Deveta umetnost

Korto Malteze (Corto Maltese)

Prvo pojavljivanje: 1967, u strip časopisu „Narednik Kirk“

Poslednje pojavljivanje: 1988, u strip časopisu „Corto Maltese“

Prva objavljivanja stripova o Korto Maltezeu uvek su bila u strip revijama, da bi se kasnije štampala i u formi albuma.






Bio jednom jedan mornar,samo što u stvari taj mornar nije bio običan mornar,a boga mi, bio je, pomalo, i pirat. I on je kao i svaki pošteni pirat imao svoju mapu sa zakopanim blagom, i uvek je trazio to blago. Samo sto njemu nije bilo toliko bitno da li ce naći to blago na kraju svog pohoda. Njemu je bilo važnije ono na šta je nailazio izmedju početka i kraja svoje potrage. Njemu je bila važnija avantura, njemu su bili važniji prijatelji sa kojima je učestvovao u svojim lutanjima po Južnoj i Severnoj Americi, Evropi, Africi, Aziji, po okeanima, morima, pa čak i svojim snovima. Bio jednom jedan mornar i taj mornar se zvao Korto Malteze.




Korto Malteze, ovaj strip, bolje reći junak, nastao je iz pera i misli Huga Prata 1967.godine. Prvi put se pojavljuje u časopisu „Narednik Kirk“ u epizodi naziva „Balada o slanom moru“, a Korto je bio tek jedan od protagonista, nikako glavni junak. Ali, doživevši dobar odziv kod publike, Prat u narednim stripovima počinje da plete mrežu oko ovog dobronamernog i romantičnog pirata, tako da Korto Malteze postaje jedan od najomiljenijih strip kreacija u Evropi, i dostiže kultni status. Brilijantno pripovedanje i fantastičan stilizovani crtež, učinilo je to da se Korto Malteze i dan danas smatra za mnogo više od stripa. Nikada nijedno ostvarenje u oblasti devete umetnosti nije privuklo toliko pažnje naučnika, slikara, književnika i sveta oficijelne kulture, koji do tada nije previše priznavao strip za umetnost. A sam Korto Malteze se praktično odvojio od svog autora i nastavio da živi za samoga sebe. Iako je serijal, koji čini trinaest albuma, formalno završen, avanture Korto Maltezea, ovog romantičnog, melahoničnog mornara, uvek zagledanog u zvezde i mlad mesec, kome nisu potrebni ni more ni brod da bi plovio i po javi i po snu, nisu završene. Jer, dokle god ima ljudi koji veruju u snove, i u svet mašte, Korto će sa svojim tvorcem idalje jezditi uzburkanim morima, upoznvati nove ljude, sticati prijatelje i pronalaziti nove avanture.

Junaci sveta stripa

Tekst koji sledi napisao je 1970. godine, jedan od najvećih filmskih stvaraoca dvadesetog veka Federico Fellini. Objavljen je 1976. u okviru knjige Fellini on Fellini ( strane 140-141, izdavač Eyre Methuen Ltd, Velika Britanija) koja predstavlja kolekciju članaka, eseja, i intervjua ovog reditelja.

