Ima neko zlo u ljudima...

E, bas ovih dana izbrisah iz zivota jednu takvu osobu...A, cinila se bas divna, draga i dobra...u nekim momentima nezasticena...
Bila sam uz nju kad god je trebalo, pokusavala da joj olaksam neke probleme...da joj se nadjem kad joj je trebalo malo podrske...
I sta na kraju...jedno veliko nista...samo izduvan balon...
Nisam povrijedjena....poslije svega bolje da mi nije u zivotu...vise sam zbunjena kako je moguca takva preobrazba u jednoj osobi...

Ja samo nisam dopuštao tako nešto, a kad sam jednom dopustio, opekao sam se. Družio sam se sa jednom curom, onda našla dečka i više ne postojim kao drug.
E onda bivam gadan sa kamatom. Rekao sam joj da ću da joj sa zadovoljstvom isprojektovati spomenik i dati joj ružu kad odapne. Onda sam je izbrisao iz života.
Ako se družiš sa nekim, druži se, a ne da ga otkačiš posle nekog vremena.
Više ne pravim istu grešku.

Danas imam najbolju drugaricu sa kojom sve delim i obožavam je. Ovaj put se nisam opekao, jer sam je dobro upoznao, i znam da je osoba koja nije u stanju da tako zabije nož u leđa drugarima. Zato često razmišljam da sa njom provedem ceo život.

Maceha mi je zabila jedan takav noz. Slijepo sam joj vjerovala i zaista mislila da brani moje interese. Dok jednom u nekom sukobu nije stala protiv mene, kad sam ocekivala da smo u tom zajedno. Tad sam shvatila da su njeni interesi ispred svih drugih i da nikad nece uciniti nesto na svoju stetu zbog drugog. Prestala sam joj vjerovati slijepo i pocela igrati njenim tempom. Danas slobodno mogu reci da sam i ja njoj zadala par takvih udaraca

Neke osobe su svojevremeno mom najboljem drugu htjele mene predstaviti dvolicnom i zlom. Govorili su mu o tome kako ga ogovaram, kako ga ismijavam iza ledja. Nisu ocekivali da ja sve to govorim njemu, ako sam ga bilo kad spomenula ili se nesto malo nasalila na njegov racun, sve je odmah saznao, od mene.

Da, nekim ljudima je stvarno teško da budu to što jesu - ljudi... Milion puta sam naišao na takve ljude. Milion puta bio povređen od strane onoga kome sam verovao. Ali moj problem je izgleda iskrenost i direktnost dok sa druge strane dobijem potvrdno klimanje glavom i ''U pravu si'', a ustvari iza leđa... Najviše me pogađa provociranje, ne zbog toga što se osetim ugroženo nego zbog toga što mi je žao te osobe. Mala i ništavna u svom postojanju pokušava bar na nekog da ostavi utisak, pa makar i negativan, nebitno... Ne znam da li to hrani takve ljude ili šta...

Veoma rano sam dozivela da se razocaram u dragu osobu. Kada se jednom desilo, posle toga sam rekla sebi da shvatim da ce mi se to u zivotu jos milion puta desiti i da se polako naviknem. Tako sam i uradila. Pojedine osobe za koje sam mislila da su mi prijatelji, samo su se folirali. I valjda se zato i ne otkrivam potpuno ljudima. Sa kojima sam bliska, bliska sam prijateljski. Ne razglabam o citavom zivotu i ne dajem reportaze o danasnjem prozivljenom danu.
Da, i kao sto Stilly kaze, problem je iskrenost. Valjda za onog ko je iskren vazi i da je naivan. A ne znam zasto je to tako povezano...
Ali, najgore je kad shvatite da zivite sa osobom koja je ljubomorna na vas i koja vas iskoriscava. E, takva je, na zalost, jedna od mojih sadasnjih cimerki. Deluje kao pravo malo nevinasce. Povucena, tiha, ni mrava ne bi zgazila. Ali, kao sto uvek kazem, neko se moze folirati 2,3,5 meseci, ali ne i duze... U pocetku sam mislila da nije nista, ali jednom se otkrila. I svaki sledeci put se otkrivala sve vise. I, mozda vam se desilo, kada vidite ljubomoru i zavist, kada vidite taj pogled na vama... Ponekad pozelim da joj kazem da prestane sa tim, da prestane sa gordoscu, ljubomorom. Takva osecanja ubijaju coveka u coveku. Ali, ko sam ja da ispravljam ljude. Na kraju krajeva, vazno je da se cuvam takvih osoba i da se pazim. Na odstojanju sam.
Ali, iskreno, vise ne zelim s njom da zivim. Ne mogu da podnesem kad je neko takav. Jednostavno, nikada nisam bila u okruzenju sa takvim ljudima i to mi smeta. Brinucu o tome da ja ostanem covek i da tezim stvaranju jos bolje sebe, a njoj na dusu sve sto oseca negativno.

