Umete li da slušate?

Posteno receno, ja nekada slusam sagorovornike, a nekada samo klimam glavom potvrdno, dok sam istovremeno u mislima hiljadama milja daleko razmisljajuci o nekim svojim problemima ili sanjajuci i mastajuci o necemu sto me cini sretnom. Nekada mi lako polazi za rukom da prikrijem cinjenicu da ne obracam paznju na rijeci sagovornika, a nekada ne. Oni koji su mi bliski su me uhvatili u sanjarenju bar jednom, i s vremena na vrijeme me pitaju da im ponovim sta su mi upravo rekli kada im se cini da sam odsutna mislima. Mene to uvijek zasmije i razveseli. Moram priznati da sam primijetila da me nerviraju ljudi koji ne znaju da saslusaju sagovornike i vole da upadaju u rijec sa necim vaznim sto oni moraju da kazu bas dok neko drugi prica. Zato sam se pocela truditi da i ja malo rjedje sanjarim i vise obracam paznju na to sto drugi govore. Sve u svemu, sigurna sam da sam sada najcesce veoma dobar sagovornik.

Retko mi se desava da mi misli odu negde, dok sa nekim pricam, vec slusam sve, i naravno cujem sve.Upravo zbog toga, retko kada sam sama.Jer ja nisam pasivni slusalac, vec i diskutujem.Doduse ima dana kad nisam raspolozena, i ja jasno kazem da nisam za drustvo, i uvek imam razumevanje...pocev od mojih klinaca, pa na dalje...
E, da nekako manje slusam matorce, jer me nervira kad prosipaju pamet iz '945...i, sa njima razmenim koju, i to u 'prolazu'

Samo da dodam na enigmin komentar o starim ljudima, da moje iskustvo pokazuje da i tu ima izuzetaka. Ima ljudi u odmaklim godinama koji su izuzetno mladi duhom, i takvima se mnogo divim. Na poslu sam znala upoznati takve individue, koje su me odusevljavale svojom lucidnoscu i bistrinom duha. Istina je da ih ima i koje je vrijeme pregazilo i koji samo kukaju sto na vrijeme, sto na bolest, no ko zna kakvi cemo i mi biti u tim godinama.

Ja umijm da slusam, a nije mi mrsko ni ponoviti, ako mene neko ne slusa dovoljno pazljivo.

Ima ljudi u odmaklim godinama koji su izuzetno mladi duhom, i takvima se mnogo divim.

Tacno@Troja, ima i starijih ljudi, koji su sacuvali vedrinu svog duha, i rado sa njima sednem i pazljivo slusam, cak upijam sta pricaju, i naravno divim im se.

Retko, bas retko mi se desava da nekoga prekidam dok prica...pazljivo slusam. Skoro, sedela sam sa jednim divnim momkom, i samo radoznala, brzopleta, a imala sam malo slobodnog vremena,ja sam upadala coveku rec, isla sa teme na temu...i, to nije bio skladan razgovor, al bio prelep.
Proletelo mi vreme, i nije mi se islo kuci.Mogla sam danima da slusam tog mladica, i danima da caskam sa njim apsolutno o svemu.

Posle toga sam se osecala neprijatno, jer to nisam ja.
No, Boze moj, sve se moze popraviti..jer nekada Adrenalin je jaci od coveka...pa onda covek bude brzoplet, i slusa, i cuje sve, i prekida sagovornika dok prica (ono sto najvise mrzim kod ljudi nasla sam kod sebe...idem na psihologiju, mozda ima tamo neka dg za mene )

p.s.
tacnije na one teme, mozda nedjem sebi nesto ..od dijagnoza

Smatram da imam izuzetnog dara da slusam razne price,jadikovke itd,sve sem predavanja
Nekad me to nervira kod mene,jer se posvetim previse nekoj glupoj i nevaznoj prici,npr.zasto se neki lik nije javio drugarici bla,bla...
Inace,mislim da znam dosta dobro da citam izmedju redova,i da shvatim na sta sagovornik cilja.Sto je ponekad kljucno,pogotovo kod onih ljudi koj vole da upakuju pricu kako njima odgovara.

Ako nesto znam to je da slusam druge, nije mi problem to i da ponovim, ali su problem ljudi koji cuju druge ali ne umeju da slusaju, takvi u vecini slucajeva ne vide ni sebe. Koja je onda svrha ponavljanja iznova i iznova?

Slušam i često čujem i ono nerečeno. Ne volim tužne, duge, priče, smatram da se može u par rečenica reći ono što se oseća.
Kratko, jasno i sažeto. Onaj ko želi da te čuje, čuće i saslušati - uvek.

Puno više slušam nego što pričam. Ako nekome od meni dragih ljudi (pa i onima možda manje dragim) treba razgovor, znaju da se uvijek mogu meni obratiti. Ako im treba monolog, i onda sam tu. A mogu i satima šutjeti ako drugoj osobi tako više odgovara. Čitam između redova kada je potrebno, ali više volim direktno postaviti neko pitanje pa dobiti pravi odgovor, nego razmišljati poslije što je netko mislio reći...

Umem da saslusam, ali samo osobe do kojih mi je stalo, da razmislim dobro o tome i dam odgovor.
Ne volim kada mi se ispoveda neko koga vidjam jako retko, sa kim nemam nista vise od poznanstva, a bilo je slucajeva.
Tada sam odsutna i nezainteresovana, ali ipak saslusam.

Baš umem da slušam i strpljiv sam veoma sa svima, osim sa onima koje baš ne volim. Dakle, i prijatelji i drugovi i poznanici i prolaznici, naći će u meni nekoga ko će ih saslušati. Baš zbog toga što umem strpljivo da slušam, u većem društvu često se desi da ne progovorim, da ne iznesem svoje mišljenje o onome o čemu se razgovara, jer uvek prvo pustim nekog drugog, računajući da će na mene doći red, ali onda se promeni tema i tako se izmenja ko zna koliko tema, pa ispadnem asocijalan. U mnogo slučajeva se desilo da sam hteo da kažem mnogo toga, ali jednostavno nisam nikome hteo da uskačem u reč, i onda se iznerviram, jer ja mogu sve da saslušam, a mene niko neće da čuje (realno nije tako kad su u pitanju bliski ljudi, ali se opet iznerviram). Dešavalo se da satima sedim i slušam ljude i njihove probleme, a da ne pomenem šta se meni dešava. To što umem da saslušam smatram jednom od svojih najvećih vrlina.

Ja umem,ali ljudi iz moje okoline-ne.
Svi su živčani,svi jure nekud...niko ne želi da sluša,svi misle samo na sebe.Toliko samo umorna od vike i cike,od glasnog pričanja,od nerazumevanja...