Sami sa sobom

Jako mi je potrebno i ludim kad nemam tih nekih pola sata u danu samo za sebe. Vecini ljudi sam neshvatljiva zbog tog, pogotovo kad im kazem da ja znam i momku reci da me pusti malo na miru, kad mu kazem da necu da me prati u prodavnicu ili tome slicno. Svjesna sam da cu morati poraditi na tom, ali zasad tako najbolje funkcionisem. Nakon te "samoce" u toku dana sam spremna da funkcionisem super, kao da napunim energije. Znam da mojim prijateljima je to nezamislivo, da udalje svog partnera, moraju svaku sekundu provesti sa njim.

Malo samo mog mira, moje tisine i samoce u toku dana mi je jako bitno...Jutro je obavezno samo moje, cak i kad nisam sama svi iz moje bliske okoline znaju koliko volim jutarnju tisinu i cutanje...ujutru mi je samo bitno da me niko nista ne zapitkuje i da me pusti da obavim sve sto moram da obavim....
I jos malo samo mog vremena mi treba kad se vratim s posla...tad mi je dovoljna i setnja do stana...i tad uglavnom mislim samo na simpaticne stvari koje sam cula od klinaca, na ono sto me je taj dan nasmijalo...

Nakon te "samoce" u toku dana sam spremna da funkcionisem super, kao da napunim energije.

Divim se ljudima koji se tako dobro snalaze u samoci... Ja volim svoju samocu i mir, ali ne koliko volim graju, drustvo, buku i dreku... Volim da osecam da ima zivota oko mene, da se ljudi krecu, disu, rade nesto, da zivot nije statican

Druga je stvar kad je neko zaposlen kao zanesena, koja koliko sam shvatila radi sa decom Njoj je u toku dana verovatno haosa preko glave i jednostavno ima potrebu za mirom... Mozda cu se i ja osecati tako jednog dana, kada budem morala da budem konstantno u haosu

Skoro i da nemam slobodnog vremena.Posao,popodnevni časovi,porodica,obaveze.Kad se zadesi srećna okolnost da budem sama,srećna sam k'o kuče u liftu!To mi dođe kao neki bonus
U zavisnosti od raspoloženja,onda slušam muziku,igram po stanu ili se "zakucam"pred kompjuterom,ili čitam stripove..
Volim da sam okružena dragim ljudima,ali to ne znači da mi ne treba par momenata samo za sebe.
Takođe se silno naodmaram na treninzima tai-chi chuan-a,to mi je pomoglo
da se skroz centriram i usredsredim na ono što me čeka.Okrepljuje me i odmara,pronašla sam idealnu kombinaciju duhovnog i telesnog u perfektnom "omjeru"

Desava se, ali i kad mi je potrebno ja ne mogu bas da podnesem to "sama sa sobom".
Imam uzasan osjecaj da se tamoi desava nesto vazno, da propustam...Ko zna sta bi se desilo da ja nisam ostala kuci...Ne moram da budem okruzena ljudima, meni je i samoj odlicno,ustvari gotovo isto kao bilo kad drugo.
Meni je sasvim lako da se iskljucim u velikom drustvu,da ne obracam paznju.
To mi je najmanji problem, vise volim tako.Ako ja zelim da sam sama,kuci, ili sam bolesna ili me ljudi oko mene uzasno nerviraju.

Ireth ::

Nakon te "samoce" u toku dana sam spremna da funkcionisem super, kao da napunim energije.

Divim se ljudima koji se tako dobro snalaze u samoci... Ja volim svoju samocu i mir, ali ne koliko volim graju, drustvo, buku i dreku... Volim da osecam da ima zivota oko mene, da se ljudi krecu, disu, rade nesto, da zivot nije statican

Druga je stvar kad je neko zaposlen kao zanesena, koja koliko sam shvatila radi sa decom Njoj je u toku dana verovatno haosa preko glave i jednostavno ima potrebu za mirom... Mozda cu se i ja osecati tako jednog dana, kada budem morala da budem konstantno u haosu

Pazi, ja ne kazem da ne volim i tu graju i buku, samo da mi je nekad previse toga. I ne mora biti gomila ljudi, moze biti jedna osoba, ali da te posteno smori. Kad sam dijelila sobu sa cimerkom, ako bi bila cijeli dan kuci, ubila bi me u pojam. Taman da smo radile sto razlicitih stvari, trebalo mi je mojih pola sata da budem sama sa sobom. Da me niko u tih pola sata ne pita moze li nesto posuditi, da smanjim muziku, sta gledam, sta pisem, gdje sam nesto stavila... da me se jednostavno ostavi na miru. I za to ne moram biti zaposlena i raditi sa djecom, pa da pozelim malo mira. Ustvari, kad malo razmislim, lakse mi je pobjeci u samocu pred puno ljudi (jednostavno se iskljucim i oni imaju jedni druge), dok pored samo jedne osobe mi je to nemoguce.
Kao sto je normalno da ako si po cijeli dan sam sa sobom da pozelis tu graju, buku...

