Priče o stvaranju

Kako je Direr crtao ruke


Albreht Direr: Ruke

U 15. veku, u jednom seocetu nedaleko od Nirnberga, živela je porodica Direr sa osamnaestoro dece. Otac, zlatar po zanimanju, morao je mnogo da radi da bi prehranio porodicu. Uprkos njihovom nezavidnom položaju, dvojica starijih Direrovih sinova sanjali su da postanu slikari. Ali, isto tako su znali da njihov otac neće moći obojicu da školuje na Akademiji u Nirnbergu.
Posle dugih noćnih razgovora, dva dečaka konačno su se dogovorila: bacaće novčić. Poraženi će ići da kopa u obližnjem rudniku i da od svoje zarade izdržava onog drugog na Akademiji. Zatim će brat koji bude pobedio završiti studije, a onda preuzeti školovanje onog drugog, bilo prodajom svojih umetničkih dela, bilo, ako to bude potrebno, radeći u rudniku.
Jedne nedelje oni baciše novčić. Albreht Direr je pobedio i uskoro otišao u Nirnberg, a Hans otišao u rudnik i prihvatio se opasnog posla da bi izdržavao brata čiji je rad na Akademiji odmah privukao veliku pažnju. Albrehtova dela - bakrorezi, drvorezi i ulja - bila su mnogo uspelija nego mnogi radovi njegovih profesora, a vremenom je sve više napredovao i dobijao sve više novca za prodata dela.
Kada se mladi umetnik vratio u svoje selo, cela porodica Direr priredila je u njegovu čast svečani ručak da proslavi pobedonosni Albrehtov povratak. Albreht je ustao sa svog počasnog mesta na čelu stola da održi zdravicu voljenom bratu. Rekao je:
- A sada, dragi brate, sada je tvoj red. Sada ti možeš u Nirnberg da ispuniš svoje snove, a ja ću se brinuti o tebi.
Sa željnim iščekivanjem sve glave okrenule su se prema Hansu. Suze su kapale niz njegovo lice dok je, jecajući, ponavljao:
- Ne... Ne... Ne...
Konačno je Hans ustao i obrisao suze. Pogledao je one koji su sedeli za stolom i koje je toliko voleo, a zatim podigao ruke prema obrazu i tiho rekao:
- Ne, brate, ne mogu da idem u Nirnberg. Za mene je suviše kasno. Pogledaj... vidi šta su četiri godine u rudniku učinile mojim rukama! Kosti u svakom prstu su slomljene, a dobio sam i takvu upalu zglobova da ne mogu da podignem ni čašu da bih uzvratio zdravicu, kamoli da povlačim one tanane linije na pergamentu ili platnu slikarskom četkicom. Ne, brate... za mene je suviše kasno.

Prošlo je više od pet stotina godina. Albrehtu Direru (1471 - 1528) svet priznaje da je najveći umetnik nemačke renesanse. Stotine njegovih majstorskih portreta, skica, grafika, bakroreza, gravira krase najveće muzeje sveta.
Ali, nije neobično ako se vi, kao većina ljudi, naročito zbližite sa jednim njegovim delom. To je slika Ruke. Na njoj je Direr naslikao bratovljeve nagrđene šake sa tankim prstima ispravljenim na gore. Njome je izrazio zahvalnost i tugu.


Albreht Direr: Autoportret


Albreht Direr: Portret Hansa Direra