Stihovi koje znate napamet

Stojim malopre na terasi i gledam u nebo, a stihovi mi sami naviru...

Lepota

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

Milan Rakić

Naučio sam pesmu sam od sebe jer mi je bila veoma melodična. Oduševio sam se kad sam shvatio da je posle toliko vremena još uvek znam od reči do reči.

Zapis o zemlji

Pitao jednom tako jednoga vrli pitac neki
A kto je ta sta je ta da prostis
Gdje li je ta
Odakle je
Kuda je
Ta
Bosna
Rekti

A zapitam odgovor njemu hitan tad dade:
Bosna da prostis jedna zemlja imade
I posna i bosa da prostis
I hladna i gladna
I k tomu jos
Da prostis
Prkosna
Od
Sna

Naucila sam je u osnovnoj skoli i eto zauvijek mi ostalo u sjecanju (recitovala sam je na nekoj skolskoj priredbi)

To je jedna pesma Desanke Maksimovic,na koju sam igrom slucaja naletela u biblioteci.Ne bih je naucila napamet da tada nisam bila jako zaljubljena

Zla noc


O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim cega nema
dusa mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I cini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nas breg
da spokojno svega se odreknu.
Vecno nihaju jasike na drumu
dushu nemirnu.
Cute blago plaveti neba i teku.

Nocas me samo pogladi
nezno i blago po kosama
i kazi rec mi sto greje.
Srce je moje pusto,
dusu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I cini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nas breg
da nasmeje se svemu shto biva.
Oblak u suton iznad sume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusa je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I cini mi se, nedaleko negde
od tuga teskih ljudi boluju,
pa ce doci nocas na nas breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nasim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.

Ima ih mnogo.
Ovo je jedna od omiljenih.


Gradinar
Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče.
Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?
Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

Jedni s očima uprtim u prošlost
Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budučnost,
Vide ono što se ne može videti

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu –
Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat
Što nas proglašava za ništavne. U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.


_Fernando Pessoa_

"Sedam dana sam i gore i dole,
potrazi me...
i sedam dana sam, nadji i stavi,
pokazi me...

Nek boli dok boli,
rukama stegni kozu svoju,
podamnom zategni strah,
noktima pucaj u znoju...

Jos ovaj put i trazi i zove, zaklonicu,
jos neki put dok zraci i moli, poklonicu...

Drzi mene, voli mene...
uzmi moj sakom vlazni grli vrat,
i sacuvaj vreme i sebe za mene,
bio bih tvoj brat, ti si moj brat

Slomi se, o skloni se...
slomi se, o skloni se,
slomi se, o skloni se,
od sebe, od sebe, od sebe...

Slomi se, o skloni se...
slomi se, o skloni se,
slomi se, o skloni se,
od mene, od mene, od mene..."

Milan Mladenovic

Uzalud joj se divim

Malo je jedna pesma
da svoju ljubav opišem
prema onoj koja nezna
da mi želje inspiriše

Malo je život jedan
da kažem sve što želim
dok kraj izvora stojim žedan
i uzdahe besplatno delim

Malo je jedna poema
da svoju žedj opišem
kad ona koju želim pojma nema
da zbog nje na škrge dišem

Uzalud joj se divim
i u pesmama u zagrljaj hitam
kad ona tamo svoj život živi
a poeziju odavno ne čita

Milan Višnjić

Lije pljusak stari gusak
Dig'o kisobran
Pokraj njega patka gega
Kaze: "Dobar dan".

"Zdravo, zdravo, luda glavo"
kaze gusak njoj
"Sto se mocis sto ne skocis
Pod kisobran moj?"



Jovan Jovanovic Zmaj

Ne pitaj me nocas nista,
pusti me da sutim,
ja nocas trebam mir.

Stare rane opet peku,
moje bitke dalje teku,
duso ti nemas nista s tim.

Sa tvojeg izvora,
moja se dusa napila,
zedna tvojih godina,
i sada mamurna
pita gdje je utjeha,
gdje je mladost nestala.

Idu dani, ja ih pratim,
ponekad do tebe svratim,
duso trazim zaborav.

Molim sate da se vrate,
tragovima njenim hodam,
kao da je tu.

Sve jos mirise na nju,
i dan, i jutro sto ce doci,
nakon ove noci, noci bez sna,
i dvjesta godina,
da ih brojim u samoci,
otkako je otisla.

U mojim venama jos je njenog otrova,
jos je doza prejaka,
a tebe ljubim
da ne poludim,
da zaboravim.

PARNI VALJAK

СРЕЋА
Не мерим више време на сате,
ни по сунчевом врелом ходу
дан ми је кад његове се очи врате
и ноћ кад поново од мене оду.
...
Не мерим срећу смехом, ни тиме
да ли је чежња моја од његове јача;
срећа је мени кад болно ћутим с њиме
и кад нам срца бију ритмом плача.

Није ми жао што ће живота воде
однети и моје гране зелене;
сад нека младост и све нека оде:
он је задивљен стао крај мене.



СТРЕПЊА


Не, немој ми прићи! Хоћу издалека

да волим и желим ока твоја два.

Јер срећа је лепа само док се чека,

док од себе само наговештај да.





Не, немој ми прићи! Има више дражи

ова слатка стрепња, чекање и стра'.

Све је много лепше донде док се тражи,

о чему се само тек по слутњи зна.





Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?

Издалека само све к'о звезда сја;

издалека само дивимо се свему.

Не, нек' ми не приђу ока твоја два.

Profesorica engleskog jezika nam je zadala odlomak koji je trebalo naučiti za ocenu... Ja sam naučila celu pesmu. A za razliku od mnogih iz mog razreda, za pesmu sam znala od ranije.

Rudyard Kipling
If

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you;
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too;
If you can wait and not be tired by waiting,
Or, being lied about, don't deal in lies,
Or, being hated, don't give way to hating,
And yet don't look too good, nor talk too wise;

If you can dream - and not make dreams your master;
If you can think - and not make thoughts your aim;
If you can meet with triumph and disaster
And treat those two imposters just the same;
If you can bear to hear the truth you've spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to broken,
And stoop and build 'em up with wornout tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
And never breath a word about your loss;
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: "Hold on";

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with kings - nor lose the common touch;
If neither foes nor loving friends can hurt you;
If all men count with you, but none too much;
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds' worth of distance run -
Yours is the Earth and everything that's in it,
And - which is more - you'll be a Man my son!

Odakle nam usi? Rodila ih majka,
Odakle nam ruke? Rodila ih majka,
Odakle nam oci? Rodila ih majka,
Sve na svetu rodila je majka.

...U svom zivotu ja sam srela
Mnoge, mnoge dobre zene,
Al' je samo jedna majka
Htela da rodi bas mene!

Dobra mama,
Lepa mama ,
Samo jedna, nasa mama!
Blago nama.
Blago svima.

How astonishing is the chance
Of leaving this world impress a sense
Of natural beauties on us; hallelujah!

I think of green fields; I muse
With the greatest affection on every flower
I have known from my infancy; hallelujah!

Their shapes and colours are as new to me
As if I had just created them
With a superhuman fancy; hallelujah!

It is because they are connected
With the most thoughtless and the happiest
Moments of life.

How astonishing is the chance
Of leaving this world impress a sense
Of natural beauties on us!

The simple flowers of our Spring
Are what I want to see again; hallelujah!

John Keats