Postoji jedna lepa izreka koja kaze: Pazi sta zelis, mozda ti se dogodi!
Secam se, jos uvek zivo, trenutaka kad sam zelela makar da se istusiram ili jedem a da mi ne zvoni telefon, da mi ne stigne upozorenje na novi e-mail, da me ne cekaju obaveze. Samo sam zelela da cutim, opustimi u kadi i prepustim trenutku.
Sada ih imam na pretek i ponekad ne znam sta cu ni kud sa njima. (mozda bi to bio sjajan poklon nekome za rodjendan) Telefon mi zazvoni jednom u nedelju dana. Mailovi ne stizu. Neko bi rekao da nikome nisam potrebna, a nije tako. Potrebna sam onima koje sam odabrala. Potrebna sam sebi. I lepo mi je sa sobom samom.
A, nije bas ni da ne znam gde cu sa njima. Igram se sa njima kao sa plastelinom. Menjajuci im oblik, ucim iz njih, menjam se, razvijam, shvatam. Toliko se toga moze u samoci, u otudjenju. Toliko toga za videti, cuti i razumeti, onda kada nam cula nisu zaslepljena svakodnevicom. Shvatila sam da se u samoci najbolje stvara. U tisini svojih misli. Nema tog umetnickog dela koje je nastalo iz puke srece, koje nije nastalo iz ocaja, straha, samoce... Mogu da je posmatram iz vise uglova ali mi se najvise dopada da je posmatram kao inicijaciju, kao svojevrsno otkrovenje mene same u interakciji sa drugima.
Ipak, najteze je cini mi se, biti u drustvu, a sam. Dozivela i to.
Idemo dalje. The show must go on.

Ja u principu ne volim biti sam, ali nekad nije lose provesti par minuta samo sa svojim mislima.

Nekad mi je previse svega.Tudjih i sopstvenih problema,obaveza,razgovora...Nekad samo zelim da budem sama,i kada zelim to i uradim.Iskljucim se,i sama sam sa sobom.Volim svoj mir.Spokoj koji pruza mir,odmor koji je neophodan.

Svakom coveku prija da bude i sam sa sobom. Naravno i meni, i ja imam momente kad jedva cekam da sve ispratim i budem sama.
Desava mi se da ne mogu da slusam iste price, kao i da razumem te price, i da budem svima ja oslonac za sve njihove padove...Gledajuci iz ove perspektive,to i nisu padovi...jer da jesu ne bi meni padalo na pamet da pobegnem od kuce
Najvise mi smeta, kad me nadju svi samo onda kad su u nekom bedaku.Jer znaju da umem da slusam, i da nisam od tih koja ce da 'soli pamet' vec neko ko sve razume, i ume da vrati coveku osmeh.
Kako godine prolaze, to me smara...jedino kod moje dece ne, ali kod ostalih da.Cak sam jedno vreme mislila da sam 'mamac za emotivne vampire'...tako da cesto nisam tu za neke ljude, vec sam sama sa sobom

Pogotovo kad je niska ocena na fakultetu (i kad se iznerviram), odmah poželim da budem sam i da me niko ne uznemirava, stoga mi se i dešava(lo) iz momenta da izađem negde gde nikog nece biti ili gde malo ljudi prolaze. A onda razmišljam o svemu i zaboravim na vreme. (U retkim slučajevima neko hoće da me sasluša, pa mi je onda i malo lakše.)

Ja volim da povremeno budem sama, bilo da slusam muziku, gledam televiziju, citam knjigu, setam ili jednostavno lezim i odmaram. Moram priznati da sam u jednom periodu cesto sjedila sama u apsolutnoj tisini i tada me se ta usamljenost ucinila preteskom, jer sam se osjecala kao da sam ziva sahranjena. Nedostajalo mi je da pozvoni telefon, ili neko dodje na vrata...

Sada radim, pa sam cesto u guzvi. Ne volim kada je prevelika frka, jer i u poslu, kao i u privatnom zivotu, volim da mogu da organizujem stvari nekim za mene logicnim redosljedom i da ih na miru rjesavam.

Ne moram da ga grabim, moji su vec nauceni na to.. Volim vreme provoditi sama, ili sa nekoliko dragih mi ljudi, a kako sam, trenutno, udaljena od istih, uglavnom sam sama,.Volim taj osecaj tisine i mira, kada sam sama sa svojim mislima, kada razmisljam o oblicima oblacaka ili se nosim sa nekom svojom mislju, ma kakva ista bila.. Neki bi me nazvali samotnjakom, ali nisam to u potpunosti.

Ranije sam češće imala te trenutke osamljivanja. Često bih sedela na terasi na potkrovlju i posmatrala svet ispod sebe, razmišljala... Uživla sam u tim trenucima koji su bili samo moji... To je bio moj način da napunim baterije... Ali kako idu godine, tako dolaze i obaveze, sada mogu reći da nekako nemam vremena za to, a i studentsko-domski život mi retko kad to dozvoljava...

Ja bih malo prepisivao od Ekija
Ja volim da imam svoj mir u određenoj meri i tada sam sa svojim mislima, planovima, razmišljanjima, emotivnim problemima i sično. Osim za odmor, samoća mi je potrebna i kad mi se nagomilaju problemi razne vrste i emotivne nestabilnosti pa se isplačem i onda sam k'o nov. Spreman za druženje i šalu kao da se ništa nije desilo. Eto... Nisam baš sve prepisao