Still_dreaming ::Da, nekim ljudima je stvarno teško da budu to što jesu - ljudi... Milion puta sam naišao na takve ljude. Milion puta bio povređen od strane onoga kome sam verovao. Ali moj problem je izgleda iskrenost i direktnost dok sa druge strane dobijem potvrdno klimanje glavom i ''U pravu si'', a ustvari iza leđa... Najviše me pogađa provociranje, ne zbog toga što se osetim ugroženo nego zbog toga što mi je žao te osobe. Mala i ništavna u svom postojanju pokušava bar na nekog da ostavi utisak, pa makar i negativan, nebitno... Ne znam da li to hrani takve ljude ili šta...

Uh, uh, osjetim veliku ljutnju i bijes u ovom tvom postu, a i u opisu teme.
Jesi li stvarno ljut zbog tih ljudi, ili na sebe? Tj. ljut sto takvi ljudi postoje, il sto su tebe zeznuli?

Cinjenica je da se na pocetku svakog odnosa (za koji mi zelimo da je iskren) desava, hajmo reci, usmeni ugovor o "suradnji", tj. nekom vidu poslovanja gdje ce obje strane ostvarivati svoje interese (zabava, sreca, drugarska pomoc, povjerenje..i sl.)
Cinjenica je da se ljudi obicno predju u tom ugovoru, tj. daju "na veresiju", il daju bjanko cek (jer su njegove namjere ciste) a da nisu upoznali "suradnika", niti njegove namjere, niti ga testirali na manjim ulozima da li mu mogu vjerovati (pa postepeno ulog povecavali) , i da li njegova (usmena) rijec ičemu vrijedi.
Nema tu neke velike price o nekim "zidovima", koje podizemo oko sebe..nego cista i jednostavna logika poslovanja.
I mogu me svi moralisti svijeta satrati svojim zamjerkama na ovo sto cu reci: ali ta logika poslovanja treba da je na snazi uvijek, i sa svakim, bio to supruznik, brat, sestra... Na taj nacin krcis put odnosu sa manje konflikata, optuzivanja i zamjeranja.
Ne kaze se dzaba: Cist racun, duga ljubav.

Callisto ::Uh, uh, osjetim veliku ljutnju i bijes u ovom tvom postu, a i u opisu teme.
Jesi li stvarno ljut zbog tih ljudi, ili na sebe? Tj. ljut sto takvi ljudi postoje, il sto su tebe zeznuli?

Ljut sam što postoje! Da, pisano je u revoltu. Neću i ne mogu da se pomirim sa tim, a tek ne da shvatim. Ne razumem ona pitanja kad se sretneš sa nekim pa te on pita ,,Šta ima novo?'' i kad ne čuje ništa loše počne da zalazi u detalje da bi izvukao bilo kakvu negativnu stvar koja će mu poslužiti u priči sa nekim drugim. Ali zbog čega!!!?

