Tražimo iskreno, a možemo li to podneti?

Da, bio je neko potpuno iskren, i moram da kazem da mi se to uopste ne svidja.Nekako je surovo sasuti nekome istinu u lice, jos neocekivano.Ne mozes ni da odgovoris ni da se odbranis, jer to je istina, zar ne?A ako se pravdas, ponizavas se, ne volim da polazem racune nikome, ako bas ne moram.A ja nikad nisam bila tako bezobzirno iskrena kad sam vidjela da moze da povrijedi nekoga.. "Bolja i nevina laz od bolne istine.".I slazem se sa tim.Ako moram nekome istinu da kazem,ublazicu, da sazna sve sto mora, a da sto manje povrijedim.

Jako cijenim iskrenost.
I da, imam u svojoj okolini one koji su uvijek iskreni prema meni. Mozda nije bas prijatno uvijek i u svakoj situaciji cuti istinu...mozda ponekad zaboli sve ono sto se cuje, ali uvijek sam cijenila kod svojih prijatelja sto mi kazu sve otvoreno. Uz njihovu iskrenost neke greske nisam ponovila.
A i ja sam sa njima iskrena.
Navikli smo tako da funkcionisemo i niko se ne ljuti ni na ciju iskrenost.

Nymphadora :: Ako moram nekome istinu da kazem,ublazicu, da sazna sve sto mora, a da sto manje povrijedim.

I ja sam nekada bila povrijedjena tim sto mi je neko ukazivao na moje negativne strane. Neki ljudi koriste istinoljubivost kao izgovor da vrijedjaju druge. Jer, ako neko primijeti nesto dobro i nesto lose kod tebe, pa odluci da ti bas govori o onome losem, onda to nije vise samo govorenje istine, nego na neki nacin i provokacija. Gdje bi drustvo bilo kada bismo hodali ulicom i samo ukazivali na tudje mane? Ja volim da govorim istinu, ali ako mislim da bi nekoga moglo povrijediti ako nesto kazem, pokusacu da to kazem na neki okolisni nacin, ili samo istaknem kako ja mislim da bi se mogao izbjeci problem te vrste.

Ako znam da je neko losih zivaca, vjerovatno cu govoriti samo istine koje mislim da bi mogle usreciti tu osobu.

Prvo pitanje je da li je neko bio toliko iskren sa vama da je rekao sve ono što vam niko nije rekao?

Jeste. I ja nikada ne bi tako nesto rekla, jer nekad surova istina moze da 'ubije' coveka-porodicu.

Kako ste se osećali?

Jadno, bedno, prevareno, ponizeno...

Jeste li mogli da odgovorite, da se odbranite?

Nisam imala potrebe, jer nije bilo reci o meni, samo sam zanemela...najpre nisam verovala, kasnije sam se uverila.

Da li ste vi nekad bili sasvim otvoreni prema nekome i rekli do najmanjeg detalja šta mislite?

Ne surovo iskreno, nikada,Ne zelim da iko pati zbog moje surove iskrenosti.

I da li je taj neko ostao isti prema vama, ili se promenio, ili se možda okrenuo i otišao?

Ne, nikada nisam nikoga izgubila, jer sam bila surovo sikrena.



Generalno, cenim iskrenost, ali mislim da ne treba biti surovo iskren, nesto se i precuti, ili se biraju reci, momenti, a ne tek tako saopstiti nesto, koje moze recimo da unisti porodicu.

Ove 'bele' lazi (neko je spomenuo) koristim samo kod osoba koje su bolesne, i to tesko bolesne, jer ne mogu da im kazem bas sve.Dajem im nadu da ce biti bolje, iako znam da nece.
Inace, sve ostalo iskreno, jasno kazem, bez vredjanja, i nisam imala negativna iskustva zbog te moje osobine.

Evo javno da priznam,nisam jos ovladala tom tehnikom-podnosenja istine.
Znam samo da isfoliram da me to nije dotaklo,iako cu se kad dodjem kuci kidati oko toga.Podsvesno znam da je to istina,ali ne mogu da se pomirim sa njom,tako da je na kraju uvek potisnem.
Ima razlicitih nacina na koje se moze reci istina,koje su mnogo delotvornije nego direktno sasipanje u lice.Direktnom metodu prilazim ukoliko nista pre toga nije uspelo.

