Izgubljeno poverenje

Jednom izgubljeno ne znaci da je zauvijek izgubljeno, ali ja nemam volju da se trudim oko nekoga ko je jednom izgubio moje povjerenje.Desavalo se vise puta da se razocaram, ali trazim izgovore da opravdam tu osobu i kasno shvatim sta se zaista desilo.Odnosi se promijene.Ne smeta mi da smo blizu, ali mi smeta da mi se obracaju, najvise mrzim neke izlive njeznosti, i ne mogu da shvatim da neko posle svega ima petlju da mi se tako obraca.
Ja sam uvijek "oprostila".I odnosi su mnooogo drugaciji.Osoba koja je nekad znala sve o meni i na cije sam mane zatvarala oci i branila je pred svima sad nije nista vise nego poznanik.Sve mi na njoj smeta, sve mane su jos vece.Zna sve povrsno, sto bi i sama vidjela, ne zovem je, tesko mi je i da se za nju pomjerim toliko da iskucam poruku da odgovorim.
Ne znaci mi, ne bih joj se nasla da joj zatrebam, ako to za mene predstavlja i najmanje truda.

Zavisi zbog cega je poverenje izgubljeno.
Kada je u pitanju jak udarac nesto u vama pukne, pored svog truda s vremenom nastavlja da se kruni dok ne nestane.
Sve blaze moze da se ispravi, nauci se da za neke stvari nema leka pa se podnosi.

Nema nazad.
Ako se prijateljstvo poljulja zbog trivijalnosti-kakvo li je to bilo prijateljstvo?
Ako se prekine zbog ozbiljnijih stvari,znači da je bilo mnogo nedorečenosti i prećutkivanja koje je dovelo do "okršaja".

Bolje ništa,nego bilo šta.
Tu sam stvarno isključiva,šta da se radi.

Kad se povjerenje izgubi tesko ga je povratiti.Nije tako samo u prijateljstvu nego i inace u zivotu.
Pravo prijateljstvo (prijatelj)ako se izgubi povjerenje zzasluzuje iskren oprostaj,mada ja znam da posle gubitka u vecini slucajeva ne moze da se vrati na staro....

Mislim da sam ja u zivotu znala da oprastam ljudima i prelazim im preko nekih stvari i kada bi mi smetale. Ali se vrlo cesto desilo da su se sitna razocarenja pretvorila u krupne stvari, a preko toga onda nije moglo da se predje. Tada bi prijateljstvo (a i ljubav) pukla, i u tom trenutku nisam mogla da podnesem cak ni da samo vidim osobu u koju sam se razocarala.

Bilo je slucajeva da sam i nakon krupnih stvari, poslije odredjenog broja godina, pocinjala opet osjecati zelju da saznam sta je sa tom osobom i spremnost da sa njom razgovaram. U nekoliko slucajeva sam to i ucinila, ali ti odnosi nikada vise nisu mogli biti tako dobri kao prije sukoba.

Still ::Sigurno vam se desilo da nekoga pustite toliko blizu sebe, pružite mu sebe na dlanu i očekujete da će to poštovati i ceniti... I naravno, da će vas prihvatiti... Ali onda taj neko uzvrati na to na neočekivani način...

Ukratko - bila sam budala. I ostala sam. Ništa nisam naučila i sebe sam dovela samo do stanja u kojem sam. Ne krivim nikog osim sebe same, oni su umeli da uzimaju šta im se daje nikad ništa za uzvrat ili vrlo retko davajući mrve koje su mene činile da lebdim! Svašta sam praštala. I oprostim, zašto ne... jedino sebi nikad. Ali više ne verujem nikome. Apsolutno nikome. Bili to rođaci... bilo ko. Mnogi su mnome obrisali patos. Danas imam jake bedeme.