Rastko Petrović

Jedini san

Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere...
Savladasmo poniženje ... i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.

Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtava!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa ni jedna vizija stvarnosti,
Oči me se još nikada nisu obnažile na svetlosti.

Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il' jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l' tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?
Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima;
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti
Sve provalije sna,
Još pre rođenja - zalud za spas tvoj - od beskraja obnažene.

Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan dva! Ah, jedan dva!

Pre 2 dana sam se prvi put sreo sa Rastkom. Otvorio sam ,,Ljudi govore'', zavalio se, zapalio, srknuo kafu i počeo... Konfuzija, konfuzija, konfuzija. Suvi dijalog, bez smisla. Pomislio sam posle 5 stranica ,,Ako i na sledećih 5 ne budem razumeo ni reč - odustajem!'' Iapk, Rastko me je polako zainteresovao. Pisano u prvom licu, delo je uspelo u par navrata da me natera da se zamislim.

Evo jednog citata:

,,Očevidno da bi čovek hteo da razgovara, ali se usteže. Svejedno mi je da li ću govoriti s njim ili ne, ali mi je strašno dosadno da mu pomažem u počinjanju razgovora. Ćutim.
- Da svet nije izdeljen na toliko raznih sekta i zemalja, ja mislim da bi bilo više za jelo.
- Zašto mislite da bi onda bilo više?
- Ne znam. Tek mislim da kad bi svi u svetu radili prosto na tome da se ima što više za jelo, bilo bi dosta za ceo svet. Ovako jedni kažu: mi hoćemo da jedemo najviše! a onda drugi kažu: mi ne smemo dati da pojedete što pripada nama! i tako dok se prepiru prođe vreme za ručak ili treći pojedu sve, i ako nisu gladni.
- Sigurno, samo da objasnite i tu svoju ideju svetu i vi morate naći pristalice i one bi u stvari bile jedna nova sekta. Možda će se na nekoj ideji naći zaista ceo svet i početi zajednički verovati u nju... Dosad su, osim religioznih ideja, samo ideje Jednakosti i Slobode uspevale da okupe čitava čovečanstva, ali onda su odmah gubile svoj polet i kao da nikad niko nije razumevao više u čemu je jednakost i u čemu je sloboda.''

Ovde sam prepoznao sebe... Morao sam da prekucam iz knjige.

,,Pre no što se vrate u kućice, stotine još drugih pčela mešaju se, ukrštaju, bacaju u cvetove. Sav prostor iznad bilja, kao da je zahvaćen u njihov pokret, prestaje biti za oči statičan. I cvetovi kao da igraju pod letom pčela; kao da jedni dotrčavaju pod njih, da drugi u strahu i užasu beže. ,,Kakav rad!'' mislim u sebi. ,,Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost. Na kraju rada pčelinog je med koji sadrži u sebi srž svih cvetova a nije čak ni skup onoga što su oni, već nešto novo i izvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet, to je med; i osobine su toliko drukčije da to čak nije ni miris pre svega, već ukus. Doći jednoga dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti svemu, svakome, slušati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, već iz toga načiniti nešto što će imati svoju boju, svoj ukus, svoj parfem, svoju sudbinsku patetičnost. Ne, ne, ne mislim to, već nešto što otprilike odgovara toj ideji. U svakom slučaju, trebalo bi napisati nešto imitirajući pčele, nešto strahovito savremeno, a što ipak ne bi bilo: kao pčele!''

Ponovo sam uhvatio sebe da bih želeo da stvaram ko zna šta i ko zna zbog čega. Treba li da sam ohol zbog toga ili zastiđen? Ležem na travu i odmah vidim celo jezero pod sobom; svako ribarsko seoce kao upola potopljen cvet. Između dve travke, ili između mojih prstiju pred očima plove barke po vodi: izgleda kao da je dovoljno da uputim njima svoj dah pa da im pomognem da odmiču po toj površini, za šta je inače nužan toliki napor majušnih veslača. Ili da ih, sastavljajući iznenada prste, zarobim kao insekte. Osećam se ogoroman, jer sam središte svoga posmatranja i svoje misli a sve to drugo, iako život kao i ja, postaje minuskulno i sićušno oko mene do u beskraj. Međutim, sve je igra i zabluda ličnosti; perspektive se uređuju oko mene a ja nisam gospodar čak ni njih. Nisam gospodar ničega, ničega, čak ni sebe. Primičem i razmičem prste i barke nastavljaju da plove u jednom neosetljivom azuru.''

Ljudi govore

Odlican roman, meni jedna od omiljenih knjiga sto sam procitala (ujedno i najbolja lektira u gimnaziji )

Still_dreaming ::delo je uspelo u par navrata da me natera da se zamislim.

