Reagovanje u iznenadnim situacijama

Mnogo puta sam se nasla u situaciji gde sam morala da istog momenta reagujem.
Secam se jednog mladica, pozvonio mi na vrata i samo rekao da covek umire u liftu.
Izletela sam iz stana u pidzami, ne znajuci sta me ceka kad otvorim lift.U liftu je bio komsija, koji je klinac,predoziran heroinom.
Momak koji je pozvonio na vrata je nestao.
Zvala sam hitnu i miliciju. Deca su mi bila relativno mala (predpubertet) izasli su i videli to. Tako da su imali jasnu sliku sta se desava sa narkomanima.Plus, ja sam im temeljno objasnila.
Inace taj klinac je ziv i zdrav ima sad porodicu.

Naravno i sa ulice imam iskustva gde covek padne u nesvet.,,ili epi napad...
Kao i pre nekih nedelju dana, neki Kinezi su se tukli, noz je sevao.Zastala sam.Razmisljala sta da radim, sama sam bila.Tu nisam smela da pridjem, ali sam pozvala nadlezne.
Ne bi zvala da se nije pojavila jedna preslatka Kineskinja koju je jedan od te dvojice isutirao. Naravno oni pojma nemaju odakle milicija.
Kad su ih odveli, ja sam dosla kucil, a morala sam da cekam nekih desetak minuta, i nije mi bilo prijatno.

Moj život je niz iznenadnih događaja i navikao sam se na to.
Stotinu kuća sam ugasio, par desetina povređenih ljudi (i žena) izvadio iz smrskanih automobila, o leševima da vam ne pričam.... Ali, to je posao. Problem je što i u privatnom životu stalno ima nekih iznenadnih promena planova, što je tempo života jako brz. Nikako mi nisu jasni ljudi koji kažu da se dosađuju, da gluvare, da imaju vremena da čitaju novine, gledaju sve Novakove mečeve.

Mislim da se ja najcesce umijesam da pokusam da zastitim nejake i ljude u opasnosti, ako je to ikako moguce. Tako sam jednom spasila snahu i braticinu od nekog psa koji je kidisao na njih tako sta sam ga dozvala sebi i odvela na drugu stranu. Kada vidim da je neko verbalno maltretiran, umijesacu se i isto tako verbalno napasti agresora. Ne znam bas da li bih se usudila umijesati se ako je u pitanju fizicka agresija, mada bih svakako voljela pomoci ako bi to bilo moguce.

Desavalo mi se da prodjem pored ljudi koji leze na ulici i ne znas da li samo spavaju ili su umrli. To me zbunjuje jer ne znam da li da ista poduzimam. Nekada sam im se obracala da provjerim da li su jos zivi, a nekada bih samo pogledala sta se desava i prosla pored njih.

Reagujem u skladu sa situacijom. Iznenadne situacije u nama povećavaju nivo adrenalina. Hteli, ne hteli, moramo odreagovati. Dešavalo se da ne uspem da odreagujem na vreme, ali i da odreagujem. Uvek ću dati sve od sebe da pronađem najbolje rešenje, ako je u mojoj moći da pomognem.

U iznenadanim sutuacijama ja jednostavno stanem. Ukočim se i gledam. Ne mogu da reagujem. Kao da se plašim da i najmanjim pokretom ne učinim nešto što će da pogorša situaciju umesto da pokušam da je popravim.

Evo jedne takve situacije: Jedne godine sam sa porodicom kupio šljive. Tata je bio na drvetu i tresao ih, a mi ostali smo ih kupili. Ja sam u jednom trenutku ustao i krenuo po vodu. Ugledao sam tatu - zakačen majicom za granu, visio je naglavačke. Stao sam i gledao. On je gledao u mene. Izgledalo je kao da traje satima. A ja nisam mogao da se mrdnem, da progovorim, da uradim bilo šta! Stajao sam i gledao, praznog mozga. Ni jedna misao mi nije proletela kroz glavu. Ni jedna jedina! Samo njegov uplašeni pogled. Niko nije čuo granu kad je pukla. Došao je sebi i viknuo. Uspeli su da ga skinu i bio je siguran. Ja sam još uvek stajao neka tri metra od njih. I osećao krivicu.