Čar pozorišta...

Svakako da ima,mada 3D preti da zameni tu lepotu odigravanje radnje pred vasim ocima...no nece to moci u potpunosti da zameni taj neki miris pozornice, podilazenje jeze posle odlicno odglumljenih potresnih scena, kao gromoglasan aplauz posle zavrsetka predstave.Trudim se da odem sto cesce, mada karte i nisu bas tako pristupacne finansijski...Ono sto mogu da predlozim jeste da se uclanite u klub ljubitelja pozorista, potpuno besplatno na ovoj adresi http://www.pozorista.com/ sto ce vam omoguciti 10-50% popusta na cenu karata pojedinih predstava. Ono sto sam poslednje gledala jeste ,,Seksualne neuroze nasih roditelja", bas je dobra, cudna, preporucujem.

Idem s vremena na vreme... Recimo da na 2 meseca pogledam 1predstavu. Nekada cesce, ali uglavnom ovako. Najvise idem u Beogradsko dramsko pozoriste. Predlazem svima da pogledaju Jastučka.

Pozoriste posebno volim, jer sam ga dozivela i "s ove" i "s one" strane.
Na zalost, imam sve manje prilika koje mi dozvoljavaju ovaj uzitak. Uvek se nadje neki podoban i nepokolebljiv razlog za ne otici na predstavu (moram da ucim, moram da ucim...), a beskrajno mi je zao zbog toga. Jer, cela atmosfera tog mesta, svest o mnogim elementima koji su iza scene, a u sluzbi su sto boljeg docaravanja iluzije, ucine da se osetim i sama kao deo ogromnog, pozorisnog mehanizma. A taj osecaj je neprocenjiv. Kao da sam usred velikog madjionicarskog trika.

Volim da idem u pozorište. Samo što studentski život, skripte i sve protrepštine ne dozvoljavaju to tako često. Osim kad je neki popust, tj. kada je cena karte pristupačna.

Bio sam sinoć u pozorištu. Gledao ‚‚Kir Janju''. Nisam nešto oduševljen (osim Predragom Ejdusom, naravno!). A možda je to bilo i do mog raspoloženja. Želeo sam da se opustim, ali nisam mogao. Nagurao sam sebi pritisak toliko da sam se u toku komedije nasmejao ukupno 3 puta. Mada, dosta brbljanja na grčkom nisam ni razumeo.

U pozoriste idem veoma rijetko, mada sam sticajem okolnosti isla prije samo nedelju dana da gledam operu Madam Butterfly. I kada odem obicno je to na neki koncert klasicne muzike. Karte su dosta skupe, i jednostavno sam se vise preorijentisala na gledanje televizije gdje imam sve sto je tehnoloski pristupacno u ovom trenutku.

U Bosni sam jedno vrijeme isla u pozoriste dosta cesto. Gledala sam predstave sa Ljubom Tadicem, Radetom Serbedzijom, pa komedije...

Volim pozorište, ali nisam imao prilike da često odem. najčešće sam išao na predstave u okviru letovanja. Tivat je grad koji u sezoni blista po tom pitanju. Mnogo poznatih glumaca, odličnih predstava. Moja rođaka radi u jednom privatnom pozorištu pa kada se uželim odem tamo. Čak i kada je prazno, sedim u prvom redu ili se popnem na binu pa se glupiram... Sreća pa me nikada niko nije video. U osnovnoj skoli bio sam u glumačkoj sekciji i igrao par predstava sa drugarima, ali ništa ozbiljnije. Takođe, na binu sam se pojavio i u okviru školskog orkestra. Svirao sam flautu.

Jako volim kazalište, ali kao i većina, nemam baš ni vremena, a ni financijski to ne mogu pokriti. Žao mi je što je tako jer bih stvarno češće htjela ići. Mislim da odem jednom-dvaput godišnje i to je to. Ove godine sam bila dvaput: gledala sam Vedrog duha u Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku i Tajnu Krpen kralja u Dječjem kazalištu. Prvu sam gledala svojom voljom; poklopilo se da imam i vremena, i novca, i društvo, a na drugu sam išla s profesoricom Dječje književnosti i kolegicama s kojima studiram pa smo morale napisati neku vrstu izvještaja s predstave. Iskreno, predstava nije baš bila primjerena djeci, bilo je dosta dvosmislenih aluzija, neka čudna vrsta humora koju djeca nisu mogla shvatiti...

Nisam bio u pozorištu baš odavno. Već nekoliko meseci pokušavam da odgledam ‚‚Važno je zvati se Ernest'', ali mi ne uspeva. Prošli put sam otišao sa još jednom osobom, a ostala je još jedna karta, a pre neko veče sa dve osobe, a ostale su dve karte. Uvek jedna fali. Ne mogu da uhvatim karte, jer hvatam sudentski popust koji važi samo pola sata pre početka predstave i u ovom slučaju cena je 3 puta niža od pune cene. Opet ću pokušati u ponedeljak, valjda ću imati sreće.

Primetila sam kako sam postala vrlo sitničava. 
Nekada mi je bilo dovoljno da se ufuram u pozorište, samo da gledam, samo da sam tamo... 
Međutim, poslednje što sam gledala bio je balet Uspavana lepotica u Narodnom pozorištu. Prvi put mi je doživljaj ometala oskudica koja se videla. Kostimi su bili siromašni, scena prazna... Videla se dobra ideja, ali i nedostatak sredstava da se ona kvalitetno obradi.
I osetila sam tugu zbog svih umetnika koji su bili na sceni, i koji su davali svoj maksimum, a koji nije primećen u punom svetlu jer su ga neke druge stvari omele. 
Ne volim kada se u meni javi odbojnost prema nečemu, samo zato što nije sve bilo savršeno. Živimo u zemlji koja na kulturu i umetnost ne obraća pažnju, trebalo bi da sam se već navikla na to.

Nisam jako dugo isla u pozoriste. Najvise zbog straha da necu razumjeti na ceskom jeziku. U pozoristu volim gledati komedije, za raziku od televizije, drame u pozoristu me zamaraju. Mozda je to zbog ovog sto je Liza navela, oskudica, koju sam primijetila u Narodnom pozoristu u Sarajevu.
Na drugu stranu, obozavam Kamerni teatar u Sarajevu. Jako mi je zao sto uglavnom kad sam u Sarajevu ne rade. To je mali teatar u kom publika okruzi glumce i glumci cesto imaju kontakt sa publikom. Tamo sam gledala dosta predstava, komedije, i ta atmosfera neke prisnosti sa publikom mi bas prija i to je po meni ta car.
Zelja mi je da bar jednom odem na neku dobru predstavu u "Atelje 212" i u "Srpsko narodno pozoriste", o kojima sam cula dosta toga i da pogledam uzivo nesto tipa "Radovan III"