Ko je kriv?

Ja sam cesto bila optuzivana da sam kriva za ovo i ono kada sam bila mala, i to sam jako zamjerala svojoj baki i majci. Kada sam malo odrasla, moja majka je cesto tvrdila da je ostala u braku samo radi mene i moga brata, pa je dakle i tu meni nabijana na nos neka krivica.

Valjda navikla da sam uvijek ja kriva i odgovorna za sve, cesto sam sebe krivila ako bi nesto poslo niz brdo u prijateljstvu i ljubavi. Zato sam se uvijek trudila da unesem neku harmoniju i bila veoma tolerantna prema svima koji me okruzuju.

Kada sam srela svog supruga on je poceo da me ubjedjuje kako sam ja divna osoba i hvali moje karakterne osobine. Moram reci da mu je poslo za rukom da me ubijedi da nije sve na svijetu moja krivica, mada i sada znam da pobjesnim na samu sebe i dobro se izruzim ako nesto nije kako treba.

Ja vjerujem u ono da krivica u vecini slucajeva nije na samo jednoj osobi. Kao mladja sam uvijek bila glavni krivac za sve sto mi se desavalo. Jako puno puta mi se cinilo da mi nedostaje ono malo srece. Tako da je cesto bilo "Ne mozes reci da nisi imala srece sa pitanjima, vec da nisi naucila dovoljno dobro". Izludjivalo me je i uvijek sam se pitala cija je krivica sto neko ko nije zasluzio prolazi daleko bolje?

Moji znaju tu moju osobinu, pa danas cim se nesto desi, odmah skoce da me napomenu da nije (samo) moja krivica. Sem brata, on je tu da me uvijek napomene da sam si sama za nesto kriva.
Okrivim ja i druge, ali samo ja znam koliko istovremeno krivim i sebe.

Najgore je ipak kad se radi o smrti bliskih osoba, kad uzaludno trazis krivca. Imas potrebu da nekog krivis, a ustvari pravog krivca nema. Ali kad shvatis da se nesto takvo jednostavno moralo desiti, onda ti je lakse, imas neki mir...

ces@ric@ ::Najgore je ipak kad se radi o smrti bliskih osoba, kad uzaludno trazis krivca. Imas potrebu da nekog krivis, a ustvari pravog krivca nema.

Sasvim bih se slozila sa gore recenim. Kada je meni umro otac nikako nisam mogla sebi da oprostim sto sam dozvolila da mnoge godine prodju, a da ja vrlo malo znam sta se njemu desavalo u zivotu. Shvatila sam kako sam malo znala o njegovoj mladosti, a gotovo nista o tome sto se njemu i majci desavalo kada su ostali u zaracenom Sarajevu. Mucio me osjecaj krivice sto nisam bila tu da im pomognem i sto sam zauvijek propustila priliku da se zaista zblizimo i bolje upoznamo jedni druge razmjenom informacija o tim kljucnim periodima njegovog zivota. Zato sada savjetujem koga god znam da pokusa da nadje vremena da prica sa clanovima porodice dok za to jos ima vremena.

Uvijek trazim krivca za sve sto se desava, a ne bi trebalo.
A krivicu u zavisnosti od situacije pripisujem sebi, nekom drugom ili nekom trecem. Nisam sklona da uvijek sebe krivim za sve sto nije dobro.
Mnogo analiziram sve sto se desava oko mene pa mi to valjda pomogne u prosudjivanju ko ili sta je dovelo do nekih desavanja.

Kada sam malo odrasla, moja majka je cesto tvrdila da je ostala u braku samo radi mene i moga brata, pa je dakle i tu meni nabijana na

Ako je za utehu, nisi jedina,mnoga deca slusaju to... I, kad god cujem, procita 'to' mene dusa zaboli. Jer nabijati deci na nos da je zbog njih brak opstao,,to boli.

Pisala sam vec o ovome...ko je kome kriv...Ne bih da mladima ostavim poruku da traze krivicu u sebi, kad su bzv...(recimo posle nekog pada..) Jer jako je opasno u tim trenucima okriviti samog sebe...Vec niko nije kriv, jednostavo to se desli, i nemamo prava da ikoga krivimo,pa ni sebe...
Ja sam pravila katostrofalne greske, jer sam uvek nasla krivicu u sebi...apsolutno za sve...pocev od detinjstva...pa do majcinstva...
Tako da nije dobro ni za koga da previse okrivljuje sebe, niti druge, vec glava gore, i napred...Ne moze niko da ispravi 'krivicu'!

@Cesarice moja...kljucni odgovor u Tvom postu...

Najgore je ipak kad se radi o smrti bliskih osoba, kad uzaludno trazis krivca. Imas potrebu da nekog krivis, a ustvari pravog krivca nema. Ali kad shvatis da se nesto takvo jednostavno moralo desiti, onda ti je lakse, imas neki mir...

Bolje je tako gledati na sve, nego traziti krica koga nema!!!

Nikada ne trazim krivca u takvim situacijama. To je suvisno. Takve stvari se jednostavno dogode. Trazenje krivca dovodi do jos gore situacije. Primer: ako mene neko smatra krivcem za nesto, a ja se ne osecam kao takav (jer ako sam pogresio negde ja to i priznam) onda to mene jos vise odbije od te osobe (jer uvazavam i misljenja ljudi oko sebe). Ako mi vise ljudi kaze, u vezi jedne stvari, da sam pogresio onda sagnem glavu pa razmislim opet, mozda jesu u pravu, u svakom slucaju mi je drago sto su tu da mi ukazu na greske. Sve u svemu , suvisno je traziti krivce u situacijama u kojim to ne treba raditi.