Na pocetku, covek moze i da odustane, ali nakon desetak stranica ne odustaje se.

Pa baš to, zamalo da odustanem!
A drago mi je da nisam!

P.S. Dobro nam se vratila... Nadam se da ovaj put ostaješ!

Sinoc kad sam procitala temu o Rastku, uzela sam ponovo da procitam Ljudi govore. Nisam odustajala

Still_dreaming ::P.S. Dobro nam se vratila... Nadam se da ovaj put ostaješ!

Završih sinoć ‚‚Dan šesti''. Ono što se zove Drugim delom malo mi je narušilo lepotu knjige. Poslednjih 170 stranica je nekakav rasplet radnje, šta li, gde se uvodi još novih likova, gde se stari likovi pominju uglavnom u jednoj-dve rečenice i o kojima neposredno saznajemo šta se sa njima desilo (što mi se dopada). Ono što mi se ne dopada je što se opet rasplinuo sa novim likovima, iako imaju samo dva bitna nova lika. U tom drugom delu dopada mi se splet okolnosti kojim se neki likovi spajaju i animalizacija likova na samom kraju. Isto tako, sam kraj je više nego genijalno predstavljen i pročitao sam ga dva puta. Što se mene tiče, taj drugi deo bi bio savršen da se sastoji od 50ak stranica koje bi bile sasvim dovoljne za rasplet. Npr. dva pisma od po nekoliko stranica koja se daju detaljno mogla su biti samo prepričana, jer apsolutno ništa osim 2-3 rečenice iz njih nije bitno za radnju. A to se u ovoj knjizi ne zna (to da li je bitno ili ne) sve dok se ne dođe do kraja, jer uvek nešto ispriča s razlogom.

Celokupno gledano, knjiga mi se dopada. Stil je malo teže svarljiv, ali tematika i motivi su sasvim dobri, iako je na momente teško povazati ko s kim, šta i gde. Dopadaju mi se i dva glavna lika. Dopada mi se i to što dva sporedna lika nemaju prezime, nego jedan samo ime, a drugi se zove ‚‚sestra Smeđeg Petra'' i kadgod treba da joj se pomene ime, nađe se neki razlog da se ne pomene.

Sve u svemu, ako imate vremena, preporučujem.

Vuk II


Oko ponoći se digoh malaksao snom,
Zamočih glavu u vodu, dugo ostadoh nem,
Zagledan kako kvase vlažni dlanovi rublje:
Svežina jedina tada postade brižni šlem,
Protivu dana koji poda mnom i sada čeka
Kao zamorna duboka reka.

Sednem li na stolicu prazan, bez volje,
Zagledan kako kvase vlažni dlanovi rublje:
Postelja zalud čeka da iznuri još bolje
Život moj, zavist joj i srebroljublje,
Pohlepno cvile da legnem opet u grob;
Rasejano se smeši i gleda suznih očiju blesavi u meni rob.

Samo zaspim: truljenje po telu raziđe,
Poslednja snaga na život upne se da me probudi;
I dugo čeznem da svetlost u mene naiđe,
Razjedinjena zbriše kroz glavu i kroz grudi:
Strašna glavobolja i umor nad otvoren grob me zanesu,
I senke zbrkanih stvari na ruke mi nanesu.

To tada dugo, dugo, odmaram glavu u vodi,
I ruke gledam kako, ko davljenici, tonu:
Sva jučerašnja patnja ovde se oslobodi,
I sve nadanje koje proveravah nekome o snu,
Ko pesma da je ptice malaksale na gnezdu,
Koja ni sama ne može više pogledati tu zvezdu,

Toliko na svaku svetlost prepadaše joj muka.
Ja zastor ne dižem s okna: toliko već je dana;
Prigušeno mi samo dopre poslednja ulična huka,
Ali otkada, gle, ni jedan šum ne pođe iz ovog stana,
Do šum kojim točim iz suda u sud vodu,
Svi prolaznici ko da slute voljnu grozu u brodu...

Ti voljna patnja dana si mi sveg,
Ti daljnje radosti bolne, ti steg;
Ti brižne ljutnje, ti ljubavi si san,
Ti željna miso što uljuška mi dan:
Ti bolna žudnja kolko me koštaše tela;
Ti voljna, bolna patnja, ti zavisti mi bela.

O, strašna, ti!

Po večeri jednoj ipak iziđoh iz tišine,
Iđah još jednom gorući istome prijatelju,
S kim slušah toliko mladalački lik istine,
I koji me zalud, sa tugom, čekaše u nedelju
Davnu; izrazih sumnju svoju u veliku objavu obnovljenja,
Govorah mnogo, sam se gadeći, zlobu svu svojih uobraženja.

