Vezati se za zidove

Ne vezem se za prostor nikako. Obozavam promjene i imam veliku potrebu za njima, pa je to mozda zato. Kad odem odnekud vise sam zaokupljena mislju o tome gdje idem i kako ce mi tamo biti, nego o tome sta napustam. Kad poslije posjetim svoje nekadasnje zidove malo sam nostalgicna, prisjecajuci se nekih stvari, ali to je to.

Pa nije to vezivanje, ali kad god prodjem pored tih 'zidova' ja uvek zastanem, i kroz glavu mi prodje sta se sve desavalo iza tih zidova...nekad imam osecaj gorcine, a nekad osmeh...zavisi ispred kog 'zida' sam zastala.
Vezana sam za moj 'zid' prostor, sada, a znam da cu za par godina (a, mozda i pre)morati da ga oslobodim, i prepustim mladima.
Nadam se da ce da me prime u goste...

Jedini prostor za koji sam bila bas jako vezana je bila studentska soba u kojoj sam provela pet godina...ta soba je bas imala dusu...i jedino kad sam napustala te zidove bila sam tuzna. Eh, koliko lijepih uspomena je ostalo tamo...

zanesena ::Jedini prostor za koji sam bila bas jako vezana je bila studentska soba u kojoj sam provela pet godina...ta soba je bas imala dusu...i jedino kad sam napustala te zidove bila sam tuzna. Eh, koliko lijepih uspomena je ostalo tamo...

Baš to! Ja sam 2 godine u ovoj sobi u studentskom domu... Odlazio sam i igrom slučaja se vratio u nju. Drugi put se rastajem sa njom. U njoj sam prve godine bio sam, imao sam sreće jer je cimer imao devojku u centru grada kod koje je bio stalno, a dolazio je samo u slučaju da njoj dođu u posetu roditelji pa nema gde da spava. Imao sam svoju slobodu. Navikao sam na društvo tih zidova, na sve lepe i teške trenutke koje sam tu proživeo. Tu je moj prozor na kojem sam gledao jutarnje magle, nebo pokriveno zvezdama, prozor kroz koji se videlo nebo kad se legne na krevet. Ma tu je milon uspomena... Ja se vezujem za prostor. Prošle godine mi je bilo mnogo teže kad sam odlazio, a sad mi je malo lakše verovatno zato što sam to već preživeo, a i verujem da će ono što se desilo dva puta da se desi i treći put.

A zasto se ti svake godine selis?

Ja sam u studentskom domu u istoj sobi bila 4,5 godine, ali nisam razvila taj osjecaj kao vi. Da li zato sto sam jedva cekala da vise ni sa kim ne moram dijeliti sobu, ili zato sto sam stalno bila okruzena gomilom ljudi, pa nikad nisam mogla uzivati u samoci i sobi kao sobi ili zato sto sam stalno mijenjala raspored stvari... jednostavno se nisam za nju vezala

ces@ric@ ::A zasto se ti svake godine selis?

I prošle i ove godine bio sam ispod crte (prošle 7., a ove 3. ispod crte). Na mom faxu baš malo muškaraca dobija mesto u domu jer veliku većinu čine devojke. Ne pada mi toliko teško cimanje sa stvarima, ali mi je težak rastanak od prostorije. Bilo koja prostorija u kojoj sam proveo više od pola godine i u kojoj je bilo nežnosti, tuge, žurki i svakakvih lepih stvari, moja je prostorija jer u njoj ostavljam jedan deo sebe. Bio to lep ili ružan deo, ta prostorija je bila tu kad niko drugi nije bio. Ta prostorija je bila nešto što sam u tim trenucima mogao nazvati svojim.

Predpostavila sam da je u pitanju domska soba, cimeri...upravo zbog toga sam ostavila onaj post. Ne volim kad matorci 'sole' pamet mladima, i sve oni znaju, jer eto prosli su kroz to...ili 'slicno'.
Tesko sam i ja podnosila promenu 'zidova' prostora...u, jednom domu sam bila dve godine, pa se on renovirao, i onda su me prebacili u drugi dom, i to sam tesko podnela...jedva sam se uklopila...
Sad kad prodjem pored tih zgrada, samo zastanem...
Najteze mi je bilo kad sam odlazila iz porodice, gde sam odrasla, i gde sam vaspitana.Tamo sam cesto i sada, i tamo uvek ostanem par dana.
Sad ce pitanje godine kad ce klinci da me 'izbace' iz stana, jer dve generacije ne mogu zajedno, i ja ne zelim da im smetam, a, ove moje zidove obozavam...sama sam ih uredila,sama napravila raspored, i moja soba (koja nije samo moja, vec i Viloticeva)ne znam cija ce da bude...sve im ostavljam, i nadam se da ce me bar u goste pozvati



p.s. Izguraces nekako to @Stil..imas postavljen cilj ispred sebe, i napred...a, drugari Tvoji ce uvek biti tu.