Počeo sam da shvatam samu srž stripa kada sam bio dete, u stripovima Frederick Burr Opper-a i Georga McManus-a, ,,Happy Hooligan", ,,Maud", ,,Alphonse" and ,,Gaston" i ,,Bringing Up Father". U to vreme oni su objavljivani u Italiji bez filaktera (oblačića sa dijalogom), već sa nekom vrstom rima ispod sličica, rima koje nikad nisu bile dovoljno jasne - s obzirom da, kao što svi mi znamo, rime mogu malo promeniti stvari. Drugim rečima, osnovna stvar kompozicije je nedostajala: tekst koji je uključen u okviru slike i zajedno sa njom čini celinu samu. Ali, bez obzira na sve to, ja sam razumeo o čemu se to radi u ovoj genijalnoj i veoma delikatnoj umetnosti, koja mi je čak pružila poseban pogled na svet.
Onda sam otkrio da stripovi takođe nude avanturu. Veoma je teško objasniti koliko je dolazak Alexander Raymondov-og ,,Flash Gordona" značio dečacima moje generacije u Italiji. Kada smo počeli da čitamo stripove sa neverovatnim avanturama ovog heroja galaksije, fašizam je bio u najvišoj tački svoje mračne, sumorne retorike koja je sve preplavljala. Na sav glas fašizam je nastavljao da nas poziva na hrabrost i odvažnost, neprestalno nam govoreći o potrebi za borbom i pobedom, ali sve to je zvučalo kao dosadne gluposti, a heroji koji su stavljeni pred nas nisu bili ni najmanje zanimljivi. Flash Gordon, s druge strane, izgledao je nepobediv od samog početka, heroj koji je pripadao stvarnom životu, iako su njegove avanture bile smeštene u daleke, fantastične svetove.
Ja, i drugi mojih godina, ostali smo snažno vezani za ,,Flash Gordona" i njegovog tvorca. Kada razmišljam o njemu, razmišljam kao o nekome ko je stvarno postojao. Ponekad sam želeo da u mojim filmovima mogu da koristim boje koje su italijanske novine koristile pri štampanju stripova o Flash Gordonu; stripova koji su imali filaktere, ali takođe i brojne greške u prevodu. Na primer, kada se prvi put pojavio na stranama Sunday picture novina 1934, Flash Gordon je predstavljen kao 'Yale graduate' (Diplomac sa Jejla), dok je u italijanskoj verziji predstavljen kao 'policajac'. Greška je ispravljena tek nedavno; a imam osećaj da postoji velika razlika između ta dva termina-suštinska razlika, zapravo.


Pišem ovo ne da bih pričao o sebi i rizikovao da budem optužen da ponovo pišem sopstvenu autobiografiju, već jednostavno iz razloga da bi zabeležio moja trajna interesovanja za stripove, i moju trajnu zahvalnost njima. Ova interesovanja i zahvalnost su me naterala da naročito zavolim James Sterankovu knjigu, History of comics (Super Graphics Publications, Reading, Penn., 1970), koja sadrži ne samo priče o strip-junacima već i o njihovim stvaraocima, od Alex Raymoda do Will Eisnera i od Milt Caniffa do Hal Fostera...pa sve do Stan Leea i revolucije koju je pokrenuo u stripu. Stan Leeova revolucija sastojala se od jednog novog pristupa i dodataka stripu, ili bolje rečeno od definisanja esencijalnog strip-elementa u njima.
Bivajući heroji bez prestanka, i progresivno postajući sve herojskiji, Marvelovi junaci su naučili da se smeju na sopstveni račun. Njihove avanture su reklamirane kao oblik dečačke megalomanije i sprovedene u strip u nekoj vrsti odraslog mazohizma; a ipak nije bilo ničeg pokvarenog kod rezultata, koji je živo, agresivno, nevaljalo nikad nezavršena priča koja stalno počinje iznova i iznova, ne dajući ni pet para ukoliko stvari postanu naslagane ili paradoksalne. Slagalice i paradoksi, ako se brižljivo prouče, nikada nikoga nisu ubile. Jedina stvar koju ubijaju jeste dosada. A dosada je, srećom, nešto što je iz ovih stripova odplovilo.

Izvor:UPPS

Nekada sam baš volela da čitam stripove, poslednjih godina mnogo manje, zbog manjka slobodnog vremena da tražim i kupujem one koje sam volela da čitam.
Za mene strip jeste umetnost, naravno ne svi stripovi ali kad se čovek zainteresuje za nešto pronađe ono što nije očekivao. Umetnost u zabavi. Stripove delim na dve kategorije, one koji su samo za zabavu (komercijalni) i one koji si i to ,ali i umetnička dela. Strip umetnik je i crtač,pripovedač, režiser, montažer. Najbolji primer za to je Corto Maltese, ali i mnogi drugi, Gaston,Dylan Dog, Martin Mystere,Rip Kirby...

Iskreno, pročitala sam jako malo stripova, nikada me nisu nešto posebno zanimali... Jedino što obožavam i dan-danas, to su oni kratki stripovi koji izlaze u novinama; npr. Garfield, Hogar Strašni i sl. A inače sam čitala Alana Forda, to je jedino čega se sjećam...

