Pogled unazad

Ne, nikako ne gledam unazad! Samo napred!
Mislim da nije dobro da iko gleda unazad...i, da analizira sta je postignuto, sta ne, jer uvek ce naci i ono sto nije...i, ko zna zasto je to dobro, sto je zbog nekog cilja, nesto propusteno...!
Zato samo napred, bez i jednog okreta unazad!

Pogledam s vremena na vrijeme unazad....malo analiziram i nastavim dalje.
Do sada sam zadovoljna postignutim, ispunila sam neke dosadasnje ciljeve...neki jos uvijek cekaju, ali i za njih ce doci vrijeme...
Sada postoji samo jedna dilema, da li sam u jednom trenutku donijela ispravnu odluku...ali ja vjerujem da se sve desava sa odredjenim razlogom i cini mi se da se razlog za tu odluku polako pojavljuje.

Pa s vremena na vrijeme uputim taj pogled unazad.Vidim neke stvari,neke neuspjehe i uspjehe,padove i uspone...Shvatim,sva moja proslost posledica je mojih odluka i odredjenog uticaja okoline,pa se nadam da se one lose nece ponoviti a da cu s dobrim odlukama da nastavim.
Cesto me uhvati neka nostalgija za nekim ljudima,dogadjajima,ali onda opet pogledam ispred sebe i svjesna sam da predstoji jos mnogo toga lepseg....

Dugo sam u zivotu gledala samo unaprijed i nisam razmisljala o postignutom i predjenom. A onda sam se u jednom trenutku zagledala u proslost i ucinilo mi se da se moglo jos mnogo toga uciniti sto ja nisam. To me je jedno vrijeme jako deprimiralo. Onda sam prestala razmisljati o proslosti i sada ponekad razmisljam samo o zadnjih nekoliko godina zivota. Nisam bas ostvarila neke stvari brzinom kojom sam mislila da hocu. Sta ces, kriza je i ovdje na zapadu. Moglo je da bude i gore. Ima mnogo ljudi engleza koji zive u svojoj zemlji pa ne mogu da nadju posao, a ja ipak radim tri dana sedmicno...

Inace, ono sto sam propustila u zivotu je da imam karijeru vezanu za fakultet koji sam zavrsila ili da imam djecu. Ono sto sam dobila je da sticajem okolnosti zivim u Engleskoj, pa sam upoznala jednu drugu kulturu.

Ja nisam sigurna sta je moj cilj, ali sta god on bio, daleko sam od njega.
Kad pogledam unazad, samo vidim da sam se toliko promijenila da mi to izgleda nevjerovatno.Stvari su krenule tokom kojim nikad nisam ni pomislila da bi mogle.Neki moji postupci su i mene sokirali.Ljudi koji me okruzuju- i oni su se promijenili.Mi nismo jedni za druge, definitivno, ali uglavnom se volimo pa se nekako podnosimo.Neki su mi donijeli daleko vise problema nego sto sam ocekivala, ali bar imam zivot.I o cemu da razmisljam, i cega da se sjetim, tako da, mozda nisam presrecna, ali mi bar nije dosadno

Kad se osvrnem unazad vidim ostvarene želje i očekivanja. Kad pogledam napred, malo se plašim, iako je još uvek sve nejasno.

Uvek sam hreleći ka jednom cilju gubio nešto, jer se uvek koncentrišem samo na to što želim i to postaje jedina preokupacija. Ovim studiranjem izgubio sam mnogo ljudi samim tim što nisam studirao u blizini, nego daleko od mesta gde su oni. To je valjda normalan proces u svačijem životu, ali meni se ne dopada saznanje da daljina predstavlja prepreku.

Koliko ste postigli od željenog i očekivanog i da li ste to postigli brzinom kojom ste želeli?