Prvo pitanje je da li je neko bio toliko iskren sa vama da je rekao sve ono što vam niko nije rekao?

Da, više puta.

Kako ste se osećali?

Iako mi je bilo neprijatno , ali vrlo kratko, osetila sam olakšanje jer su mi mnoge stvari postale jasnije.

Jeste li mogli da odgovorite, da se odbranite?

Nije bilo potrebe zato što su bili u pravu.

Da li ste vi nekad bili sasvim otvoreni prema nekome i rekli do najmanjeg detalja šta mislite?

Naravno.

I da li je taj neko ostao isti prema vama, ili se promenio, ili se možda okrenuo i otišao?

Ostali su samo pravi prijatelji i ni jedan se nije promenio prema meni, ni malo.

Troja ::Jer, ako neko primijeti nesto dobro i nesto lose kod tebe, pa odluci da ti bas govori o onome losem, onda to nije vise samo govorenje istine, nego na neki nacin i provokacija.

Slazem se sa ovim.

Prvo pitanje je da li je neko bio toliko iskren sa vama da je rekao sve ono što vam niko nije rekao?

To radi samo moja najbolja prijateljica.. "Što na um, to na drum"..

Kako ste se osećali?
Jeste li mogli da odgovorite, da se odbranite?

Pa da se vratim na najbolju prijateljicu, jer mi ona jedino i priča sve.. Kad mi ona nešto kaže, to svakako ne doživim kao uvredu jer mi to nagoveštava iz najboljih razloga, da bih to promenio. I svaki put se osetim kao bolja osoba, jer stalno iskorenjujem svoje loše osobine.. Na kraju će ostati samo dobre, kad-tad.

Da li ste vi nekad bili sasvim otvoreni prema nekome i rekli do najmanjeg detalja šta mislite?

Sa svima sam uvek sasvim otvoren.. Sa ljudima koje ne znam dovoljno dobro kažem šta mislim nakon što me pitaju a prema ljudima koje znam sam jako kritičan, stalno im nagoveštavam sve njihove mane, kako koja dođe do izražaja..

I da li je taj neko ostao isti prema vama, ili se promenio, ili se možda okrenuo i otišao?

Pa, ne prihvataju svi "kritike" tako dobro.. Neko uvidi da jesam u pravu i ne naljuti se, a neko je previše tvrdoglav da mora nekoliko dana razmišljati o tome što sam rekao da bi uvideo da to jeste tako.. Ali se još uvek niko nije okrenuo i otišao, znaju me prijatelji kakav sam..

Trazim iskrenost, ili nista od prijateljstva ili bilo cega drugog.
Volim da mi neko kaze sta zaista misli, a ne da mi ugadja.
Imam prijateljicu , koja bi me samo cudno pogledala-kada se u necemu ne bi slozila sa mnom.To me je izludjivalo!A, na samom pocetku sam rekla da mi se moze bilo sta zameriti bez uvijanja, da se ne ljutim, da cenim to.Pomenuh joj to par x kroz razgovor, ali nista nije cinila po tom pitanju.To je u meni stvorilo ogroman crv sumnje, i nedostatak poverenja.Jednog dana sam je priterala uza zid.Rekla je par stvari u kojima se ne slaze sa mnom, ali imala sam osecaj-da mi je dosta toga precutala.Odustala sam, rekavsi joj da sam sve ucinila da je promenim, nije da nije mogla-nego, nije htela.Od mene je dobijala iskrenost u svakom trenutku.Smatram da me neko zaista voli tek onda kada me i kritikuje, pa cak i kada vice na mene.Smatram, takodje, da je taj crv sumnje nemoguce u potpunosti otkloniti.Necu, bre, da gatam sta ko misli o meni, uvek sam za razmenu misljenju, kritiku i slaganje.Udaljila sam se od nje, naravno.Zao mi je, jer verujem da te kritike ne bi bile oko nekih bitnih stvari, ali ona je i to upropastila.Dakle-samo iskreno.