prema nama i jedina se druži sa nama na pauzi, za razliku od ostalih urednika, koji svoje zaposlene smatraju nižim bićima. Urednica nam je fer što se tiče posla, ali je previše ćudljiva i stalno se ponaša kao da mi ništa ne radimo, a realno se rasturamo od posla svi osim ‚‚urbane". Ja do skoro nisam imao problema sa njom, čak znam da sam joj miljenik, jer sam jedini muškarac i jer radim sve što treba kako treba. Urbana je omiljena šefovoj ženi, a moja omiljena ovoj sa Zabave. To smo se svi složili da je tako. Ali sam nedavno skontao da se šefica bespotrebno istresa nad svima nama kad joj neko drugi stane na žulj. Razumem ja da ponekad pukneš, ali stalno biti na ivici? I na kraju krajeva, mi nismo krivi što nju neko pritiska.

Evo poslednji slučaj s njom. Koleginica je u ponedeljak radila od 9 do 5 (svako od nas troje jedan dan dežura od 9) i u 5 joj kaže da nema ništa više i pita je može li da ide, a ona se izviče na nju i kaže da nema radnog vremena u novinarstvu, da treba da ostane dok se posao ne završi (a završila je), da ne treba da joj govori da je od 9 i da ne mora da je pita kao u osnovnoj školi može li da ide. To je i meni pre neka dva meseca rekla, samo mnogo blaže. Posle dva dana ja sam bio od 9 i završio sam u 20 do 5 i dok sam se spakovao bilo je 10 do 5. I dolazim do njih da im mahnem, a ona me pita namrgođeno "Gde ćeš ti?"
- Idem, završio sve.
- Koga si pitao?
- Nikog. Jel mi treba neki papir da se overi pečatom svaki put kad odlazim (šalim se vidno).
- Ne treba. Ali kako znaš da si završio? Možda sam ja baš sad htela nešto da ti pošaljem? I još nije 5.
- Pa rekla si da ne treba da cupkamo na stolici i čekamo 5:00 ako završimo ranije. I da se ponekad ostaje kasnije kad mora.
- Da, ali treba da se javiš. Uvek mi se javiš na četu. (još uvek ozbiljno)
- Ali rekla si mi da ti se ne javljam i ne pitam.
- Šalim se, bre (valjda kad je ostala bez argumenata), ajde pali (smeje se).
- Pa šta me ovde prozivaš bez veze kad sam ja dobar?
- Moram i tebe malo, ne mogu samo njih. Idi odmaraj.

Eksplozivom sam mogao da je raznesem. Čak i da se šalila, čemu to? Šta - ja sam iznad vas i došlo mi malo da se igram? Ajde molim te. Bar da joj se može ugoditi, nego ne može. Jednom je nekoliko nas ostalo do pola 7 i ona je vikala kako treba da se ubrzamo i kako zbog nas ne može da ide dok nam ne pregleda sve. Onda se to da na vreme i ne čeka se toliko. Plus - većina posla može uvek da se ostavi za sutra. Daj prvo glavno, ti si urednica, ti treba da znaš.

Bežim čim mi se ukaže prilika za neki bolji posao. Bar da su neke pare, pa da radim bar za nešto ovu glupost koju nimalo ne volim.

Poet, dobar savjet. Samo ovoj mojoj kolegici ne treba pola sata da sastavi recenicu, ne treba joj ni pola sekunde, samo sto te recenice uglavnom nemaju veze s poslom

Joj, Still, mislim da je takvo ponasanje tipicno za zenske sefove. To bas i lici na zene, e sad cu se saliti, e sad cu te napasti, zavisno od raspolozenja. Ja, srecom nemam zenske sefove.

Moj sef je ujedno i sef cijelog tehnickog dijela, svih filijala, sto je super jer sam onda u toku i odgovaram direktno njemu, nemam vise sefova. On je Rus i kao vecina njih vrlo je prijateljski raspolozen i apsolutno nema barijera i kad neko dodje sa strane nikad ne bi rekao da je upravo on sef. Voli da se zeza, perfekcionista je i nekog ili voli ili ne voli. No, ne veze se za ljude.

Ostale kolege su gotovo iskljucivo muskarci, programeri, sastavljeni uglavnom od bivseg SSSR-a, Bosanaca i par Srbijanaca i Ceha. Ima i jedan Spanac. Rusi imaju neko glupo pravilo da se ne rukuju sa zenama, na pocetku mi je to smetalo, sad vise ne, jer i tako ne volim to rukovanje. Oni se medjusobno svaki dan kad dodju na posao rukuju i kad odu isto. Meni samo klimnu ili kazu cao. No, inace me postuju. Pogotovo najstariji medju njima, koji ima preko cetredesetak godina. On mi uvijek pridrzi vrata, dospe sok u restoranu, pusti da prva prodjem i nikad ne dozvoljava da se u mom prisustvu pricaju prljavi vicevi ili izgovaraju psovke. Pored toga sto je vjerovatno najbolji programer, tehnicar, on me ovakvim stvarima iznova odusevljava. Kad su bili na sluzbenom putu i moj brat se razbolio, on mu je kuhao supe i kupovao voce i lijekove. Zaista, divna osoba, nazalost radimo u sasvim drugom odjelu.

Jedan me je poceo cijeniti tek kad sam malo "povisila ton", tj. kad sam odbila da mu nazovem restoran i narucim hranu. Umjesto toga pruzila sam mu broj telefona restorana. Mislila sam da cemo se tako zakaciti, no umjesto toga poceo je da cijeni moje misljenje i da otvorenije pricamo o tome kako je u firmi.

