Najbolji post osobe iznad

Still_dreaming ::Tek ovih dana sam primetio koliko sam se ustvari udaljio od svoje porodice. Grabeći svoju budućnost, boreći se i hrleći ka njoj, na strani sam ostavio svoje najbliže. Čak i ne primetivši to. Tri i po godine daljine, posvećenost studijama, sve slabija komunikacija sa njima. Komunikacija sa ocem nikad i nije bila savršena, nismo se slagali ni oko najsitnije stvari - uvek bi među nama izbijao sukob jer ja nikad nisam hteo da ćutim. I još uvek neću. Samo sad nalazim bolji način da iznesem svoje mišljenje. Brat i ja smo dva sveta. Mlađi je dve godine od mene i zainteresovan za sasvim druge stvari. Reći ću samo da je jedina knjiga koju je on pročitao ‚‚Bela griva''. I sa njim mi je veoma teška komunikacija jer ponekad ne ume da napusti svoje ‚‚ja'' i pogleda sa druge strane. Mada nam se dešava da zasednemo i razvezemo priču. To se sve češće dešava, ali su zato sve ređi moji dolasci kući. Jedino sa majkom sam uvek imao dobru komunikaciju, uvek smo se međusobno razumeli mada ne po pitanju svega. Ipak se ljubav majke najjače oseti jer je ona pokazuje na najočigledniji način.

Danas sam došao kući posle 2 meseca. Poželeo sam ih. Mnogo. U par navrata sam sedeo sa knedlom u grlu slušajući ih. Sasvim drugačije razmišljanje od mog. Ne loše, samo drugačije. I kad sam pre tri i po godine otišao, imao sam drugačije razmišljanje, ali sad se osećaj velika razlika u našim pogledima na stvari. Bilo kako bilo, i pored toga sam osetio bliskost među nama, osetio sam tople porodične zidove. Ti ljudi su ljudi koji su meni omogućili da postignem ono što želim, ljudi koji su se svim srcem i svim sredstvima borili da meni bude dobro. To su ljudi koji me najviše vole i kojima sam zahvalan na svemu što sam od njih naučio i na svemu što su mi priuštili. To je i više nego dovoljno da se razdvojenost precrta sa samo nekoliko minuta razgovora.

A možda je taj moj osećaj udaljenosti od njih zapravo samo moja svest da, i pored toga što znam da su oni uvek tu, jedina osoba na koju mogu uvek i u potpunosti da se oslonim sam ustvari ja sam.

Maja ::Sreća se ne može pronaći izvan nas samih. Osećaj sreće je potpuno individualna i subjektivna kategorija, i zavisi isključivo od toga kako percipiramo i doživljavamo stvari oko nas, ono šta nam se dešava i sebe same, uopšteno.
Naravno, izuzimam situacije kad su neke teške bolesti u pitanju, i slično..ali većinu stvari u životu možemo kontrolisati, samo uglavnom nismo svesni toga.

amaranth ::Zaljubljena sam u knige i muziku. Svake večeri zaspim sa knjigom u ruci i slušalicama na ušima, i isto tako se budim, inače, propao je dan ako je suprotno.
Takođe volim da pišem, papir i pero su mi jednostavno neophodni...
Eh, da, zamalo da zaboravim... zaljubljena sam i u nebo.

Still_dreaming ::Ali najjače od svega je kad je mama jednom ostala sa mnom sama kod kuće i pošto nije mogla da me smiri, stavila me je u kolica i zavezala(a imao sam 2 godine), da bi ona mogla da završi šta ima oko stoke. I ostavila me je ispred štale da bi iz nje mogla da me drži na oku. Bila je blaga nizbrdica. Ja sam uspeo da se izvučem i počeo sam da cupkam na kolicima i vrištim od sreće: ,,Ajde opet! Ajde opet!''(da me zaveže) Žena je premrla zbog nizbrdice.

