Odgovornost predavača

Pokusacu da se sjetim svih dobrih predavaca: Uciteljice (slabo je se sjecam, ali znam da je bila jako dobra), ucitelj (znao je svoj posao, znao se postaviti i prenijeti znanje), nastavnica hemije (mada totalno luda, odlicno je prenosila svoje znanje), nastavnica bosanskog (bila je dobar predavac dok se nije razvela, onda je jednostavno skrenula), nastavnica biologije (ubjedljivo najbolji predavac uprkos tome sto biologiju nisam podnosila), nastavnica tehnickog, nastavnica matematike, profesor likovnog (mislila sam da uopce nisam zainteresovana ni za kakvu umjetnost dok se on nije pojavio, predobar predavac), profesorica engleskog, profesorica sociologije, profesorica kulture religija i filozofije (ista osoba - dva predmeta - ma odlicno) i mislim da je to-to - 11 njih iz 4 skole - PREMALO!

Uvijek se osjecam hendikepirano, jer mislim da nista ne znam iz geografije kako sam najprije imala nastavnika koji je igrao sah na casu, a onda profesoricu koja je predavala jednom kad je komisija dolazila, a svaki ostali put bi nama rekla da spremimo referat iz odredjene lekcije. Onda je tu i fizicarka koja je citala iz knjige odredjenu lekciju i usput lakirala nokte (da ne bi slucajno morala da ustane), pa druge od koje je ostala cuveno:
- Otvorite stranu 43, prepisite naziv lekcije i precrtajte sliku!
- Profesorice, mi imamo drukcije knjige.
- Nije bitno, otvorite stranicu 43, nije vazno koja je lekcija...
Ili profesorice matematike koja bi nabubala lekciju napamet i onda nam je od rijec do rijeci prenosila, ne sjetivsi se cak ni da prebaci na ijekavicu

Kao sto rekoh, profesor likovnog mi je svojim predavanjima pomogao da ne budem samo u jednom pravcu orijentisana. Profesori geografije, pa i historije su me ostavili "oskacenom" za tu oblast. Srecom, profesorice i nastavnice fizike nisu imali previse uticaja, posto sam ipak na kraju zavrsila na ETF-u

Prve dvije osobe koje mi padaju na pamet su uciteljica i profesorica srpskog...ne kazem da medju ostalim nastavnicima i profesorima nije bilo onih koji su dobro radili svoj posao, ali one su bile bas posebne.
Obe su znale da nas zainteresuju,da nam prenesu svoje znanje i priblize materiju koju treba da naucimo...i to su sve radile jednostavno, sa lakocom i sa posebnim osjecajem za svakog ucenika...

Sad sam ja predavac i tek sada shvatam koliko je to zahtjevan posao...i sa vremena na vrijeme dajem svojim djacima mogucnost da procjenjuju moj nacin rada...i oni to uvijek urade iskreno i bez straha jer znaju da se necu ljutiti...a, to mi mnogo pomaze da poboljsavam svoj nacin predavanja jer potrebno je prilagodjavati se klincima, njihovim potrebama i mogucnostima.

Posto sam ja i dalje skolarac,secam se manje-vise svih profesora,i mogu da kazem da me ova tema malo bacila u nedoumicu ko je od njih vredan pomena.
Sto se tice uciteljice,ona je bila klasika,nerviralo me samo sto je decu delila prema tome ko koliko ima para i gde ciji roditelji rade.A i otisla je na porodiljsko,tako da smo kod njene zamene dosta propustili,tako npr.ja sad i dalje ne znam kako se dele decimalni brojevi
Spomenula bih nastavnika biologije,kod koga su cak i kecevi naucili dosta stvari na casu,jer je imao interaktivne casove,gde smo bili podjednako ukljuceni i mi u predavanje.
Nastavnik geografije mi se svidjao jer je sastavljao testove sa 100 bodova,i sa dosta takmicarskih pitanja,tako da nam je svima bio izazov da se sto bolje pokazemo.Nazalost nikog vise ne bih spomenula iz osnovne.Izasli smo bez bilo kakvog znanja iz fizike,matematike,engleskog i hemije!!!
Sad u gimnaziji,stvarno je opao nivo,mozda bi izdvojila samo profu istorije i engleskog,jer su se potrudili bar da organizuju cas.
Ne volim one koji treniraju strogocu,a ne znaju da predaju nista!Ako vec hoce da uvazavamo njegov predmet i budemo mirni na casu nek ulozi nesto vise sebe u predavanje,a ne samo da siri strah tokom odgovaranja.
Takodje,mislim da mnogi imaju pogresnu pedagogiju(jednom dobijes keca,nikad vise ne mozes 5,cak iako sve znas) i da ne znaju da daju ocenu.
Ja sam zahvaljujuci zainteresovanosti za istoriju,naucila dosta bez obzira sto su mi profesori bili smaraci.Ali za bilo koju prirodnu nauku,bez teorije,mislim da su slabe sanse da se nauci individualno kuci.Ali tu je novi trend,plati privatno,i to cesto istom profesoru koji ti predaje u skoli pod izgovorom "ne moze da se posveti svim ucenicima podjednako tokom 45min"

