Branko Miljković

od **Still_dreaming** Ned Nov 21, 2010 12:13 am

Branko Miljković, rođen u Nišu, 29. januara 1934, bio je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.

Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Završio je Gimnaziju „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu objavljuje svoje prve pesme. Godine 1953. odlazi u Beograd na studije. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine. Još kao student sa Draganom M. Jeremićem i grupom pesnika osniva grupu neosimbolista (1956), u nastojanju da u poeziji sintetizuju pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih časopisa i izdavača. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama ,,Uzalud je budim" , 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Nakon toga izlaze i zbirke ,,Poreklo nade'' (Zagreb, 1960) i ,,Krv koja svetli'' (Beograd, 1961). Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, napušta Beograd, u jesen 1960. godine, i odlazi za urednika kulture u Radio Zagrebu. Noć između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, našla je telo srpskog pesnika Branka Miljkovića obešenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živeo poduže vreme. U vreme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je bilo samoubistvo, dok je u to vreme postojao broj dokaza da postoji mogućnost da je ubijen od strane hrvatskih nacionalista. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

1995. godine snimljen je dokumentarni film o Branku Miljkoviću pod nazivom ,,Vatra i ništa''. Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Nagrada Branko Miljković jedna od prestižnijih nagrada koju za knjigu pesama dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine.

od **Still_dreaming** Ned Nov 21, 2010 1:01 am

Triptihon za Euridiku

I

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

III

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

od **chegirl** Uto Nov 23, 2010 11:33 am

Moj omiljen pesnik pored Dis-a.

Zamorena pesma

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela mužiku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno
je
Necvet
kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije

od **Maja** Sub Dec 04, 2010 6:30 am

Branko Miljković - pismo prijatelju

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Doviđenja.

Branko Miljković Loveletterbyguiltyrose

od **Maja** Sre Jan 19, 2011 8:28 am

Izgubljena za one koji žive

Izgubljena za one koji žive
na drugim rekama. Kada nema sunca
slična je suncu. U zaborav sliva
ovu vodu koja zvezde bunca.
Bezuspešan joj trud
da bude ptica nad prazninom i svud;
samo je vodopad dok ptice padaju
u svoju pesmu koju ne shvataju.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

Znam je mada me tada nije bilo.
Videh neizrecive silaske svetlosti
u njene vode i u moje kosti.
Dan nam je uzrok noći, padu krila.
Cvet umesto lampe unosim joj u noć
prostor po meri moga srca i moć
reči koja zadrzavajući razdaljinu
ostade u podsvesti gde bol svaki minu.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

od **Nelly** Sre Jan 19, 2011 12:43 pm

More pre nego usnim

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

od **hermina** Uto Apr 05, 2011 12:29 pm

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna,
pesmu koja miri zavađene reči
slobodu koja ima svoje robove
i usnu koja se kupuje za poljubac.

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
i sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra,
cvetove koji se prepiru sa vremenom
u ime budućih plodova i prolećne časti.

Ja volim sve što se kreće,
jer sve što se kreće,
kreće se po zakonima mirovanja i smrti.
Volim sve istine koje nisu obavezne.

Ja volim jučerašnje nežnosti,
da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje,
prste, oči, sluh drugačije raspoređene
u šumi negoli u telu.

od **dalila** Sre Avg 03, 2011 7:17 pm

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izme?u prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izme?u dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

od **ThePoet** Ned Sep 02, 2012 12:36 am

Pohvala vatri

I

Ona nema nikoga
osim sunca i mene

II

Ona se ukazuje lutalici
ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri
samo je sažeto

III

Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato
iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti

od **ms.k** Sub Jan 26, 2013 1:49 pm

.. fotografija .. © ? ..

Pesma i naslov

Pesma i naslov vode ljubav
Neko vreme, a zatim
Prezru jedno drugo i svako peva za sebe

od **ms.k** Sub Jan 26, 2013 1:53 pm

.. fotografija .. © DinosaursAreNotDead ..

Nebo

Ne postoji nebo koje je plavo
to je samo eksplozija našeg iznenađenja
nad prazninom.

od **ms.k** Sub Jan 26, 2013 1:55 pm

.. slika .. © Marjolein Caljouw ..

Ako kažemo

Ako kažemo
rekli smo što nismo hteli reći
Ako ćutimo nismo ništa rekli
ali smo mnogo prećutali.

Svaka reč znači ono
što znači njeno ćutanje.

od **ms.k** Sub Jan 26, 2013 1:57 pm

.. fotografija .. © Michael Maier ..