U svemu postoji odredjena evolucija razvoja pa i u stripovima.Obicni strpovi nisu umetnicka dela vec ilustracije il ilustrovana dela, jer su tu povrsna objasnjenja raznih trenutnih situacija, bez obzila do koje mere su savseno uradjeni. Medjutim postoje i neka umetnicka dela istih tih autora sa istim modelima u posebnim daleko savrsenijim kompozicijama i sa daleko vecim znacenjima, gde se citava kompozicija gradila i komponovala na taj nacin da posmatraoca stimulise na detaljnije posmatranje i dublje razmisljanje. Crtezi koji se rade kao u stripovima mogu da budu manja il veca umetnicka dela jedino ako poseduju sve kvalitete umetnicke vrednosti. Prvo mora da se obrati paznja na balans kompozicije, harmonija i kontrast boja, kojima se postizu i pojacavaju odredjeni efekti koji usmeravaju posmatraoca ka centru dogadjaja na tom crtezu il slici. Umetnicko delo moze da bude uradjeno i na nacin na kojem se stripovi rade i ono ne treba samo da objasnjava povrsno trenutnu situaciju vec stimulise mastu posmatraoca i tera ga na duboka detaljnija i duza razmisljanja. Stripovi su dela koja se svrstavaju u graficki dizajn a svaki autor stripa ne mora da bude likovni stvaraoc vec ilustrator medju kojima postoje i takvi koji se bave i umetnickim stvaralastvom.Postoje razne vrste ilustracije koje se trude da na jednostavan nacin objasne sadrzaje nekih knjiga, raznovrsnih fantazija, stripovima, plakatima za filmove, koncerte, raznovrsne reklama i svima njima je cilj povrsno, trenutno informisanje posmatraoca dok nas umetnicko delo neprestano tera na neko novo detaljnije razmisljanje. Nadam se da sam bio dovoljno jasan jer nije tako jednostavno da se sve to objasni a ako nisam jasan mozemo i dalje da vodimo diskusiju na tu temu da bi svako mogao bolje da razume.

Joco, možda bi se tebi ovako nešto dopalo:

Gradimir Smuđa (Novi Sad, 1954) je srpski autor stripova, karikaturista i slikar. Od 1982. živi u Francuskoj i Italiji. Trenutno je stanovnik italijanskog grada Luke.
Najpoznatiji je po stripskom serijalu „Kabare Muza“, o slikaru Tuluzu-Lotreku. Ovaj strip je objavljivan na francuskom, holandskom, španskom, srpskom, nemačkom, mađarskom i italijanskom jeziku.

GRADIMIR I VAN GOG
Aleksandar Manić

Van Gog ima samo jedan cilj u životu - da postane slikar. Uprkos potpunom nedostatku bilo kakvog talenta, on odlazi u Provansu da pronađe svetlost, nadahnuće, a možda i talenat. Sasvim slučajno, on u Arlu pronalazi mačka Vinsenta, genijalnog slikara, koji neverovatnom lakoćom stvara "Suncokrete", "Kiparis", "Zvezdanu noć" "Baštu doktora Gassea". Međutim, Vinsent ima strašno pogan karakter - lopov, prevarant, lažov i neobuzdani švaler. Jadni Holanđanin trpi sve, jer se reputacija mačka Vinsenta dodaje na prezime Van Goga, te su svi ubeđeni da je on slikar, a ne njegov mačak.

Strip "Vinsent i Van Gog" (Delkur) Gradimira Smuđe pojavio se u francuskim knjižarama u martu i odmah je podelio publiku, na one koji su oduševljeni duhovitim pristupom i "slikarskom" obradom, i one druge za koje album ima samo estetsku svrhu. Ipak, "Van Gog" se nalazi na podjednakoj udaljenosti od oba tabora. U potpunosti urađen akvarelom na papiru, Smuđin prvi strip poseduje osobeni grafizam, pre svega u paleti odabranoj sa Van Gogovih platna i slikarskim referencama s kraja 19. veka. Naviknut na profesionalni rad kopiste, on se obilato služi svojim iskustvom. Druga Smuđjina odrednica su ilustracije i karikature, zanat od koga je dugo živeo. Rafiniranost svakog prizor-polja svedoči o izvrsnoj Smuđinoj tehnici i zanimljivom osećaju za ironiju. Međutim, način na koji napreduje pripovest o slikaru i njegovom mačoru poseduje više slabosti. Polja žita, mlinovi, suncokreti, pariska arhitektura i onirička putovanja izvanredna su zasebno, ali su više urađeni kao niz ilustracija, nego kao figurativna naracija svojstvena stripu. Istovremeno, scenario je nedovoljno razrađen, a ponekad i nerazumljiv.