Još samo završni korak je ostao. U prvoj, drugoj i trećoj godini tvrdio sam u prepirci sa koleginicom da će onaj ko hoće završiti sve u roku (za 4 godine). Nisam bio u pravu. Jesam ja hteo, i to kako hteo, ali nije bilo moguće završiti za 4 godine. Samo jedna osoba iz moje generacije završila je sve u roku. Tako da sam jako nezadovoljan time što se studiranje ipak odužilo, tj. prešlo granice onoga što sam ja očekivao.

Postidim se kako malo poznajem sebe. Sad, kad se malo izdaleka zagledam u sebe od pre deceniju, čini mi se da nisam dozvoljavala sebi nikakav plan, nikakvu ideju za sebe. Bilo je ono što se očekivalo: završi školovanje, studiranje, nađi posao...
Ne tvrdim da je to loša opcija, možda je i dobro što su me drugi vodili jer sam ja, priznajem, kao i sve Ribe u horoskopu, sklona iluzijama, maštanjima, gubljenju vremena.
Međutim, u tom prepuštanju drugima da odlučuju, stvorila se navika, koju trenutno pokušavam da prevaziđem. Valjda je najvažnije u rešavanju problema - prepoznati problem. Nisam ni izdaleka ono što bih volela da jesam sa svojih trideset godina. Ne želim da mi zaposlenje u struci, što je danas privilegija, svesna sam, bude najveće životno dostignuće. Ne želim ni da budem medijska ličnost (jer to je znak uspeha, čini mi se).
Želim da uspem u tome da izolujem svoju dušu i život od ostalih, od osoba i situacija koje me guše, koje me uskraćuju, prazne i zaglupljuju. Želim da budem toliko mentalno jaka.
Sitnica, daj Bože da je u narednoj deceniji ispunim.

Šta ste propustili, a šta dobili na putu do cilja?

Već duži period razmatram duboko svoje biće, kao i svako iole sklon ka samoanalizi, jer svet pa i ljudi tumače se najbolje ako pođemo od sebe. Trenutan zaključak je da cilj kao cilj - kao nešto što treba nužno postići u mom životu nikada nije ni postojao. Složila bih se po tom pitanju sa Ničeom koji kaže da Čovečanstvo još nema cilja. I odista, pravog cilja još nema - ljudski ciljevi su obični, sami sebi svrha, usrećuju nas trenutno i razočaravaju trajno. Nemam cilj. Još nemam metu. Ako sam je i imala - odustala sam od nje. Propustila sam jurnjavu, ambiciju, visoke položaje, titule, grabež, zavisnost. Dobila sam slobodu u opštem pogledu. Ko zna, možda postanem svetovnija, možda se to promeni. Mada - sumnjam.

Šta vidite kada se osvrnete iza sebe i zagledate u prošlost?

Veliki deo mene biće i uvek je zarobljen u prošlosti. Ne zato što ne mogu da je pustim - već zato što tako želim. Mi, nostalgičari ne možemo da podnesemo sadašnjost kao samu. Zato je uvek začinjavamo uspomenama ili asocijacijama. Bez njih je suva, nema, bezvredna. Kada se ja osvrnem - vidim jedan trnovit, krvav, sumanut ali pravi put - jer nije bilo drugoga do ovoga što je danas. Vidim niz snova koje sam dotakla, i veći niz onih koje sam spalila. Ali ne i kajanje. Ne i žaljenje. Sve što sam uradila bilo je krajnje voljno.

Koliko ste postigli od željenog i očekivanog i da li ste to postigli brzinom kojom ste želeli?

Postigla sam da budem nezavisna od ma čega uključujući šture okove društva. Zadire u patologiju, ali meni je to bila namera - nesputanost. Ponosim se time što niko nije uspeo da mi zauzda dušu. Ni glad, ni beda, ni studen, ni smrt, ni fizička ni duševna bol nije me učinila poslušnom. Ništa me nije ubilo. I sve me je zapravo tek okrznulo. Ali do mog pravog stepena nezavisnosti ima još dosta putovanja.