Ne bih rekla da se ja vezujem za zidove, nego za ljude. Medjutim, cudno je kako nekada povratak u dom nakon nekog putovanja moze da stvori veoma dubok licni dozivljaj. Boje djeluju jace, citava soba kao da zraci nekom atmosferom koja me nacisto preplavi, proguta, i ja se osjecam kao da sam putovala kroz vrijeme u neku tacku u proslosti. Taj osjecaj potraje dan-dva, i onda se opet sve vraca na staro - zidovi postaju samo zidovi, utociste i zastita od nevremena, mjesto gdje sanjam neke sretne snove.

Troja ::Ne bih rekla da se ja vezujem za zidove, nego za ljude. Medjutim, cudno je kako nekada povratak u dom nakon nekog putovanja moze da stvori veoma dubok licni dozivljaj. Boje djeluju jace, citava soba kao da zraci nekom atmosferom koja me nacisto preplavi, proguta, i ja se osjecam kao da sam putovala kroz vrijeme u neku tacku u proslosti. Taj osjecaj potraje dan-dva, i onda se opet sve vraca na staro - zidovi postaju samo zidovi, utociste i zastita od nevremena, mjesto gdje sanjam neke sretne snove.

ja bih se u potpunosti slozila sa Trojojm. Vezuju me ljudi, i ako se i od njih odvajam, bude mi tesko. Ali to se stlno desava u zivootu, i moras naci filter, da ne patis iznova.. ali zidovi itekako mogu probuditi davno zaboravljeni osecaj...
Sad mi pade na pamet, mozda se ljudi vezuju za ,,zidove" jer veruju da jedino tako (u njihovoj blizini) mogu zapamtiti sve sto se tu izdesavalo.

Ja se za sve vezujem. I za zidove i za ljude i za sve ostalo za sta se covjek moze vezati.

Slazem se sa Trojom da kada sobu ne vidim duze vremena, primjecujem vise detalja.

Nažalost, vezujem se za sve. Preemotivna sam, smatram to manom jer ne funkcionišem normalno, često me ljudi gledaju kao jadnicu. Uvek mi je jako teško da napustim neko mesto pa čak i spostven dom. Uvek pustim suzu. Mnogo je zidova za koje sam ja bila vezana, mnogo ... uvek bi, u samoći, prešla rukom poslednji put njime pre nego krenem. To ne mora da bude prostorija u kojoj boravim, može biti i tuđa, u prolazu, na ulici... neka stara kuća, zgrada. Sve to ja udišem i utkivam u sopstveno srce. Ispredam priče i oživljavam ih u sebi.

Navešću neke ...

Najteže mi je bilo da napustim stan u Nišu u kome sam živela pet godina. Zelengorska 19. Počeo je stravično da liči na mene. Imala sam napad tog dana. Nisam imala snage sama da se iselim, iselila me je mama. Bele prelepe odaje. Moji pečati. Ja sam tamo i moji su prsti na zidovima koliko god ih krečili. Na vratima sam ostavila sedam ružičastih zvezdica koje su mi donosile sreću. Nadam se da su još uvek tamo.

Drugi stan do ulice Branka Miljkovića. Uska, malena sobica. Ali čist breskvom obojen prostor. Mnogo čudnih noći. Nema lifta, pa sam jako volela hodnik, sedela bih na stepeništu često i pliljila u zidove osluškujući stanare, korake, uzdahe, televiziju ili radio. Na vrhu sveta, na krovu iluzija. Puno čežnje.

Treći stan - Ćirila i Metodija. Ušuškana starinska soba kod baka Dane. Ima devedeset godina. Svaki tren bio mi je živopisan. Mnogi su mi rekli da sam luda što živim sa staricom. Bila mi je bolja nego ma koja drugarica. Još uvek jutrom ponekad dok kuvam kafu osetim miris njene rakije i zagorelog lončeta. Sve mi se dopadalo u sobi, starinski orman, kredenac, tepih, zavesa, krevet ... Kao u nekom etno kutku. Još uvek jutrom gledam u nebo s setom.

Četvrti stan - Jeronimova ulica do Gimnazije 9. Maj. Bajka. Mnogo ugašenih snova. Kada sam pošla napisala sam jednu ogromnu istinu o sebi na papir krupnim slovima i metnula pod tepih. Taj stan mene nikad neće zaboraviti.

Uopšte se ne vezujem za stvari, prostorije.To mi je pomalo i smešno.

Momkovi roditelji zive u jednom stanu 30 godina i jako su se vezali za taj stan tako da sad ne zele cuti o preseljenju. No, stan je u vrlo losem stavu i sasvim nepraktican za njihove potrebe. Izmedju ostalog, zgrada nema lift, a momkov otac je uglavnom vezan za krevet i moze samo uz pomoc hodalice ili kolica da izadje negdje. Razumijem da se neko veze za zidove, ali ipak treba biti i malo realan i oaksati sebi...