Nerimovana poezija

Ne mogu da se odlučim da li više uživam u rimovanoj ili nerimovanoj poeziji... Nerimovana mi samo deluje kao da je spontanije pisana i da je lakše izašla iz duše onoga ko je pisao...

Ko si ti, čitaoče, koji ćeš posle jednoga stoleća čitati pesme moje?
Ne mogu ti poslati ni jedan cvet od ovog proletnjeg bogatstva, nijednu traku zlata sa ovih oblaka gore.
Otvori vrata svoja i gledaj u daljinu.
U svom cvetnom vrtu skupljaj mirisne spomene na minulo cveće pre stotinu leta.
U radosti svoga srca da osetiš živu radost koja je pevala jednog proletnjeg jutra - šaljući svoj veseli glas preko stotinu leta.

Rabindranat Tagore

Kad odeš


Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata, ne osvrći se
Kad bežiš, pobegni naglo i plači kad si daleko
Kad već nisi to da možeš da ostaneš gde te vole
Onda učini to brzo, brže od suze iz njenog oka.
Požuri da te suza ne stigne i ne opeče
Pazi da te oko ne vidi i ne skameni
Juri da te ruka ne potraži, ruka snena
Stazi se svojoj jedinoj vrati, sebičnom sebi.

Zoran Radmilović

Susuret buđenja

Sreli smo se na ivici mraka.
I odjednom, oči prestadoše mi biti pospane.
Zasijaše kao modra daleka zvezda.
Oduvek sam poznavala tvoj jesenji lik otpalih listova.
Vetar je mrsio poglede, a minuti su cureli…
Širio se miris mora tvog prisustva.
Sekunde su ćutale čekanjem prvih reči.
A, Sunce uličnih svetiljki je nežno milovalo naša promrzla lica.
Hladna kiša blago je natapala nerazumne vlasi smeđih kosa.
Zimski dah šetao je rumenim obrazima…
Ubrzo probudiše se rascvetali detinji osmesi.
Začu se ponoćna ljubičasta sonata.
Opi uši, i otopi led sa srca.
Sve ostalo beše obojeno nebitnošću.
Stajala sam ustreptalo, i srećno…
I stajala bih tako kraj tebe zauvek.

Marija Gavrilović

Kad bi čovjek

Kad bi čovjek mogao reći ono što voli,
kad bi čovjek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svjetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovjek mogao razoriti svoje tijelo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i tijelo plove u njegovu duhu i tijelu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,
Da te ne poznam ne bih živio,
da umirem neznajući te, ne bih umro, jer nisam živio.

Luis Sernuda

Plavi san

Iza ovih oblaka
negde daleko na toplom
mesec spava…

Možda sam ove oblake sama ja digla
i poređala da pokrijem moje nebo…

Bez mesečeve prašine i šaputanja noćnih senki
moje će se oči privići na mrak….
i bolje će videti
bez snova u očima,
ko trnja u prstima koji vape da dotaknu sjaj zvezda…

Pod mojim nogama,
pod zemljom koja upija ovu kišu,
duboko je pokopan
moj plavi san…
Čudesna priča o Mesečini, tebi i meni…

U mojoj krvi kuljaju krici…
Ohladiću ih…da ne čuješ i ne dozivaš me…

Ne dozivam te više…
I ne sanjam više…
Jer nisam te pravim imenom dozivala…

Više u plavo ne verujem…
Boja neba je iluzija…
Plavi san nedosanjan je pokopan.

Olivera Simović

Odlazak


Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam

Neka uđu
Neka pregledaju neka pretraže

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opušci jeftinih snova
U pepeljari se dime
Nisam više tu

Privezan čamac njiše se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reči
U oblačnom grlu visi
Nisam više tu

S mesta se nisam pomerio
Ali sam već daleko
Teško da će me stići


Vasko Popa

Tesko je odgovoriti na jednostavan nacin na pitanje da li nam se vise dopada rimovana ili nerimovana poezija, jer je to isuvise kompleksno pitanje za neki jednostavan odgovor. Svakako to zavisi od toga koje je poema u pitanju, jer nekada nas odusevi neka rimovana, a drugi put pak nerimovana poezija. "Ne daj se Ines" je poema koju sam slusala bezbroj puta u izvrsnoj izvedbi Radeta Serbedzije, jednog od nasih najboljih glumaca, i koja me je uvijek odusevljavala.


Ne daj se Ines

Ne daj se Ines,ne daj se godinama moja Ines.
Drukcijim pokretima i navikama,
jer jos ti je soba topla, prijatan raspored
i rijetki predmeti...
Imala si vise ukusa od mene
tvoja soba... divota
Gazdarica ti je u bolnici
uvjek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama,po poklonima,
pratila me sljedeceg jutra oko 9 do stanice
i rusi se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu Beogradsku padinu.
U vecernjem sam odijelu, i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines.
Dugo je pripremano nase poznanstvo
i onda slucajno uz vrucu rakiju i sa svega nekoliko recenica lose prekrivena zelja
tvoj je nacin gospodje i obrazi seljanke
prostakuso i plemkinjo moja...
A tvoje grudi, krevet i moja soba objesena u zraku kao narandza, kao narandzasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
proletirskih brigada trideset i devet
kod Krkovic.
Pokisla ulica od prozora dalje
i sum predvecernjih tramvaja...
Lijepi trenutci nostalgije,ljubavi i siromastva,
Upotreba zajednicke kupaonice
i molim vas ako me tko trazi...
Ne daj se ines
Evo me ustajem tek da okrenem plocu
dali je to nepristojno u ovakvom casu, Mozart, Requiem, Agnus Dei,
Meni je ipak najdrazi pocetak...
raspolazem s jos milion njeznih i bezobraznih trenutaka nase mladosti,
koja nas provlastitim ocima
vara, krade i napusta,
Ne daj se Ines.
Poderi pozivnicu,
otkazi veceru,prevari muza odlazeci da se pocesljas u nekom boljem hotelu...
Dodirni me ispod stola koljenom,
generacijo moja, ljubavnice.
Znam da ce jos biti mladoti,ali ne vise ovakve u prosjeku tisucu devetsto trideset osma,ja necu imati skim ostati mlad,ako svi ostarite,i ta ce mi mladost tesko past,a bit ce ipak da ste vi u pravu jer sam sam na ovoj obali koju ste napustili i predali bezvoljno A ponovo pocinje kisa,kao sto vec
kisni listopad,na otocima more od olova
i nebo od borova,udaljeni glasovi koji se mjesaju glas majke, prijatelja, kceri , ljubavnice, roda, brata ...
Na brzinu pokupljeno rublje pred kisu
i nestale svjetlastom bjelinom , jos malo setnje uz more i gotovo
Ne daj se Ines...