Uvod u igre

Između mene i tebe jedna ptica
i nekoliko zvezda. Uzmi sve to – i idi!
Izdišem poklon zvezdama i bilju,
živu prazninu. Izvan moje glave
budi koliko hoćeš. Ali ne u srcu.
Padajte, padajete u ponor,
vi zvezde daleko od svake noći.
Joj što mi se i-i-igraju neke kobne igre
dok ima života dok ima smrti!
U stvarnosti nema ovoliko zbilje.
Još uvek, još uvek za lažno joj obilje
igramo se žmurke s budućnošću.

od **ms.k** Sub Jan 26, 2013 2:01 pm

.. fotografija .. © Lowapproach ..

Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvace svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajuci je

Čudni dijalog izmedu vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

od **ms.k** Sub Jan 26, 2013 2:07 pm

.. fotografija .. © Tm J ..

O ptici nimalo očiglednoj

Izgubićeš ono što je on tražio ako pokušaš da to objasniš. Jer ako je rekao: ptica, onda je ona bez neba i glasa, bez krila i ičega, potpno van zaborava. Kad je rekao: ptica, on joj je oduzeo sličnost sa svim ostalim i sa samim sobom, i ona neograničeno postoji, jer nije ničemu slična, ni sa čim ne deli svoje postojanje, svoju kvalitativnu određenost i usamljenost. Ostala stvarnost će je izneveriti i učiniće je nevidljivom, on je to znao, ali ona neće nikad prestati da bude stvarna. Izgubićeš ono što je on tražio ako pokušaš da toj ptici povratiš vidljivost. Nju je nemoguće ugledati, jer je sasvim neslična sa onim čime gledamo i šta gledamo, pa je nemamo čime videti. Neočiglednost njenog pojavljivanja nije pojavljivanje njene neočiglednosti. Pa ipak biće da se neočiglednost njenog pojavljivanja meša sa pojavljivanjem njene sublimirane neočiglednosti. Jer ona je više predmet slutnje nego predmet misli. Ona je centralna svetlost, jedinstvo muzike i neostvarene slike, ostvarene po meri približavanja stvarnosti. Ona nije stvarno data, ona je obećana, i ima je u prosutoj mrlji isto onoliko koliko je ima u našoj stvaralačkoj želji. Ona može da bude i himera ali je stvarno umešana u zbivanja. U predelu je nade i straha ta lekovita ptica postala od nekakvog gmizavca. Jer ona je nastala evolucijom jedne estetske ideje i zato je stvarnija u vremenu nego van vremena. Ona je dobijena podržavanjem u kome nema nikakve sličnosti. I zaista lepša je nego što je istinita.

od **ms.k** Pon Jan 28, 2013 2:13 pm

.. ilustracija .. © D. Stojanović ..

Pesnik

On poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć uime nežnosti.

od **Still_dreaming** Uto Okt 22, 2013 12:42 pm

Orfej u podzemlju

M. P.

Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.

od **ms.k** Sre Jan 29, 2014 11:29 am

Ja te samo želim, ali ničemu se ne nadam da ne bih patio, jer "svi se ljudi razočaravaju u svojim nadama, varaju u svojim očekivanjima". Ja se ne nadam pa se zato neću ni prevariti, neću gorčinom govoriti: živeh u zabludi.
I želja je iluzija, ali želja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija bliža stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaže čoveku da se u stvarnosti održi, a ne da se od nje ogradi.
Moje iluzije su jače, postojanije, no sama stvarnost.
Zašto ne učiniš da ili prestanem da sanjam ili da mi san postane življi? Učini, ja te molim ...

.. fotografije: Benoit Courti

od **Ivana_** Uto Sep 02, 2014 5:16 am

Moravska elegija

Gledaj, visoka ptica gorama vihorove mami.
Okružena nekim večito budnim sjajem zru brda uokolo.
Dan će da me zaboravi, tajno dovršena u sebi kaži se.
Kada prelazim iz jedne tišine u drugu pod veliku senku sunca
je li to drveće na tvojim obalama okoštali mlaz gorkoga soka,
vodoskoci koji se bude izvan moga sna?
Duž tebe kasnimo, duž tebe smo izdani,
duž tebe u našem odlasku rastu omorike
prokazane vazduhom kolebljivih ždralova.
To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim poreklom
učestvujem u svim prizorima?
Ah kakva užasna svetlost
probuđena prvi put nad sklopljenim očima.
Eto to je ono što se naziva
pesnikom: biti licem u lice svetu
preko puta pustinje i neke zvezde naopake
i videti sve gde drugi vide samo noć.
Vezo fina između pepela oka i kamena čarolije - ne prepirem se
sa sličnostima, al' jedan je vaj,
i nema druge smrti osim smrti.
To svemiri se začinju u mojoj nesvesti
u raskoraku čiji je odjek ovo videlo
sa izmišljenim vremenom i suncem
pola u zemlji pola na nebu.

