Putnici, oprez!

Vrlo sam nepovjerljiva, pa vec odavno ni prosjacima ne dajem nista, da mi ne bi prilikom otvaranja novcanika uzeli vise nego sto im mislim dati, vise ne padam na fazone kupovine lijeka nekom bolesnom, ne kupujem ni karte na ulici, niti nekom rasitnjavam (a taj mi uvali laznu novcanicu)... masu tih fora znam, cula sam... Ali uglavnom, sve uspjesne pljacke oko mene su one nasilne, bez taktike i prevare (noz, otimanje...)

Da, da... Kad sam bio mali i naivan.

Vraćao sam se kući, tj. krenuo na stanicu da sačekam autobus i zaustavio me je dečko na biciklu. Zamolio me je da mu pozajmim mobilni samo da okrene svoj broj jer je izgubio torbu sa dokumentima i novčanikom, pa treba da okrene čoveka (kod kojeg je bio i njegov mobilni) koji je rekao da će ga čekati na tom mestu sa njegovim stvarima. Dao sam mu telefon i sačekao da okrene. Ukucao je broj i odvezao se na biciklu! Izraz lica mi je bio kao kod ovog smajlija... Ni viknuo nisam za njim. Samo sam zabezeknut produžio na stanicu.

Naravno, isplakao se što sam ispao glup i potvrdio onu staru ,,Dobar i lud - rođena braća.'' Ali opet, naučio sam nešto veoma važno iz toga...

Eh, opreza nikada dosta... Ja sam skoro zadivljena pred ljudskom maštovitošću u toj sferi!
Pratila sam Ivanu, drugaricu, koja je putovala u Španiju. Skupljali su se ljudi polako na onom parkingu SC-a, napravila se fina gužva kada su došli još i ljudi iz agencije, autobus, počeli sa prozivkama... Elem, dolazi i neki mladić i staje iza Ivane i mene, pita je li ovo tura za Španiju. Jeste, odgovaramo. On nastavlja da čavrlja sa nama neobavezno, usput, traži majku i sestru, tj. čeka da one stignu da ih isprati. Baš njemu prilazi kondukter (obučen u teget kostim, sa kožnom torbicom ), pozdravljaju se i razgovaraju. "Evo, sad ćemo da krenemo..." čujemo da kaže. "I vi putujete, je l?" pita mene i Ivanu. "Da, da , sad ćemo, samo da platim ***** (šta je rekao, veze nemam. Putarinu, ili nešto za parking, tj. autobus). Odlazi, pa se vraća, traži od onog dečka da mu da 50 evra, ako ima sitno, ne može krupnim novčanicama da plati. To isto traži i od nas, onako nonšalantno, kao da se znamo sto godina, ma, samo da plati, odmah će nam krupno vratiti, može i 50, eto, i ovaj dečko je dao.... Ivana otvata novčanik i daje mu dve novčanice od 50 evra. I tako, on ode, da plati to nešto, dečko iza nas je samo ispario, a Ivana ostade bez svoje rezerve.
U trenutku dok je ona otvarala novčanik, već smo se gledale kao da nešto nije u redu, ali, kad jednostavno ne možeš sebe da ubediš da se baš tebi to dešava.
Razmišljala sam posle dugo o ovome, i shvatila da su nas izabrali jer smo bile jedine žene bez muškaraca u društvu. Ovaj prvi nas je isproveravao, koja putuje, onaj drugi dokrajčio... Samo sam im poželela da sav novac na lečenje utroše!

Zato ja ne vjerujem pretjerano ljubaznim ljudima. Inace, ta prica mi je odnekud poznata, ali ne mogu se sjetiti odakle. Ja sam u slicnim situacijama vrlo neljubazna po tom pitanju. Odbijem pomoci, pod izgovorom da ne znam tu osobu, a da danas svega ima. No radije da ispadnem nepovjerljiva i neljubazna, nego naivna dobrica

Do sad mi se nije nista tako desilo, ali imala sam milion slucajeva kada baba prilazi i trazi pare za "sina koji ima astmu". Ma da, kako da ne... I nisam joj dala jer sam znala da laze... I lagala je... Molim lepo...

Off topic:
Mene je jedna romkinja opljačkala u prepunoj Teranovi pre nekoliko godina. Nije bilo mnogo para u novčaniku, ali je novčanik bio draga uspomena. Srećom, bacila je moja dokumenta u kantu za smeće i jedan čovek ih je pronašao i vratio. Osećaj koji sam imala posle toga ne mogu da opišem, reći užasno, je preblago.