Ja sam jako bila razočarana skoro svim svojim predavačima, što u osnovnoj, što u srednjoj školi. Diktiranje, bubanje napamet, prepucavanje, lajkovanje određenih učenika, hejtovanje drugih... Retko koga mogu da izdvojim iz plejade nezanimljivih i neinventivnih osoba.
Od 5. do 8. razreda iznenilo nam se bar 15 predavača iz matematike, među njima su bile i učiteljice, fizičari, informatičari, tako da nisi znao ko pije ko plaća! Prirodne nauke kod nas niko nije naučio kako valja, osim ako se nije rodio Bogom dan za to.

Međutim, ono što me posebno zgražava, to je neprofesionalan i nekorektan odnos prema učenicima na jednom drugom planu. Postoji jedna profesorka u ovdašnjoj Tehničkoj školi koja maltretira decu. Ne fizički, naravno. Ako je ona odlučila da učenik ponavlja, obori ga bez pardona, iako dete nije moralo da padne, tj. imalo je šanse da se iščupa. Njoj je bio antipatičan. I ima direktora iza leđa. Redovno kasni na nastavu, ponaša se rogobatno i uvredljivo i prema svojim kolegama. Nije jedina, ali je najgora. A sve ovo znam jer i moja majka radi u toj školi i,srećom, pred penzijom je. Čega se nagledala i naslušala, to je za roman.
Od majke sam i naučila da budem pravedna prema učenicima, jer ću sutra i ja biti predavač, i da svoj posao obavljam sa svešću o odgovornosti koji nosi. Naravno, nije to lako jer, sudeći prema njenom iskustvu, sve gore generacije dolaze. Nevaspitane, nekulturne, često i već lečene od droga. U takvoj atmosferi teško je ne izgubiti čovečnost, ali, mene niko nije močugom tukao po ušima kada sam ovo upisivala.

Činjenica je, kao što nije svako za knjigu i školu, nije svako ni za prosvetu. Ali se prosveta i školstvo,uz izuzetak svetlih primera, punim upravo onima kojima ne treba!

Ono sto mi je danas zapalo za oko je zapravo to sto neki ljudi jednostavno nece da pomognu uceniku.Koliko god on se trudio da nauci,isao na dopunske,pokusavao i trazio pomoc na vreme,dok jos nije kasno,oni ga jednostavno gledaju gordo,kao da ce ih rastrgnuti ako mu se malo priblize i pokusaju da mu pomognu.Jedino sto znaju jeste da napisu broj na papir i ocene prema nekom glupom kljucu.Zatvoreni su u ulozi profesora koji ima autoritet i na cijem casu mora da vlada apsolutna disciplina.
A to dete polako gubi nadu u sistem,i volju da bilo sta postigne u zivotu,posle toliko bezuspesnih pokusaja i padova.Sa druge strane,uvek ima citavu plejadu svojih drugova koji su na najlaksi nacin,bez imalo muke podobijali super ocene.Njegova mladost ga sprecava da spozna da se treba truditi i da nije najlaksi put onaj pravi put,i tada najcesce tone,trazi izlaz u budalasanju i bezi u svoju nezrelost.Tako je zapravo svet dobio jednog novog buntovnika,koji u svemu vidi neprijatelja i koji odbija bilo kakvu pomoc od drustva.Najcesce se sve ovo zavrsi najnegativnijim ishodom-nedisciplinom,i pokusajima da se za svoja prava izbori silom.

Bila sam i ucenik i predavac. Imala sam dobrih profesora, koji su nas zaista znali inspirisati da se zainteresujemo za njihov predmet, kao i onih koji niti su bili dobri strucnjaci, niti podobni karakteri da rade jedan takav posao.