Nisam ljut na sebe. Ja znam na koji način sam prišao svim tim ljudima i ne razumem povratnu informaciju koja nije ni približna mojoj... Prilazim ljudima sa mišlju ,,Svi su dobri (dok se ne dokaže suprotno)''. A još kad se to zavije u mašnu. Više volim iskrenog neprijatelja nego neiskrenog prijatelja. Sve mogu da razumem, ali bezrazložno zajedljivost i zloban pogled ne. Umem ja da odgovorim na sve to, ali nekad jednostavno neću. Nije vredno. Samo napravim distancu. A što je najjače, još uvek verujem u ljude...

onda našla dečka i više ne postojim kao drug

Nex, to je oblik prirodne selekcije i postavljanja prioriteta. Cini mi se da si prejako reagovao ako je u pitanju samo drugarica

Sto se tice same teme... da da, svako u zivotu prodje tu skolu. Svako na drugaciji nacin. Jesam je prosla, ali se na tu pricu vise ne vracam. Covek sazreva i menja se kroz zivot, to vise nece moci da se ponovi.

Ljut sam što postoje!

Ti samo ne das na sebe, i taj revolt je zbog onih koji pokusavaju da te napadnu, i da ti se igraju sa slikom koju zelis da ljudi vide o tebi. Takvi smo vecinom.

Cinjenica je...onaj ko mene ne dira, nek zivi svoj zivot kako hoce, i nek bude kakav god hoce. A ako me tamo neko mahala, neko ko mi i nije prijatelj (prijatelj me nece mahalat jer takvih prijatelja sigurno nemam)..nije mi bas jednostavno. Dovodili su me takvi likovi do situacije da bi ih najradije stavila pred sebe, suocila sa lazima, pa nek ponovi ako smije - da ga istumbam i polomim ko grancicu! Jernikad ja nisam imala volje za neke smicalice i psihicki rat, to smara.
A bogme, Stilleru,smara i ta ljutnja prema njima. Ucini sebi uslugu, i zanemari te ljude, ko da ne postoje. Nek pricaju sta hoce, al nek izvole popunit moje cipele. Ako mogu... :

Callisto ::
Ti samo ne das na sebe, i taj revolt je zbog onih koji pokusavaju da te napadnu, i da ti se igraju sa slikom koju zelis da ljudi vide o tebi. Takvi smo vecinom.

U pravu si, ne dam na sebe. I nisu to klasični napadi, nego neke sitne stvari koje ne možeš da shvatiš kod drugih. Ima toliko ljudi koje znam samo iz prolaza, ali kod kojih se oseća ta blaga ironija u tonu. A ne znaju me, nikad nismo sedeli na kafi, nikad pričali o bilo čemu ozbiljno. Čini mi se da se ti ljudi brane u strahu da ti njih ne napadneš. U većini slučajeva mi je ta slika nebitna. Neka me vide kako hoće. Ja sam siguran da nisam ništa uradio što bi ih ugrozilo.

Callisto ::
A bogme, Stilleru,smara i ta ljutnja prema njima. Ucini sebi uslugu, i zanemari te ljude, ko da ne postoje. Nek pricaju sta hoce, al nek izvole popunit moje cipele. Ako mogu...

Neka pričaju šta hoće... Ali ne razumeš šta hoću da kažem... Mislim na ljude kojima je to urođeni instinkt i to ne mogu da razumem... Ne kažem da nikad nisam napravio grešku, ali kad nisam onda nisam i ne razumem čemu onda ironija. Aj budimo ljudi onda i vodimo normalnu komunikaciju kad već nikad nismo imali priliku za konflikt.(ne mislim na tebe sad i ovo ne smatram konfliktom. Pomislih da bi ovo moglo tako da zazvuči) Ti umišljeni konfllikti u samim ljudima... O tome pričam.