On topic:
Bila sam svedok organizovane krađe još devedesetih za vreme onih studentskih demonstracija, kad je grad bio prepun milicije. Na žalost oni su uglavnom bili u kordonima, pa je kriminal cvetao. Elem, stajala sam na stanici na zelenom vencu i čekala bus, bila je gužva po običaju na toj stanici jer tu staje nekoliko autobusa. I kad je stigao jedan koji najređe ide, ljudi su pohrlili na vrata, krenuli da se guraju po običaju. Neki nisu uspeli da uđu. Ubrzo se je stanica ponovo bila krcata, ljudi su se vraćali sa posla. Stigao je sledeći bus, opet ne onaj kojeg sam ja čekala. I opet su ljudi pohrlili na vrata da bi se što pre smestili. E tada uočih nešto čudno. Tri romkinje, sa ogromnim torbama, jedna valjda trudna, guraju se da uđu ali nisu ušle. Primetila sam da su gotovo uniformisano obučene, zelena suknja i gore neki crni džemper. Pošto nisu ušle, vratile su se na stanicu i prišle jednom tipu, isto rom, koji je sve vreme stajao skroz sa strane i posmatrao. Tako su dočekali i sledeći autobus i situacija se ponovila, ali sam tada primetila da su prethodno dobile instrukcije ko je na stanici najpogodnija žrtva pa su obično stale iza nje kad bi ova krenula da ulazi u autobus i iz tašni vadile novčanike i sve šta su mogle da dohvate, i trpale u svoje torbe.
Kad je stigao moj bus, samo sam prigrlila moju tašnu i pažljivo pratila gde se te tri žene nalaze. Kad sam stigla kući, rešila sam da pozovem policiju da ih obavestim šta se dešava. Ljudi su u to vreme teškom mukom zarađivali novac, i ja sam tada radila pa znam da bi bila očajna da dođem kući i vidim da mi nema mesečne zarade. Čika policajac je me je kao salušao, ali nezainteresivano, i rekao da će proveriti sve to ali trenutno nemaju ljudi. Meni naravno pukne film i ospem paljbu kako ih nije sramota, grad vrvi od murije, statirajuu onim kordonima, braneći ŠTA od DECE, a kriminal cveta. I sad kad se setim te situacije budem besna.

Maja ::dobile instrukcije ko je na stanici najpogodnija žrtva

E, vidiš, mene ovo "impresionira". Kako ošacuju, kako pronađu "najpogodniju žrtvu"? Ne mislim, pri tom, na one situacije u kojima je to lako uočiti (da je nekome otkopčana torba, ili ispao novčanik). Imam utisak da svi ti koji džepare prvenstveno prave neki psihološki profil žrtve. Naivčinu je lako prepoznati, a potom i "obraditi".

Nisam sigurna da li je ovo "on topic", ali svakako je bar slicno temi. Prije nekoliko godina moja snaha je opljackana u Budimpesti od strane roma koji su mijenjali devize. Mi smo culi upozorenja da organizovano varaju turiste koji pokusavaju na crno da zamijene devize i dobiju bolji kurs tako sto im uvale svotak novcanica male vrijednosti i zbrisu. Kada nam se jedan rom obratio sa ponudom da mijenja devize, moja snaha je pitala koliko nam nudi i zatrazila da vidi prebrojane novcanice. Onda je izvadila devize i razmijenila novac. Kada je, trenutak kasnije, krenula da broji novac, otkrila je da su sve novcanice u sredini najmanje moguce vrijednosti, a samo je spoljasnja novcanica bila malo vece vrijednosti. Okrenula se da juri roma koji joj je te pare dao, ali on je u sekundi jednostavno nestao kao da ga je zemlja progutala.

Jos strasniji primjer desio se kada su nas od banke u centru Budimpeste pocela pratiti neka kola ulicom, a na trotoaru je za nama vrlo brzo koracao rom. Ja sam nosila novac u torbici priljubljenoj uz tijelo i brzo hodala izmedju svog brata i snahe. Jedno vrijeme smo praceni i bilo je zaista zastrasujuce, a onda su pljackasi nekim cudom odustali i ostavili nas na miru.

Meni se nikada nije dogodilo tako nešto. Nisam im zanimljiv, da kucnem u drvo.

Sjecam se kako je moj tata bio opljackan u vozu.

