Brak danas

Mislim da danas ljudi ne veruju u brak. Ne veruju u ono: do kraja zivota, u dobru i zlu, zdravlju i bolesti.
U mom kraju je sve mladjih ljudi koji se udaju/zene, a posle nedelju dana napuste sve i pravac kuci. E, nije kao kod mame. Ne shvataju tezinu svega.
Danas je dobro sto nije toliko strasno razvesti se ako ne ide. Jednostavno, neke okolnosti i situacije dovode to toga i to je normalno. U svakom braku postoje problemi, samo je pitanje kako cemo se izboriti. Da li sa svojim partnerom ili sami sa osecanjem nezadovoljstva.
Iskreno, mislim da danas drustvu nista nije sveto, a pogotovo ne brak i zao mi je sto je tako. Pravimo greske, ali se one mogu ispraviti, zato i postoje.

U zadnje vrijeme dosta cesto razmisljam o braku. Skoro svake subote neka moja drugarica iz srednje ili osnovnih se udaje. Kako zavrse faks, iduci logicni korak je udaja za dugogodisnjeg momka. Ne znam puno o tim vezama, pa ne mogu ni dati neko misljenje kakav bi im brak mogao biti.
No, ni razvod vise nije mjerilo koje bi reklo da je brak bio los. Po vecini tatinih prijatelja, potvrdjujem ono da je daleko bolji dobar razvod nego ostati u losem braku. Vecina njih je i poslije toliko godina u braku, ali je ocigledno da u tom braku nema vise ljubavi, strasti, pa cesto ni postovanja. Svako malo cujem da zive pod istim krovom kao stranci, da ne pricaju i slicno. Zalosno i pomalo me plasi. Ne bih voljela biti sa nekim samo iz navike, ili da okolo nasi zajednicki prijatelji pricaju i upoznaju njegovu ljubavnicu. A opet, mislim da su moje i mladje generacije sve manje tolerantnije i da su sklone "zbog nekog ko im se svidja, ostaviti onog koga vole". Hocu reci, nekad imam osjecaj da odustajemo kod prve prepreke, danas u vezi, sutra u braku. A opet ne treba ni trpiti previse i provesti zivot nesrecan

Kakva su vaša iskustva?
Kako vi gledate na brak?
Za koliko uspelih brakova vi znate?
Čini li se i vama da brak gubi svoju vrednost?
Zašto je to tako?

U, braku sam 24 god.Udala se sa ne punih 18.
Kad se osvrnem na sve te godine, nije mi zao.Verovatno zato sto sam nekako umela i kao klinka da se postavim...ili je prednost sto smo od prvog dana bili sami.
Sve manje i manje ima uspelih brakova...i, brak gubi vrednost...jer izbledi ljubav, onda nastupi monotonija, pa preljube...i, onda razvod...
Najteze to sve podnose deca..neodgovornost roditelja prema sopstvenoj deci, me uzasno nervira.

Moj brak traje vec 13 godina. Udala sam se uglavnom da udovoljim rodbini koja je smatrala da je cudno sto smo ja i momak kupili i preuredili stan i nikako da se vjencamo. Ja sam se osjecala voljena, pa mi se nigdje nije zurilo, jer nisam mislila da ce brak ista bitno promijeniti. Nije mi zao sto sam se udala. Suprug i ja zivimo u inostranstvu, pa smo mnogo vise upuceni jedno na drugo, nego sto su to ljudi koji zive u svojoj domovini. Nema rodbine i prijatelja koji bi ublazili udarac ako bi jednoga dana ostali sami. Srecom, dobro se slazemo, izvrsni smo prijatelji. Imamo slican smisao za humor, ukus za filmove i razumijemo i pomazemo jedno drugo. Zivimo na zapadu, gdje se mnogi brakovi brzo raspadaju. Vecina mojih sefova su razvedeni ili zive u drugom braku. Katkada mislim da je i finansijsko izobilje doprinijelo da se njihovi brakovi raspadnu, jer im nije prijetila propast ako se odluce da napuste okrilje porodice. Vecina ih se odlucila da napuste brak na pocetku srednjih godina, vjerovatno zato sto je to bila (ili se tako cinilo) zadnja prilika u zivotu da pokusaju da urade nesto novo i drugacije u svom zivotu.