Uh, razumijem tacno sta hoces da kazes. Vjeruj mi. I dugo sam se mucila time, i kako mogu biti takvi, i sto je najgore, uspjevaju da totalno izmanipulisu ljude oko sebe, i sve im ide od ruke. Nadju sljedbenike, ili slicne sebi ili naivce. Ali kad ti vidis da vremenom ti naivci prestaju da budu naivci, otvaraju oci i odlaze, a oni koji su iste sorte.. na kraju se uvijek medjusobno pokolju...onda te jednostavno vise nije briga. Neka i nastave po starom, i nek u tome budu sretni do kraja zivota, i nek im sve ide od ruke, jer iskreno, čistije se osjecam kad me nije briga, nego da iscekujem da budu kaznjeni, raskinkani.. Diskonektujem se od te male vlastite zloce u sebi :

nexstosic ::Družio sam se sa jednom curom, onda našla dečka i više ne postojim kao drug.
Ako se družiš sa nekim, druži se, Danas imam najbolju drugaricu sa kojom sve delim i obožavam je. Ovaj put se nisam opekao, jer sam je dobro upoznao, i znam da je osoba koja nije u stanju da tako zabije nož u leđa drugarima. Zato često razmišljam da sa njom provedem ceo život.

Prvo da kazem da i ja mislim da je to besmisleno okrenuti ledja prijateljima samo zato sto si se poceo zabavljati sa nekim. Prijatelji ti trebaju za citav zivot, a ne samo dok stanujes kod mame i tate. Drugo - ne znam je li ta tvoja drugarica dijeli tvoje odusevljenje, ali ako da, onda bi bila odlicna ideja da zajedno provedete zivot. Ja sam vec 18 godina zajedno sa bivsim dobrim drugom i nikada to nisma zazalila.

Inace, ja sam se povremeno u zivotu razocaravala u prijatelje. Malo je stvari tako ruznih u zivotu kao osjecaj koji se stvori kada neko ko se pretvarao da ti je prijatelj odluci da pokaze neko drugo lice. Cuvala sam djecu "prijateljicama" koje su se nasle same da im olaksam, da bi mi one okrenule ledja cim se pojavilo nekoliko ljudi koje su poznavale iz mladosti, izbjegavala drustvo ljudi koji su bilo mnogo primjereniji da budu moji zivotni prijatelji radi ljubomore "prijateljice" koja mi je okrenula ledja kada je pronasla momka i slicno. Sve je to kao neki porez na naivnost i dusevnu dobrotu sa kojom sam dosla na ovaj svijet. Ja nisam mogla da se pretvaram da je sve u redu, i sva prijateljstva gdje sam se veoma razocarala su unistena. Moram priznati da to vodi u usamljenost i da bih imala mnogo vise prijatelja da nisam tako postupala u zivotu, ali znam da to jednostvarno nije bilo moguce u vrijeme kada sam se razocarala. Kao i pravni sistem, ja grijehe svojih prijatelja obicno oprostim nakon sto je protekao dovoljno dug niz godina da bih se osjecala sasvim ravnodusna prema onome sto se desilo. Kada "odsluze kaznu".

Možda sam naivna, ali i ja se, kao i Still, vodim onime da su svi ljudi dobri dok se ne dokaže suprotno. I naravno da sam onda bila povrijeđena kada se to suprotno dokazalo...

Baš trenutno imam jednu "prijateljicu" koja se uporno bavi tuđim životima i neprestano raspravlja o svemu što drugi rade, a sebe ne vidi... Moram reći da je zbog toga izgubila jako puno ljudi koji su joj bili prijatelji dok nisu uvidjeli što radi. Ja sam jedna od rijetkih na koju se još može osloniti, iako ja nju više ne smatram prijateljicom. Nakon svih zajedljivih komentara, nakon toliko puta izrečenog: "rekla sam ti", a vidio se zadovoljan osmijeh na licu... jednostavno se više ne mogu povjeriti takvoj osobi. Da, grozno je s moje strane što joj izigravam prijateljicu i što glumim da je sve uredu... Radi se o kolegici s kojom idem na fakultet i imamo zajedno sva predavanja pa nekad više od pola dana provedemo zajedno. Ne mogu zamisliti da jedna drugu izbjegavamo i da svi ljudi koji nas okružuju ispaštaju zbog toga. Izdržat ću još dvije godine, a onda se nadam da nam se životni putevi više neće ispreplitati...