Putovao je sa nekim finim momcima u kupeu i kada je posao u wc bilo mu je glupo da nosi tasnu sa sobom. Kada se vratio fini momci su nestali, a i njegova cekovna knjizica i jos neke stvari

Pre nekoliko meseci bio sam prvi put opljačkan posle 6 godina boravka u Beogradu. Užasno iskustvo, ali iskustvo iz kojeg sam nešto naučio i koje mi je dalo jednu ideju koja može biti veoma zanimljiva (ne bih o tome, ali ako jednom bude sprovedena u delo - znaće se (nije mi palo na pamet da počnem da se bavim time, da neko ne pomisli ))

Bio sam na fakultetu u biblioteci da uzmem neku knjigu, ali pošto nisam smeo da je nosim kući, a previše vremena bi mi oduzelo zapisivanje i verovatno bih morao i sledećeg dana da dolazim, odneo sam je na kopiranje. Prethodno sam morao da odem u banku da podignem novac koji su mi moji baš tog dana poslali. Torbu sam ostavio u biblioteci i na putu ka banci koja je bila u blizini pomislio sam kako nemaju šta da mi ukradu osim druge knjige koju sam nosio tog dana (mada je u biblioteci mog faksa i to rizik ), jer sam novčanik poneo sa sobom u unutrašnjem džepu jakne (mada ni iz njega ne bi imali šta da uzmu). Kopirao sam tekst koji mi je trebao i nakon kopiranja novčanik stavio u torbu, a nakon toga zaboravio da zatvorim torbu kad sam vratio knjigu koju sam izvadio iz nje. Uvek kad idem gradom torba mi je pozadi, a kad uđem u prevoz prebacim je napred. Malo duže sam čekao autobus na stanici i neko ko je uvežban verovatno je primetio ‚‚zov'' moje torbe. Na stanici je bila gužva, ušao sam u krcat autobus na pet sekundi (bukvalno) i video isti kako ide iza, pa iskočio iz prvog. Tad se iz torbe oglasila flašica vode (zvuk gužvanja) i istog trenutka počeo sam da preturam po torbi, ali novčanika nije bilo. U autobusu sam bio toliko kratko da nisam stigao ni da prebacim torbu ispred sebe. Autobus je već otišao i ja sam se drugim odvezao u stan, ne verujući da mi se to desilo sve dok nisam celu torbu istresao. Bar da je neki drugi dan, a ne na dan kad sam primio novac. 3500, nije mnogo, ali meni je bilo strašno.

Kad sam već kod toga, moram da pomenem da sam za rođendan dobio novčanik u kome je bila novčanica sa mojim likom od 3500. Veoma originalno, baš sam se oduševio! A ovo gore napisano naučilo me je da uvek dobro proverim da li mi je torba zatvorena, iako sam to ovih nekoliko godina i sam od sebe praktikovao, a jednom se bukvalno izmakao džeparošu koji je počeo da zavlači prste u džep mojih farmerica, a kasnije i u džep moje drugarice, samo što sam joj ja na vreme uzeo novčanik, jer je njoj bukvalno virio iz džepa. Nismo smeli da ga napadnemo, jer je bio previše blizu, pa smo se plašili da li ima neko oružje.

Ne verujem da će mi se to ikad više desiti, jer sam se lepo opekao.

Nije prevara, nije se dogodila na putu, u nekom prevoznom sredstvu, ali bih napisala, a ovo mi jedino pada napamet da bi mozda moglo ovdje. Admini nek odluce, meni je glupo zbog tog otvarati temu.

Hocu reci da su silne prevare za koje cujem oko sebe ili su se desile nekom kog ja znam uticale na moje razmisljanje. Nekako sam ranije bila mnogo opustenija. Sad se pocnem plasiti i kad me neko zaustavi na ulici. Ne znam ide ovo sve, ali mi se nesto cini da je prevara, nasilja vise nego ikad.
A sta me navelo da o ovom razmisljam. Juce kad sam se vracala sa posla, sunce je vec bilo zaslo i prolazim potpuno sama, parkom do kuce. Nevjerovatno, ali nigdje nekog, samo neki klinac od jedno 12 godina (po mojoj slobodnoj procjeni). Bio je u ogradjenom dijelu parka, ne znam kako bih to nazvala, sam. I zovnuo me i pitao da li znam kako da spusti neku lopticu. Nisam bila u tom dijelu parka, ne znam ni sta me tacno pita, niti sta je tu. Zastala sam na trenutak, misleci se. Nekako mi je bio previse veliko dijete da nesto takvo pita i da se necim takvim zanima. Dio mene je htio uci u taj ogradjeni dio i pogledati s njim i pokusati mu pomoci. I stara ja bih to ucinila bez razmisljanja. Ali ovaj put me je nesto zaustavilo. Ne znam sta, da li drvece oko te ograde iza kog se mogao sakriti bilo ko drugi, da li to sto nikog nije bilo okolo, sto se mracilo, sto sam kod sebe imala novac pripremljen za rentu... Ne znam, uglavnom, osmijehnula sam mu se blago i ispricala sto mu zaista ne mogu pomoci, ali ne znam. Produzila sam dalje. Danas se osjecam glupo zbog toga.Izgleda da su te silneprice o prevarama unijele neki strah u mene. Znam da bih da sam bila sa bratom ili momkom, da nisam bila sama bez razmisljanja mu prisla i pokusala pomoci...