Potreba za promenom

Uh, kod mene to dolazi obično posle nekih velikih krahova...na žalost. (dobro se sad podsetih i to moram da menjam )

Ne menjam ništa što je okom vidljivo, mada dobro istrenirano oko će videti da promene koje se dese negde u mojim sinapsama se reflektuju i na spoljašnjost. Moje promene drugima često deluju kao da su drastične, ali pre toga je bio prilično dugačak, gotovo po pravilu mučan, proces koji se odvijao u meni.
Što se tiče navika, baka mi je često govorila- "od svake navike ima i odvika"
Promene u ophođenju prema drugima su isto posledica procesa koji se odvija u meni samo što postoji još jedna varijabla koju uzimam u obzir, i to vrlo ozbiljno, naročito kad su prijatelji, porodica i svi bliski ljudi u pitanju, a to je i njihova strana priče. (ajd da ne budem baš skroz licemer,dešavalo se itekako da odreagujem/promenim nešto isključivo vođena sopstvenom predstavom i doživljajem nečega šta mi je neko rekao ili uradio, al trudim se da sada/od sada, to svedem na minimum)
Dešavalo se da pokušaj promene omane, al takav je život, nekad te 'oće nekad neće.
Sve promene koje sam inicirala,posle duge borbe sa samom sobom, su bile na bolje,a one koje su se desile kad sam "pustila da me voda nosi", pri tome koristeći mali milion izgovora za svoje neuspehe, te su bile loše.

Kad vam se javi potreba za promenom, šta obično prvo menjate?

Frizuru
Desavalo mi se da mi dan za danom isto prolazi, covek se umori od svega i gleda da izmeni najdostupnije. Jedna mala promena navodi na drugu, pa na trecu... snowball effect

Kad mi se javi potreba za promjenom, mijenjam sebe.Sad zato sto nemam sta drugo.
Osjecam se zarobljeno, zelim sve da se promijeni, ne zato sto je sad lose nego zato sto je dosadno.Ali,jos malo pa cu moci da mijenjam stvari oko sebe.
Mijenjala sam se i ranije, stvari su se mijenjale i nikad nisam procjenjivala je li situacija bila bolje ili gora bilo mi je (i jos uvijek je ) najvaznije da je meni novo.
Ali sad imam osjecaj da sam probala sve sto sam mogla ovdje, da sam sve okolnosti izmijenjala, sad mijenjam sebe tako da me to na trenutke zabrinjava.Ali samo na trenutke

Mijenjam sebe.Pokusam nekad da promijenim i okolinu,ali ne daju se
Pa nekad je promjena bolja, nekad ne,ali negdje tamo u podsvjeti mi je ipak lakse.
Kad je nesto poslo lose,kazem sebi `ko zna zasto je to dobro`.Ali nekad je to tako tesko reci jer....
Kad je na bolje onda sam

Still_dreaming ::
Kad vam se javi potreba za promenom, šta obično prvo menjate?
I pored ogromne želje, koliko vam je teško da promenite neke navike, način ophođenja prema drugima ili nešto treće?
Koliko puta je pokušaj menjanja nečega ostao bez rezultata?
A kada je željena promena ipak uspela, da li se posle ispostavilo da je na bolje ili na gore?

Prvo mijenjam svoje ponasanje. Potreba za promjenom uvijek je izazvana nezadovoljstvom nekim aspektom svog zivota, pa je najefektnije da pokusas da promijenis svoje ponasanje tako da izbjegnes da se situacija koja izaziva nezadovoljstvo nastavi. Nekada je tesko, a nekada mnogo lakse promijeniti ponasanje zavisno od toga koliko mi je stalo, i od toga kako se drugi ponasaju u datoj situaciji. Desavalo mi se da pokusam da nesto promijenim, ali da mi bas ne ide od ruke, i da ne mogu nikako da shvatim zasto je to tako. To je bilo najuocljivije kada sam bila nesretno zaljubljena i uporno pokusavala da stvari preokrenem tako da veza funkcionise i da budem sretna. Ili kada sam pokusavala da popravim svoje odnose sa nekim ljudima na poslu sa kojima se zaista nisam slagala.
Kada bi zeljena promjena uspjela obicno je to bilo na bolje, mada je nekada bilo privremenog karaktera, pa me u tom slucaju ne bi ispunilo trajnim osjecajem zadovoljstva.