STIL MAčIJE KANDžE
Gradimir Smuđa, slikar sa diplomom beogradske Akademije, oduvek je bio očaran velikim Holanđaninom: "Niko ne zna zašto je Van Gog bio toliko genijalan, ali istovremeno, toliko nesrećan. Šta se krije iza te tajne? Poželeo sam da dam lično viđenje njegovih strasti i ludila kroz personifikaciju mačke. Van Gog je jednostavan i dobar, a mačak Vinsent je neverovatan, lud, genijalan. Van Gogov stil je osobit, agresivan, divlji, tako da mačije kandže najbolje odgovaraju njegovom potezu. Dugo sam se vežbao da bih mogao da radim u stilu Van Goga. Takođe, proveo sam dugo vremena u postavljanju scene, kompozicije, izboru boja i ubacivanju mog sopstvenog senzibiliteta."

****

Naredni Smuđin projekat "Bordel muza", trilogija o životu Tuluz-Lotreka i njegovih prijatelja slikara, događa se se u starom Parizu. Predviđena tehnika je akvarel na platnu, i jedino što možemo da se nadamo jeste da će Gradimir izići iz akademizma i manirizma, i u strip uneti vise ličnog, a posebno više stripovskog.

Čitam stripove oduvek,od malena.Imala sam tu sreću da odrastam kada je čitanje stripova bilo nešto kao "obavezan vanredni predmet" u obrazovanju mlade persone.
Strip-scena je na teritoriji bivše SFRJ bila na zavidnom nivou,a izdanja su bila vrhunskog kvaliteta.
"Stripoteka","Strip-art","Biser.strip","Strip 80,81,82,83,84.." su samo neki od veeelikog broja fantastičnih stripova(da ne pominjem kultni "Alan Ford").
Bilo je izbora za sve ukuse:od Rip Kirbija i Modesti Blejz za sladokusce real-stripa,preko SF("Kosmički putnici","Aksa",Džef Hok" ,neponovljivi "Aster Blistok"),do nekih tipa epske fantastike-"Vam i Vamova deca"neverovatnog Igora Kordeja,"Svet mutanata"...naravno,karikaruralni stripovi su uvek bili zastupljeni,ali ne samo kao kaiševi ili table,već i kao kompletni stripovi.Meni je "Romeo Braun"-šašavi detektiv bio omiljen,kao i "Gaša"-tipični predstavnik francusko-belgijske strip škole
Sve u svemu,ne nabrojah još pregršt strip-junaka koji zavređuju mesto u ovom postu,ali bi to pretilo da se pretvori u omanji(omanji?) esej.
Zato,ako vas neka luda sreća potera,pa vam do ruku dođe neki od ovih stripova-ne časite ni časa,nego zgrabite i u slast pročitajte!

I Kill Giants (Joe Kelly i J.M. Ken Niimura)



Glavna junakinja ovoga stripa je osnovnoškolka Barbara koja je drugačija i zatvorena u svoj svijet u kojemu postoje divovi. Muči ju glavna školska zlostavljačica, na satima ne sluša nastavnike nego čita i posjećuje školsku psihologinju (što dodatno doprinosi tome da ju ostala djeca smatraju ludom). No ono što ju zapravo muči je nešto sasvim drugo.

Sophia: You don't like gym?
Barbara: Gym's fine. It's people I don't like.

I Kill Giants mi je prvi strip pročitan nakon ne znam ni ja koliko godina. Prva dva dijela bila su mi malo lošija, ali zato me je ostatak (još pet dijelova) osvojio i stvarno sam uživala čitajući. Otvara se dosta tema: obitelj, prijateljstvo, nasilje, strahovi... Od mene preporuka!

Ghost World (Daniel Clowes)