Na, trgu, naslonih se opet na zid, plačući u strašnom bolu:
Taj život, u kome svaka strast oteče naglo u uspomenu:
Taj život gde se ne usudih ubiti draganu onu golu,
I gle utopih i nju, i neukrotljivost, u mladost svoju smetenu;
Ne, ja bih hteo da zaustavim sve to, ma za najkraće neko vreme,
Odmoriti se, u praznini, od neumitnosti ove neme.

Sada razumem svoj plač kad vraćo bih sebe kući,
Gde u postelju uz sebe spuštah i svoju smrt,
Smrt, s kojom je teško u život se opet dovući,
I zbog koje nigda nikada ne usnih nijedan vrt:
To je kao leći gorko u mirno zvezdano polje,
Čekati još jedan jedini lek: mrak crn, da duši bude bolje.

O mnoga tamna uzbuđenja,
Čudni i grozni pokret tela,
O davna moja otkrovenja,
I žeđ opojne sumnje ždrela,
Sve je pod mržnjom upoređenja,
Sve na pragu mi žudnog usmrćenja,

Mišljah na sve stare susrete,
Na zanose koji me nadvladaše;
Ako ljubljah, ako mržah, nigde ni jedne osvete,
Čas iz radosti, čas iz ponora ruke mi isplivati znaše,
Ali sve to dakle tad još izbrisah iz sebe uzaludno:
Ovo razranjavljeno biće, u smrti svojoj budno,

Iskrivljeno u osmeh bola, gledaše odvojeno od sviju,
Žudno Ničega Praznog, ko negda što je sna;
Dečji lik što materine ruke miju
No, noćas tako bol smeši mu se evo sa dna.
Hteo bih umiti ga svežom vodom još jednom,
Al zalud (ne mogu više pomoći ni pokretom, ni snom).

To tada počeh da dišem pravilno i duboko:
Malo spasa naviraše uz gutljaj mlaka daha,
I već je uticalo u mene ono što beše samo visoko,
Kao okeana deo, prodorom prvim kraha,
Ali što uneće, u sredinu svoju ipak, celi brod;
To podesih slučajno dah svoj, sa dahom kojim diše svod.

Sa svakim dahom blaženstvo je više u meni,
Il me njemu snađe nebeski brodolom,
Zar u poslednjem času, kad besmo satrveni,
Talas nas Njega preli ko blažen dah za dom:
Iz očajanja osmeh preveze Nas u tugu,
Od čela do pasa, i preko grudi, prevučem Liniju Onu dugu.

Suzama svetim, i spasa, otiče talas sa lica,
Zrak, kojim dišem sad, pun obećanja je bolnog zrak,
I nebo mesto zvezda pruža mi vrt ljubičica,
Između mene i njega zračnog opet je sveti brak;
Ja nisam više tu! Il da! Oh, da; da! ne! Mene je još jedino, gle, strah,
Dokle će uz božanski, božanski, znati ići moj dah!

Ne, ne, ne; oh, ne! Izgovorih Smrt, i reči: Ona, njen Dlan!
Na svaku reč bih gubio svest, dolazio sa krikom sebi;
Hteo bih da dišem dublje, grudima proširim ležaj i stan,
Da plačem, da zahvaljujem na onom što i ne bi
Nikada u životu, na putevima koji i ne vode kroz svet,
Bejah toliko slab, da samo gubljah svest.

Kad bih došao k sebi, pred samim Božijim likom osetio bih svoj
Trenutak bi nam se mešao dah i razroko bih posmatrao mu vid.
Saznah da ga nikad neću zgledati, i oblivaše me znoj;
I opet gubljah svest, ko užas da je to i stid:
Samo bih duboko cvilio u nemogućnosti da sma pred njim rob,
I kao da je neko još cvilio u meni, tako neshvatljiva beše ta kob.

Reših se da izgovorim ma šta, no izgovarah: Smrt,
Osvrnem se na drugu stranu: pročitam na zidu Smrt;
Sećam se čitah knjigu: u trećem redu nađoh Smrt,
Ma kud da se bacim, gle, samo Smrt; i Smrt, i Smrt, i Smrt;
Jednu reč pronađoh silom, beše to: vrt.
Podlegoh tada bez snage: znam, ti dođe ko slik na Smrt.

O, pa ako, ako moram umreti, jer prestaje mi disanje,
I biva ispunjena pučinom poslednja mi praznina,
Pošto me izgube iz vida neće shvatiti ćutanje;
Smrt, smrt, smrt, svetljenje, o pa ako... istina;
O pa ako moram umreti, jer prestaje mi disanje
I prestaje, u prostor, mog tela sporo zidanje.