Sa trecim Rusom mi je najdraze da se druzim, imamo slican smisao za humor i stalno se prepucavamo. On najvise voli da zapocne sa mnom raspravu kako je zenino mjesto u kuci i stalno pita kad cu skuhati i donijeti nesto za sve kolege.

Racunovodja je isto tako odlicno odgojen. Mada, po godinama moze skoro deda da mi bude, on me persira (s njim pricam na ceskom, sa ostalima ne engleskom). Sto bi se reklo, zna se ponasati i ono vaznije, odlicno zna svoj posao, pa mi je drago da su ga doveli iz penzije kod nas.

Sa vozacem imam najvise problema, jer smo potpuno razlicite osobe. Jedino sto nas povezuje je to da smo istih godina. No, on je izuzetno lijen, neodgovaran, bahat i bez vecih ambicija. I sa njim se cesto prepucavam, no ne prijateljski nego onako da moze preci u svadju. Nas odnos funkcionise po principu usluga za uslugu. Kad vidi da je pretjerao, onda se smiri i postane vrlo dobar preme mani i mom bratu u strahu da cemo nesto reci nekom od sefova. On ne zna nijedan strani jezik, nista na racunaru (nema zavrsenu srednju skolu), no uredno se smije kad neko od nas govori ceski.

Sa Bosancima je uglavnom zategnuto. Mi se kao druzimo, ali svako gleda svoje ciljeve i nema tu iskrenog prijateljstva. jednog kolegu posebno ne mogu da podnesem, uvijek podvaljuje svoje poslove drugom. Recimo treba nesto hitno i kao podijelili smo poslove na tri dijela, ja svoj jedva zavrsavam, nemam vremena, a on je svoj prebacio na tri druge osobe van firme, platio im i dosao do mene da me onako sefovski nadgleda, mada smo na istim pozicijama. Srecom, trenutno je uglavnom u BiH.

Sef marketinga je Beogradjanin i ima tipicni akcenat koji god jezik pricao. Kad je tek dosao ja sam zbog tog njegovog akcenta i te marketinske price umirala od smijeha. kasnije sam se navikla. Ima obicaj da mi se obraca sa "duso". Odmah se u pocetku ispricao zbog toga, rekavis da se on svima tako obraca, no meni je ipak neobicno i ne volim to.

Njegov asistent, isto Bosanac, sin sefa finansija i suvlasnika firme je jako umisljen i tezak za suradnju. Misli da je pokupio svu pamet svijeta i stalno nesto pametuje. Zbog toga ciji je sin mu uglavnom podilazim i ne prepirem se s njim. Mada, tu i tamo mu kazem i to pred ocem (na sto se ovaj smije): "Suti, mali." I cesto mu se obracam sa "mali", jer je dvije godine mladji od mene, ali se ponasa kao da je 15 godina stariji od svih u firmi.

Joj, nadam se da gosti ne mogu citati ovaj topic

Nisam imala kolege osim kolege sa fakulteta, pa sam nekako i školske drugove svrstala u kolege jer to je prosto tako. Barem u mom slučaju. Svi su se oduvek takmičili i bili preambiciozni, utrkivali se, šta li... i nekako, u svemu tome, kad bi se moj glas oteo - mrzeli su ga. Ili me ne trpe jer nisam prećutala, ili me ne trpe jer ne podnose tuđ uspeh. Dok nisam obolela od depresije bila sam prilično uspešna u svemu što radim pa su ljudi od mene zazirali. Sećam se situacije kad sam dobila prvu desetku - koleginica koja je bila prva na listi sa prijemnog ispita prišla mi je, pružila mi ruku i rekla Opsana si ti konkurencija Piroćanke! (pružila sam ruku ali u sebi sam mislila idi bre dođavola ti i tvoja pohlepa). Milion puta bila sam žrtva sitnih intriga uvek kad su bila u pitanju takmičenja iz pisanja. Drugarica u školi kada je bilo republičko nije me namerno obavestila da rad treba da odštampam u 5 primeraka za komisiju, i jedan da imam kod sebe. Šatro joj je profesorka javila kasno uveče, pa da ne zove jer spavamo... Uprkos njoj bila sam treća. Ona nije ni ušla u uži krug, ali me je bilo jako sramota kad smo se tamo pojavili a onda su mi zatražili rad a ja sam imala samo jedan jedini! Svi su počeli da se zezaju na moj račun da sam stipsa i da to važi za Piroćance, a onda me je jedna gospođa koja je bila u komisiji jako oštro izkritikovala da sam rad jedva i branila sa suzama u očima... Nemam reči.
Sam profesor poezije mi je napisao u mejlu jednom da mrzi moje pisanje jer on tako ne ume. Bila sam zgranuta. Mada sam doduše to shvatila kao kompliment, počela sam kasnije da ga izbegavam. Kada sam predala svoju zbirku Nedeljko Popadić mi je nudio seks u zamenu za štampanje. Pesnik koga sam toliko cenila izuzetno me je razočarao! Ja sam uzela natrag svoj rukopis i rekla sam mu da nikada više neću ni pokušati da uđem u srpski književni svet ako je cena za to tako ljigava. Prekinula sam svaki kontakt sa svim pesnicima savremenicima koje poznajem, ili bolje - koje sam znala.
Verovatno, ako ikad budem radila neću moći da imam nikakva poslovna prijateljstva jer prosto to ne može biti - tako funkcioniše svet. Odavno sam shvatila da su ljudi ogavne zveri.