Kad smo bili mali...

Jako lijepa tema, s tim da sam ja bila jako mirno dijete, sve nestasluke je radio moj brat.

No, ovo su stvari koje se o meni najcesce prepricavaju:

- Kad mi je bilo godinu ili dvije tata me vozio negdje i stavio nevezanu na zadnje sjediste. Naglo je prikocio, okrenuo se i mene nije bilo na zadnjem sjedistu. Odjednom sam se pridignula sa najvecim mogucim osmjehom. To kocenje je za mene bila igra

- Igrao se sahovski turnir. I mama i tata su ucestvovali, pa su zamolili jednu prijateljicu, takodjer sahistkinju da me pricuva. Kad su dosli po mene, pitali su prijateljicu da im se pridruzi negdje. Ona je odgovorila da se najprije mora presvuci, jer sam se ja upiskila sjedeci njoj u krilu

- Baka je peglala na valjku za peglanje, drzeci mene u krilu, i zapricala se sa prijateljicom. U tom trenutku, ja sam odlucila da provjerim sta se to tu nalazi, pa sam proturila prste. Baka je nastavila peglanje, a ja sam sprzila prste desne ruke

Still, sličnu temu sam skoro razmišljala da otvorim - neku koja bi se ticala našeg najranijeg sećanja.
Nisam ni ja bila neko nestašno dete, ali sam umela tako glupe stvari da uradim, da te Bog sačuva.
Jednom sam progutala punu, supenu kašiku soli, misleći da je šećer. Kako sam bila lepo vaspitana, nisam htela da pljunem, a da progutam - nije išlo. Ali sam se odlučila za tu opciju. Sestra me je videla i prebledela, jer je pomislila da mi curi pena na usta (kako li sam izgledala...), i da sam (konačno!) pobesnela, ali se sve dobro završilo jednom velikom.... znate na šta mislim.

Otac me je čuvao jednog dana, i zaspao. Ja sam žvrljala po parketu, a znala sam da se to ne sme (bili smo podstanari), pa sam htela da ga probudim i pokažem mu šta sam zabrljala. Međutim, on se ukomirao od spavanja. E, onda, pošto sam vazda bila umetnički nastrojena, odlučila sam da tati uradim "body art" i po celom licu sam ga išarala zelenim flomasterom. Sve bi to bilo oprostivo da tog trena nije došla žena koja naplaćuje vodu i probudila ga zvonom. Kako li se ona prestravila, kako li je on bio zbunjen - probuđen, ne razume šta se ova krsti... Srećom, nisam loše prošla.

Meni je majka uvek rado pričala o mojim nestašlucima. Morali su da sklanjaju sve sa stola jer mi je omiljena zabava bila da povučem stoljnjak da bi sve palo dole i razbilo se. Isto tako, voleo sam više od svega da svom nepokretnom dedi skinem šešir i trčim po dvorištu oko njega sa šeširem na glavi dok me mama juri da mu vrati šešir. Jednu baku ,,nisam voleo'' zato što je mogla da me stigne kad me juri, a druga nije mogla. Ali sam posle usavršio taktiku i kad bi mi se ona približila namerno sam padao da bi ona pala pokušavajući da me zaobiđe da ne stane na mene! A onda sam nastavljao svoju jurnjavu! Mali monstrum!

Ali najjače od svega je kad je mama jednom ostala sa mnom sama kod kuće i pošto nije mogla da me smiri, stavila me je u kolica i zavezala(a imao sam 2 godine), da bi ona mogla da završi šta ima oko stoke. I ostavila me je ispred štale da bi iz nje mogla da me drži na oku. Bila je blaga nizbrdica. Ja sam uspeo da se izvučem i počeo sam da cupkam na kolicima i vrištim od sreće: ,,Ajde opet! Ajde opet!''(da me zaveže) Žena je premrla zbog nizbrdice.

... usi su nam sluzile kao radari (pazite sta pricate pred decom, a ako su u sobi blizu vas... pa opet pazite sta pricate )
Tako me je deda izveo jedan dan u setnju (imala sam oko 3 ili 4 godine), fino vreme, usput sreli prvog komsiju. Covek krenuo da mi tepa, da guguce kako sam slatka klinka itd. Ja ne odgovaram, pita me zasto necu da pricam s njim - "Moj deda je rekao da si ti jedan mali seronja"
Od tada me deda vise nije setao, a taj komsija me mrzi i dan danas

Ja ne znam koji bi mi bio najveći nestašluk, bio sam 'zajeban' otkad sam se rodio, tako mi ćale priča. Najviše što pričaju i dan danas (a čega se i ja rado sećam), jeste kada sam u 5 godina pošao u vojsku.
Hteo sam ćaletovu vojničku beretku da nosim i dao mi je, mislio je da ću da budem tu okolo, a ja sam rekao mrtav ozbiljan da ću da odem odmah u vojsku (pre toga me u par navrata vodio do jedne iste kasarne, a ja sam još i odabrao tenk koji bih vozio). Naravno, pomislili moji da se šalim. Ja uzeo dve dečije puške, stavio ih na ramena, izašao sa tatinom beretkom i pošao do kasarne, jer sam zapamtio put. Prolazim pored dedine kuće, koja je bila na 200m niže i vidi me baba i pita: 'Sine, gde ćeš?'. Ja ladno kažem: 'Pa u vojsku sam pošao.' iz istog momenta sam se spustio za 50tak metara niže. A baba brzo reagovala i iz sveg glasa će: 'Držite ga, pobeže u vojsku ! ! !' Uzbunila je celu ulicu, pa me par starijih drugara jurilo do 'tamo sledeće' ulice, i uspeli su da me uhvate, a dvojica su morali da me drže da ne pobegnem, jer sam se opirao. Posle sam se smirio pa su posle svi bili zadovoljni: moji, pošto sam se vratio na silu, baba, jer nije bila dovoljno brza da me uhvati pa uzbunila sve, a ja sam i dalje malo negodovao.

