Efekat staklenog zvona

Realnost me sustigla dosta brzo, tako da nisam bila bas pod tim staklenim zvonom (mozda do negdje seste godine). No upoznala sam dosta ljudi koji jesu. Nekad im zaista zavidim, tako bezbriznim, opustenim i sretnijim. Pozelim i sama da sam u toj poziciji i da ne znam neke stvari. No, opet, mislim da ti roditelji grijese i da od djece prave parazite, koji ne znaju bez njih napraviti najmanji korak i misle da je svijet divno mjesto. Posmatrala sam najbolju prijateljicu kad je izasla ispod tog zvona. Mislila sam da ce imati nervni slom kad se odjednom suocila sa tolikom realnoscu. u svemu treba imati mjeru

Nisam nikada zivjela pod staklenim zvonom i sada sam jako zahvalana svojim roditeljima sto su znali postaviti granice do koje je trebala da ide zastita.
Ali, znam nekoliko onih koji su dugo zivjeli u savrsenom svijetu koji su za njih stvorili roditelji...koji su uvijek bili potpuno zasticeni od svega, od svakog moguceg problema...osoba koje su uvijek stavljane po strani kad se govorilo o realnom zivotu.
A, kad je trebalo da samostalno pocnu odlucivati doslo je do problema. Svi su se tesko snalazili i pomalo gubili u svakodnevnom zivotu.
Najstrasnije mi je sto znam neke osobe mojih godina koji jos uvijek zive u potpunoj zastiti...mozda nisam u pravu, ali meni je to pomalo nerealno.

Ja sam sama bezala od zvona, kao djavo od krsta. Nisam volela stege i nametnute modele ponasanja, ni po koju cenu. Definitivno sam samu sebe vodila ka autodestrukciji.
Shvatam ja danas da sam u mnogo cemu gresila i da je krivica apsolutno moja, sto nisam slusala kada je imao ko da mi kaze vec sam mislila da je jedini ispravni nacin, moj nacin.
Ima to i svoje dobre strane. Mnogo sam ucila. U razlicitim zivotnim dobima stvari, ljude i pojave gde im vreme nije. Trebalo mi je vremena da toliko sebe kocim, da sacekam moje vrsnjake na putu koji sam vec prolazila. Da se bukvalno restartujem i cekam, ne bi li izmenila tok dinamike svog zivota.
Da mogu da se vratim, ne bih nista menjala, jer sam sigurna da je svakome dat krst onoliki koliki moze da ponese. De facto.

Sto se moje princezice tice, svet je njen. Neka proseta po njemu i zgrabi ono najbolje za sebe, ne osvrcuci se na moje ili ocevo iskustvo. To su nasa iskustva a ne njena. Nemam tapiju na njen zivot.
Ja je jesam rodila i dacu joj sve sto pozeli, ali nisam je rodila da bi zivela moje snove, vec sam je rodila da zivi svoj zivot. Ima pravo, apsolutno pravo na slobodu odlucivanja i delanja po sopstvenom nahodjenju.
Znam koliko je meni to pravo znacilo i ne bih imala srca da joj to oduzmem ili da je kocim jer vidim da ce pasti. Neka padne, neka oseti a ja cu uvek biti tu da je podignem i kazem joj da nije vazno koliko ce puta pasti, nego koliko ce se izdignuti.

...Vaša deca nisu vaša deca.
Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.

Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su s vama, ne pripadaju vama.

Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
Jer, ona imaju vlastite misli.

Možete okućiti nihova tela, ali ne njihove duše,
Jer, njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne možete posetiti, čak ni u svojim snima.

Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas.
Jer, život ne ide unatrag niti ostaje na preključe.

Vi ste lukovi s kojih su vaša deca odapeta kao žive strele.
Strelac vidi metu na putu beskonačnosti, i on vas napinje svojom snagom da bi njegove strele poletele brzo i daleko.
Neka vaša napetost u strelčevoj ruci bude za sreću;
Jer, kao što on ljubi strelu koja leti, isto tako ljubi i luk koji miruje.

(F.G.Lorca)

Djecu ne treba drzati pod staklenim zvonom.Nekada roditelji grijese u vezi svoga djeteta i tog staklenog zvona.Svako dijete treba da zna sta smije a sta ne smije da radi, sta je najbolje da uradi u nekoj odredjenoj situaciji,a ne da citavog zivota zavisi od svojih roditelja. U redu je da se dijete konsultuje sa svojim roditeljima ,ali stakleno zvono za dijete po nekom mom misljenju predstavlja u nekim slucajevima ne povjerenje kod roditelja..npr zasto Milena moze na zurku a ja ne ?? Dijete nekada ne moze da shvati da kod roditelja postoji neki odredjeni strah..uredu je da za sve postoje neke granice ali po meni stakleno zvono ne resava stvar..Za svakoga roditelja bitno je kako svoje dijete vaspitava,od dana njegovog rodjenja pa na dalje i da mu vjeruje. Povjerenje je najbitnije !!

Mislim da su moji roditelji bili za nijansu strozi od roditelja mojih vrsnjaka. Ja sam dugo bila povuceno dijete, knjiski moljac, koji je sjedio kuci i citao knjige mnogo vise nego sto je izlazio napolje da se igra sa drugom djecom. Pred kraj puberteta prosla sam kroz period pobune, kada sam eksperimentisala sa pusenjem, alkoholom i cak nekim vrstama droga. Naravno, i dalje sam bila pod strogom kucnom kontrolom. Nekada mislim da sam mozda malo manje drustvena zbog toga, kao i da sam nedovoljno prozivjela zivot.

Ne, nikako stakleno zvono. Deci najjasnije predociti sta ih ceka napolju, Pustiti ih da se snadju, i ponekad im biti iza ledja, a da oni ne znaju to.
Tacno je da roditelji grese sto decu drze pod nekom 'zvonom' i takva deca se obicno ne snalaze napolju.
Secam se jednog klinca, sa njim su u parkicu bila oba roditelja, i to do njegove 10-12 godine.Ako je igrao fubal, tu su bili, i pazili kad padne da mu pomognu, ako je igrao zmurke, isto su bili tu (za svaki slucaj, je l..)Ostala deca su ga zezala, i taj mali se polako povlacio iz parkica, i postao je 'star mali'..Provodio je vreme u stanu, i sa roditeljima.
Sad je to momak od 23 godina, sam je, ne druzi se, cujem da nije uspeo ni srednju da zavrsi, jer se nije snasao...i nisu mu veselo okice.

Deca koja sve dobiju "na tanjiru" izrastu u drčne i bezobrazne ljude navikle da mnogo pričaju a malo rade. Tako nešto treba sprečiti.

male ::Deca koja sve dobiju "na tanjiru" izrastu u drčne i bezobrazne ljude navikle da mnogo pričaju a malo rade. Tako nešto treba sprečiti.

Ovo je totalno pogresno, ali istovremeno i dobar izgovor za sebicnost.