ces@ric@ ::Isto sam to tako nekako posmatrala. I rekla sam mu otovoreno da ga vise ne smatram za prijatelja, ali da cu tu biti za njega. No, on ako tvrdi da mi je i dalje prijatelj i da se kaje sto me tako ostavio na cjedilu da to izvoli necim pokazati. Poslije toga se jos dva puta javio, oba puta kad je njemu trebalo i oba puta ponavljao istu pricu zasto se dotad nije javljao. I najiskrenije da kazem, sutra da se nadje u groznoj situaciji, ja cu mu prva ruku pruziti, ali ako ja opet zapadnem u krizu, on nije vise ni medju prvih deset na koje bih racunala. O tome se radi. Nije mi neprijatelj, pa da mu zelim zlo ili da mu odbijam pomoci, ali nije ni neko koga smatram prijateljem.

Still_dreaming ::U svemu oko sebe pronalazim inspiraciju. U muzici, u rečenici iz knjige, u kafi, u cigareti, u uličnoj svetiljci, u kišnoj kapi, u mekanom jastuku. Nalazim je u osmehnutom licu u gradskom prevozu koje čita sms, u sjaju nečijih očiju, u boji nečijeg glasa, u mirisu poljupca, u mirnoj zvezdanoj noći... U tužnim očima prijatelja, u drhtavim rečima majke, u malim znacima pažnje, u snovima...

ces@ric@ ::Obozavam zvuk violine. Sva je tako puna strasti, emocija... ma divno nesto! Kad cujem violinu na Eurosongu ta pjesma ima odmah veliki plus od mene. Moj neostvareni san je da znam svirati violinu. Kako je to nemoguce, sad se nadam da cu naci nekog ko ce je svirati samo za mene...

chegirl ::Zavisi,ako je doslo do neuspeha uprkos mom trudu,to me obori na kratko.Tugujem par dana,predjem preko toga,i resim naredni put da to bolje odradim.
Ali mnogo teze dozivljavam one neuspehe koji su prouzrokovani mojim neradom,neobaziranjem na sam problem,tj.bezanjem od njega.
Takvi porazi mi ostani dugo vremena kao otvorene rane koje skrivam od drugih i za koje znaju samo svedoci tih trenutaka.Pokusavam da ih sakrijem i zaboravim.Vreme ucini svoje,pa ih izbacim nekako iz misli i nastavim dalje.
Ali cesto se i posle par godina vrate,cisto da me izbace sekund,dva iz koloseka.
Valjda tesko oprastam sebi.

Lepo je...zaslužiti priliku i poverenje da uživamo gledajući svetlost u nečijim očima.

Volim kada se sve reši mirnim putem, nekada to nije moguće, ali uvek gledam da popravim odnose (ne sa svima). E sada... nikada se ne vraćam ljubavi koja je prošla, smatram da sve što se jednom pokida više ne može biti celina. Drugu šansu mogu da dam ali samo ako procenim da je stvarno zaslužuje, ako se bori i pokaže to jasno.

Troja ::Jedan od filmova koji me se veoma duboko dojmio bio je Amadeus, film reditelja Milosa Formana. Ono sto me je dirnulo bila je tragedija neshvacenog genija, koga iz zavisti unistava covjek koji je shvatio njegov genij, ali koji sam nije bio obdaren kao Mocart. Geniji kao Mocart su dobili talenat od Boga, bez ikakve vlastite "zasluge", a ipak ce dozivjeti vrhunce stvaranja i biti ispunjeni svojim stvaralastvom, i sretni zbog spoznaje da su ipak za sobom ostavili trag.

Druga poruka filma je tragedija samog zavidnog covjeka, koji moze da prepozna i cijeni velicinu genija (pri ovom ne mislim na glupe, ali zavidne ljude, vec na one koji su i sami pametni i sposobni, ali ne toliko da bi bili genijalni), ali koji sami nemaju neki zadivljujuci talenat koji bi im omogucio da i oni stvaraju. Ti ljudi ce umrijeti zaleci da za sobom ne ostavljaju nista vrijedno pomena.