Menjam boju sobe, drugačije rasporedim nameštaj, pustim muziku koju ne poznajem.
Navike ne menjam, za tim nemam potrebe, ako me neko voli, voli me baš takvog kakav jesam.
Dešavalo se da u pokušaju male promene nastavim po starom, dešavalo se i da uspem... Smatram da se navike mogu promeniti ali samo ako se zadesi neki ekstremni slučaj (nezadovoljstva).
Bitno je da smo zadovoljni sobom, kao takvi mi smo srećni...

Najcesce su mi potrebni novi ljudi.Mijenjam se, i osobe koje znam oduvijek mi vise jednostavno ne odgovaraju.Ne zato sto ih manje volim nego nekad, ali tesko podnosim tu vrstu povezanosti kad nekome zavrsavam recenice, predvidjam postupke...I to ne zato sto smo slicni nego zato sto ih PREVISE dobro znam.Postaje mi dosadno.Tako mi prija ovo malo promjene sad, ove osobe koje ne znam, ne znam ni sta misle ni kako se ponasaju,sta vole,mrze,sta su im priorteti...
Uzivam u njima...

Da u nekim situacijama nisam uspjela da promijenim ono sto je u mojoj glavi, ili bih bila mrtva ili moje postojanje vec odavno ne bi imalo nikakav smisao. Ako ne mijenjas svoja ocekivanja ne mozes opstati. Jer drvo koje se ne savija puca pod naletima jakog vjetra.

Kod mene se potreba za promenom obično javlja kad mi dani postanu isti. Ne nakon nekih bitnih preloma u životu, nego jednostavno kad upadnem u učmalost i monotoniju. Obično se to svodi na potrebu za nekom novom aktivnošću, nekim novim interesovanje, potrebu za obanavljanjem starih zapostavljenih interesovanja i ta promena se odnosi isključivo na mene (na druge ljude ne utiče - u smislu da promenim svoje ponašanje i odnose sa njima). U tim trenucima ne menjam frizuru, način oblačenja, niti radim išta slično, nego jednostavno menjam svoje prioritete i tražim zanimljive stvari na koje bih se usmerio i koje bi me izvukle iz jednoličnosti. I uvek sam uspevao u tome.

Često imam potrebu za nekom promenom, nažalost retko realizujem to što zamislim.
Recimo sada bi mi tako prijao odlazak iz ovog grada,. bar na par dana.
Smučila mi se svakodnevnica, treba mi mir i tišina.
Ono što mogu da promenim, to su neke sitnice koje me trenutno ispune, ali ne i odmore.

I kod mene je slicno. Potreba za promijenom se radja kad god upadnem u neku monotoniju. Trenutno zelim isto kao i Enigma, da negdje odem na par dana. Nadam se da cu to uspjeti ostvariti onaj tamo vikend (ne ovaj).

Kad raskinem sa momkom, obicno napravim kakvu novu frizuru Zadam sebi neke projekte da nadjem zanimaciju. Volim preturati, razmjestati sobu, srediti je na neki novi nacin. Monotonije se plasim, pa cesto tezim kakvoj promjeni.

Monotonija, svakodnevnica je bila glavni uzrok moje selidbe u Prag. U Sarajevu je sve postalo isto, uvijek sa istim ljudima, uvijek sjedimo na istom mjestu, uvijek iste price... Pokusala sam neko vrijeme da to promijenim, nije islo i shvatila sam da meni treba promjena, ne i njima.
Slicno sam i u jednoj vezi. Pokusala sam mu objasniti da zelim neku promjenu, ne da znam tacno kad cemo se vidjeti, kad ce me poljubiti, gdje cemo sjesti, sta cemo naruciti... Nije razumio i ja sam morala otici...

Baš se nasmijah, jer prepoznadoh sebe iz mladjih dana kao još jednu osobu koju je nezadovoljstvo tjeralo da mijenja frizuru. U mom slučaju nekada je bila u pitanju samo frizura, a nekada i boja kose: crna, smedja, crvenkasta, plavi pramenovi, punk, bob, i šta sve ne .

Vidis, ja se ne usudjujem farbati, a i nesto me to pretjerano ne privlaci. Crvena bih bila preozbiljna za mene, crna takodjer i teska za odrzavanje, a plava nikako, presmijesna bih bila kao plavusa.

A frizurice volim, paz, duga ravna, duga kovrdzava, pa ufrckani paz... Zanimljivo mi. Zapravo, ne razumijem zene, koje godinama ne rade nista s kosom, imaju samo tu dugu i nista... Ne pada im napamet da nesto promijene