Still_dreaming ::

Koji je vaš najveći nestašluk iz detinjstva?
Šta je to što vaši roditelji još uvek prepričavaju i čemu se još uvek slatko nasmejete svi zajedno?

pa toga bas i nema, jer kad sam ja bila mala bio je rat i nije se imalo bas vremena za nestasluke i za smijeh

Ja sam bila puna nestasluka. Zvonili smo na ulaznim vratima zgrade da stanari izadju na balkon, pa se sakrivali, pustali vazduh iz automobilskih guma, krali cvijece iz komsijskih basti i probali da pusimo. Takodje smo znali izvaditi neke stvari iz podruma jednog komsije i ubaciti ih u podrum drugog komsije ne bi li ih posvadjali!

U kuci smo skakali sa ormara na roditeljski krevet, i ne mogu se cudom nacuditi da sav namjestaj nismo razvalili! Iako nisam znala da plivam u dva navrata sam pokusavala da otplivam malo dalje, pa sam se dva puta i davila!

Drugarica 5 godina, ja 6. Odlučili da krenemo za Beograd. Otišli do nje gde je ona obukla maminu haljinu koja joj se, naravno, vukla po zemlji i naravno cipele sa sve štiklom. Došli kod mene gde sam obukao ćaletovu košulju koja mi je bila do kolena i cipele, svečane, crne. Tako smo se uputili na železničku stanicu. Čekamo voz. U medjuvremenu, žene koje su bile na ulici i (srećom) videle nas kako idemo svečano doterani na železničku stanicu, telefonom su pozvale naše mame
.
Njih dve su došle na stanicu ssa sve prutevima od metar i po... Možete misliti šta je dalje bilo

Imao sam oko 4 godine, setamo mama i ja i ona me pita:
Sta ces da ti kupim, sok ili sladoled? Razmisljam ja... - sok.
Popijem ja sok pa joj kazem: ajde me pitaj opet sta hocu.

Kada sam bila mala skakala sam sa krova garaza na zemlju. Kamo srece da sam jos uvijek tako gipka i otporna na povrede!

Jednom sam otisla sa djevojcicom iz komsiluka u luna park koji je gostovao u gradu ne govoreci nista roditeljima. Ona je odnekud imala dosta novaca, pa smo se tamo dugo zadrzale, okrecuci se na ringispilu. Kada sam shvatila da je vrijeme da se ide kuci, vec je bio mrak. Moja porodica se u medjuvremenu zabrinula gdje sam ja i razisla se u potrazi za mnom, pa je samo baka bila kod kuce kada sam stigla. Moram priznati da sam tu zaradila i par udaraca po turu! Sada se tome smijem, a kada se desilo nije bilo smijesno ni meni ni porodici.

Prvu kafu sam popio sa otprilike 4-5 godina. Mada to nije ni bila prava kafa, nego nešto što je ličilo na nju. Komšinica mi je kuvala, a onda gledala u šolju! Moji mi kažu da mi je to bilo toliko zanimljivo da sam jednom sam otišao do nje, prešavši preko uskog mostića (koji je doduše imao drške, ali za mene previše visoke da bih ih dohvatio, a taman da posrnem i padnem sa visine od dva metra). Kad su me pronašli kod nje, nisu mogli da veruju da sam sam prešao most sa koga su moji stričevi i tata padali u pijanom stanju.

Kod neke druge bake sam isto voleo da provodim dosta vremena. Mada mi se to ne može ubrojati u nestašluk. Pričala mi je priče i davala knjige da čitam. Još dok sam išao u predškolsko. Majka mi je učiteljica, pa me je naučila ranije da čitam. Ne znam šta mi je sve davala na čitanje, ali se sećam da mi je jednom dala Hajduk Stanka i i danas mi je u glavi scena gde on priča sa najboljim drugom kod nekakve ograde. Mada mislim da sam bio malo stariji kad sam to čitao, ne verujem da je baš bilo u predškolskom uzrastu.

Sve u svemu, ponekad jednostavno nisu mogli da mi uđu u trag, ni da me uhvate, a iz dvorišta se uglavnom čulo samo besno uzvikivanje mog imena.

Ja sam za divno čudo bila mirno dete. Stidljivo, ćutljivo, sve do 5. razreda, kad sam se pretvorila u monstruma.

Znam da sam mrzela da idem u obdaniste, i da tamo ni sa kim nisam progovarala već sam samo šetala u krug dok keva ne dodje po mene.
Sad mi neverovatno zvuči da sam to radila 7,8h.
Inače često sam bežala kod sestre koja je bila na spratu. Tako kad sam jednom čula da imaju viršle za doručak, koje sam ja obožavala, otišla sam kod nje. Ona naravno nije htela da mi da sve, tako da sam demonstrativno otišla u njen krevet i popiškila. A nju su kaznili da rasprema posteljinu i da me presvuče jer me nije pazila.