Ja sam prvenstveno voljela jezike, i tu sam imala divnih profesora, koji se nisu morali ni truditi da me zainteresuju. Moram reci da su neki mogli vise iskoristiti interesovanje mladih za, recimo, muziku da obogate svoje casove i ucine ih jos interesantnijima. Ja sam sa djacima radila tekstove poznatih pjesama rok muzike, vjezbe slusanja u kome su oni dopunjavali ispustene rijeci iz teksta, kao i prevode tekstova. Djeca su to voljela i cesto i sama pitala kada cemo opet da radimo nesto takvo na casu. Takodje, male "predstave" gdje bi ucenici uzeli uloge, na primjer prodavca i musterije, i razgovarali na stranom jeziku, su takodje bile uspjesne.

Inace, mislim da je nas sistem skolovanja nedovoljno oslonjen na princip primjene znanja. Tako smo, recimo, iz muzickog vaspitanja ucili o svim mogucim kompozitorima, a da nismo odslusali ni jedno njihovo djelo na casu, sto je po meni vrlo glupo. Suhoparne cinjenice brzo se zaborave, a umjetnost je to sto oplemenjuje dusu.

Profesori ne smiju biti previse popustljive licnosti, jer ce inace djaci da podivljaju na njihovim casovima, i niti ce biti discipline, niti nekog velikog ucenja. Slazem se sa opaskom da je glupo ako kod nekog profesora djak ne moze nikada da dobije odlicnu ili vrlo dobru ocjenu, ako je nekada imao jedan. Ja nisam bila neki veliki ljubitelj matematike, ali sam znala da je naucim veoma dobro ako bih redovno vjezbala. Tako sam u prvom gimnazije iz usmenog dobila jedinicu, ali sam onda zaista sjela i vjezbala dok nisam dobro naucila. Na usmenom mi je profesorka dala trojku, iako sam bez greske uradila postavljeni zadatak. Kada sam na pismenom dobila peticu, koju sam bila i te kako zasluzila, moja (veoma glupa) profesorka je to propratila rijecima da je to tako kada covjek prepisuje. Nisam prepisivala, ali mi se taj komentar toliko smucio, da vise nikada nisam vjezbala matematiku do kraja gimnazije, osim kada bi mi trebalo da dobijem pozitivnu ocjenu da ne izgubim razred.

Kao profesor imala sam iskustvo da mi je djak koji je imao neku od slabijih ocjena iz engleskog dobio peticu na testu i svi su se djaci poceli cuditi i buniti kako to. Zadala sam im bila komparaciju pridjeva koja je sablonska i dosta jednostavna za nauciti i dala test u kome su samo trebali da znaju da stave zadate pridjeve u tacan oblik, sto je taj ucenik i uspio uraditi i sasvim zasluzeno iz tog jednog djelica znanja dobio visoku ocjenu.

Sto se tice primjedbe da se neki profesori okome na djake i nece da ih nikako puste da prodju, rekla bih da to moze biti opravdano ili ne. Ja sam kod djaka uzimala u obzir znanje, trud i ponasanje. Ocigledno, dobre ocjene su dobijali djaci koji su imali dobro znanje, losije oni koji nisu bas imali neko sjajno znanje, ali su se bar malo potrudili da bilo sta nauce. Lose ocjene su imali oni koji niti su znali, niti su se trudili, a jedinicu koja se nije mogla ispraviti uz preduzete mjere za iskljucenje djaka iz skole oni koji su bili ne samo losi djaci,nego su se i jako lose ponasali. Ukratko - sve po zasluzi.

Imala sam i slucaj gdje sam se zaista trudila da stvorim potrebne uslove da se jedan ucenik iskljuci iz skole. Bio je veoma los djak, veoma bezobrazan, i bratic poznatog bosanskog politicara, koji se osjecao zasticen polozajem svoje porodice. Naravno, prvo sam pokusala da ga tretiram kao i sve ostale djake, ali nakon sto je bio krenuo da me fizicki napadne zato sto je bio dobio jedinicu iz testa vise nisam imala milosti prema njemu. Istjerivala sam ga sa casa kada bi bio veoma nemiran, i na sjednici predlozila iskljucenje iz skole cim sam primijetila da ima dovoljno neopravdanih casova da bude iskljucen. Sigurna sam da je to bio jedini ispravan nacin da se reaguje prema takvom nasilniku.

Saznala sam danas, da je jedna profesorka svojoj učenici rekla kako je pala maturski ispit, tako da je ova skoro doživela nervni slom, neznajući da je ipak položila (nije bila šala u pitanju, već svesno obmanjivanje od strane te profesorke).
Ako Bog da, i ja ću uskoro sa one strane katedre.
Sa kim ću gore proći, decom ili kolektivom, veze nemam.
Čini mi se da je najbolje otići na selo i gajiti lale!

Draga Lizo, ta profesorka je bila veoma neprofesionalna! Sram da je bude!