O, pesnici svuda i uvek
okrenuti licem prema prividu
sa zvezdom umesto isčupanog srca pred nepojatnim,
kada je pred nama samo jedan dan nepomešan,
kao cvet koji se u snu našem budi.

od **ms.k** Pet Okt 03, 2014 9:54 am

Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.

.. Branko Miljković, "Svest o pesmi"
.. Fotografija: Maik Woell

od **ms.k** Čet Jan 28, 2016 1:29 pm

dve reči tek da se kažu dodirnu se
i ispare u nepoznato značenje
koje s njima nikakve veze nema
jer u glavi postoji jedna jedina reč
a pesma se piše samo zato
da ta reč ne bi morala da se kaže
tako reči jedna drugu uče
tako reči jedna drugu izmišljaju
tako reči jedna drugu na zlo navode
i pesma je niz oslepljenih reči
ali je ljubav njihova sasvim očigledna
one žive na račun tvoje komotnosti
sve su lepše što si nemoćniji
a kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
ljudi kažu: boga mu kakve je taj pesme pisao
i niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

od **Still_dreaming** Čet Feb 09, 2017 11:56 am

Momčilo Nastasijević

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
Predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika čudna nečujna iznad gorja
razmešta predmete u prostoru i staje
kad zapljusne tajna mramorja sred morja:
dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš,
evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
hoćeš li primiti to telo ukleto,
koje nastanjujem poslednji i prvi
zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

od **Still_dreaming** Ned Jun 11, 2017 1:12 pm

XII
Propovedanje vatre

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
Nek u svom danu nedorečen gori
Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori
Pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori
Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
Gde materija sva od zaborava otkriva
Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
Il' me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva
Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto
O sve što prođe večnost jedna biva.

‚‚Tragični soneti"

od **Still_dreaming** Sre Jun 28, 2017 2:12 am

Crni jamb sna

‚‚Ja posle velikog sna poduzeh put tužan"
Malarme

I

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle
gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća
pred čudnim znacima i više nemam ruke
u prostor prognan i u vreme. Veća
sve biva senka moja daleko od huke
gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
Joj vazduh vene umiru svi oblici!
O milosti za ono što sam bio u snu.
To paklena mi ljubav u nedoumici.
Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.
Pod zemljom mračni predeli se mešaju.
Pomeraju se mora užasi se premeštaju
sa jednog mesta na drugo mesto zlo.
O strašni preobražaj moj u srcu sna
gde vasiona počinje mi pticama,
s dva oka varnica da l će da zna
da put mi nađe letom ili klicama.

III

Sam u snu svome – ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;
da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
za nju što kroz moje užase mirno šeta,
kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde – s njima ko i bez njih noć.
O kulo snage gde je plavi dan
stvar svaka kada ima lekovitu moć
i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže
za mirise i anđele da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

IV

Ne, više nije važno šta ću reći.
Već beše sve to nekad ko zna kad
u nekom snu il nekoj čudnoj reči.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen
zar svedok predela nestvarnih ja
za svet od tople gline umešen!
Kuda da odem posle ovog sna.

od Sponsored content

Branko Miljković

Branko Miljković

Branko Miljković - Triptihon za Euridiku

Branko Miljković - Zamorena pesma

Re: Branko Miljković

Branko Miljković - Izgubljena za one koji žive

Branko Miljković - More pre nego usnim

Branko Miljković - Ljubav poezije

Branko Miljković - Uzalud je budim

Branko Miljković - Pohvala vatri

Branko Miljković - Pesma i naslov

Branko Miljković - Nebo

Branko Miljković - Ako kažemo

Branko Miljković - Uvod u igre

Branko Miljković - Budućnost vatre

Branko Miljković - O ptici nimalo očiglednoj

Branko Miljković - Pesnik

Branko Miljković - Orfej u podzemlju

Re: Branko Miljković

Branko Miljković - Moravska elegija

Branko Miljković – Svest o pesmi

Re: Branko Miljković

Branko Miljković – Momčilo Nastasijević

Branko Miljković – Propovedanje vatre

Branko Miljković – Crni jamb sna

Re: Branko Miljković