Jedino sto bih ti savjetovala kao profesorici je da ne budes previse popustljiva prema svojim ucenicima. Moja prethodnica u skoli u kojoj sam radila je imala takav haos na casovima da je to nevjerovatno. Koleginica mi je pricala da su se djaci okupljali oko nje na casu i derali se na nju, zahtijevajuci visu ocjenu ili samo brbljajuci. Ostali profesori su cesto mislili da ona nije na casu kada je bila tu, bas zbog nediscipline.

Ti kao profesor imas jedno jako oruzje - znanje - i uvijek mozes pobijediti svoje djake njim. Ako su nemirni pocni ih prozivati i postavljati malo teza pitanja. Par losih ocjena i svi ce biti mirni kao bubice! Jer oni se boje losih ocjena bar isto toliko koliko i ti njihovog loseg ponasanja. Kada jednom sredis disciplinu, ostalo je lako. Onima koji znaju daj ocjenu po zasluzi, a onima koji ne znaju mozes malo popustiti ako se trude, cak i ako rezultati nisu impresivni. Za one koji se ni malo ne trude, ili su bezobrazni nemoj imati milosti. To ti je moj savjet, i nadam se da ce ti pomoci da se snadjes. Sretno!

Hvala, Troja. Ja iskustva u školi imam malo (nekih 5 meseci sam bila zamena u jednoj osnovnoj školi), ali su mi saveti uvek dobro došli, jer ipak nisam sigurna kako ću se snaći. Naravno da ću se truditi koliko god mogu da budem pravedna - to jest, trudiću se da izbegavam one osobine koje nisam volela kod svojih nastavnika - ali i zahtevna. Neću da neko ode iz škole (osnovne, srednje) a da ne zna barem okvirno šta je radio na mojim časovima!
Međutim, ono što me baca u očaj, zaista, jeste činjenica da to što se danas desilo nije prvi put. Hoću reći, ta žena već decenijama maltretira decu, pogotovo devojčice (mislim da bez ikakvog dvoumljenja mogu reći da je ljubomorna na mlađe), i uvek bira decu koja su nekako nezaštićena (deca razvedenih roditelja, siromašna, deca koju hvale kolege sa kojima one ne komunicira...). Kad je njen sin u pitanju, Ministarstvo prosvete nije imalo mira dok nije izdejstvovala da on bude đak generacije (dete nije glupo, ali nije zaslužilo tu titulu - ali, dok ne bude kako je ona zacrtala, teško svima). I niko ništa ne preduzima, ona se ponaša kao zamenik direktora, ili direktor, kasni na časove, ogovara kolege, i sve to traje bez tendevije da joj neko pokaže gde joj je mesto.
Ona je samo jedna od takvih, a gde je ostatak kolektiva? A gde ostatak prosvete, uopšte?

Draga Lizo, u svakom zitu ima kukolja. Ti ces kao predavac biti zasluzna samo za ono sto ti cinis, a ni i za ono sto cine tvoje kolege. A, kao profesorici, moze ti se cak desiti da budes u poziciji da pomognes nekom od tih nepravedno kazenjenih djaka, ako ne nicim drugim, a ono savjetom i razgovorom, sto djeca i te kako cijene. Jer, nepravda se djacima cini manja ako im neko od profesora otvoreno prizna da je tako i porazgovara sa njima o tome. A mozda ces cak moci i nesto konkretno uciniti.

Na zalost, ima profesorica koje kaznjavaju ljepuskaste ucenice jer su ljubomorne na njih i jer je njihovo vec proslo. No, na to se ne treba previse osvrtati i dati da tebi pokvari uzivanje u pozivu koji si sa ljubavlju izabrala. Ako nista drugo, djeca ce biti presretna da imaju jednog vise dobrog pedagoga u skoli.

Ja sam imala silu problema jedno vrijeme zbog djaka koji je bio sinovac poznatog bosanskog politicara i jednog profesora koji je bio na glasu kao agresivac u skoli. Uspjela sam to rijesiti tako sto je taj djak, inace los ucenik, bio izbacen iz skole cim je to zasluzio velikim brojem neopravdanih izostanaka. Sta da ti kazem - decko je htio da me bije, a direktor je odbio da mu pozove roditelje na razgovor, da ne spominjem da niko drugi nije htio da ga predlozi za iskljucenje dok ja nisam progovorila. Ali, kada sam ja to predlozila, prihvaceno je glasovima vecine i tek tada se vidjelo da mnogi razmisljaju kao i ja, ali se boje da progovore.

Dakle, samo hrabro. Javi se kad pocnes, mozes i privatnom porukom, ili jednostavno pisi na ovu temu. Ja citam sve sto se napise.