Umor i potiskivanje

od **Still_dreaming** Sub Mar 05, 2011 9:19 am

‚‚Postoji umor izazvan naporom kojim usmeravamo ka spoljnjem svetu. Ovaj umor može biti veliki, ali je prolazan. Postoji i onaj drugi, unutrašnji umor, težak i olovan, koji se prosto uvukao pod kožu i od koga nikakav odmor ne izbavlja. Ljude taj umor prati gde god da krenu. Sa njime ležu i sa njime ustaju. Takav umor ukazuje na ogroman unutrašnji napor, usmeren ka nečem u čoveku samom.

Velikim delom to je napor potiskivanja, napor koji ulažemo da bismo neke stvari držali što dalje od svesnog i punog doživljaja.

Nesvesno, naime, nije ono čega naprosto nismo svesni. Nesvesno je ono čega ne želimo da budemo svesni. Ono što ne želimo da jasno znamo, primetimo, osetimo, doživimo a ipak negde osećamo neki mutan i dalek način, kao nejasnu i potmulu pretnju. Ono što svom silinom žudimo da istisnemo iz sebe ali to ipak ne uspevamo da učinimo pa ga zato potiskujemo što dublje možemo.''

Dešava li vam se ovo?
Radite li to delimično svesno?
Zanemarujete li povremeno svoja osećanja da biste bili mirni i koncentrisani na neke druge stvari?

od **Nymphadora** Sub Mar 05, 2011 3:20 pm

Ovo je savrseno receno.Desava mi se,stalno, vremenom je to pocelo samo od sebe, nekad mi smeta ta odvratna vrsta ravnodusnosti, ali naucila sam da zivim sa njom.Bilo bi zanimljivo i lijepo kad bih osjecanja zanemarivala, ali ona se sama gube..Moja paleta osjecanja se trenutno svodi na ovo- vesela, blago iznervirana, nezainteresovana...I sad mi to sasvim odgovara, ali stvarno se nekad osjecam kao...prazna skoljka il nesto, eto, da na brzinu isfilozofiram

od **Dora_Mar** Ned Mar 06, 2011 8:57 am

Desava mi se to vec neki period.
Kod mene to je posledica nekih stvari koje su mi se desile i koje su rezultirale da postanem ravnodusna ka mnogim stvarima.
I da,zanemarujem to jer mi je potrebno da se skoncetrisem na neke druge stvari koje su najcesce samo prividno bitnije,ili ih jednostavno radim da bih sve potisnula,tj zaokupiram se njima.

od **Troja** Sre Mar 09, 2011 10:30 pm

Desava mi se. Zadnjih nekoliko mjeseci sam se osjecala posebno umorno i iscrpljeno. To mi se ne desava cesto u zivotu, ali kada se desi unese nemir i strah da mi to moze upropastiti karijeru, pa samim tim i ugroziti buducnost.

Cudno je to kako isto tijelo moze da prodje kroz periode nevjerovatne ispunjenosti energijom i potpune iscrpljenosti u relativno kratkom periodu. Voljela bih da sam manje podlozna promjenama raspolozenja i nekim svojim razmisljanjima koja me cine malodusnom.

od **Still_dreaming** Ned Avg 12, 2012 10:42 am

Ovo je ponekad moj način da se izborim sa problemima. Tj., ne ponekad, nego često. I ne izborim, nego da odložim njihovo rešavanje dok ne dođe pravi trenutak da ih rešim. Zaokupim sebe raznim stvarima, samo da ne mislim o svemu tome. Čitam, manje slušam muziku da me ne bi vukla na tu stranu, gledam neku seriju, više se družim da ne bih ostajao sam sa svojim mislima i slično.

Npr., desilo mi se da sam jednom raskinuo pred sam ispitni rok. Bilo je ‚‚žaliti sad i upropastiti godinu ili ostaviti žaljenje za kasnije i prionuti na učenje''. Ne znam kako mi je uspelo, ali učio sam od jutra do mraka, padao mi je na pamet raskid, ali nisam se upuštao u razmišljanja o njemu. Kroz 20 dana položio sam sve ispite koje sam spremao, osnažen nekakvim inatom ‚‚možeš da mi srušiš to, ali ne i ovo''. U noći dana kada sam položio poslednji ispit, seo sam i izbacio sve iz sebe - 20 dana posle raskida.

od **ThePoet** Ned Avg 12, 2012 12:07 pm

Ja ne volim da potiskujem svoja osećanja. Smatram da mi je lakše da se izborim sa svime što me tišti odmah kako bih mogao što lakše da nastavim dalje s drugim stvarima. Ponekad, kada čovek nema vremena čak ni da se bavi svojom dušom, umem da ih potisnem toliko da mogu da funkcionišem, ali ih i dalje osećam. Nisam miran dok se sve ne reši.
Ako ipak uspem da potisnem ono što osećam, onda na neko vreme na to i zaboravim. Međutim, uvek se desi nešto što me na taj davnašnji osećaj podseti i onda se staro osećanje vrati svom silinom i čak jače. Zbog toga ne volim ništa da držim u sebi, osim ako to nije dobro za mene i ljude oko mene, ili ako nije toliko ozbiljno da se ne može istrpeti.
Ranije nisam bio takav i potiskivao sam sve što se potiskivati može. Nisam shvatao da je to samo privid mira i da sam uspavani vulkan koji samo čeka da se probudi. A eksplozije nikada nisu bile ni malo prijatne. Da bih izbegao posledice svog krajnjeg histerisanja i duševnog mučenja, odlučio sam da više ništa ne držim u sebi. Reagujem odmah - istugujem, kritikujem, radujem se, očajavam, iznosim sve probleme na videlo. Potiskivanjem samo još više mučim sebe.
Ipak, kada je to potrebno, umem da zadržim neke stvari u sebi ukoliko me nešto važno čeka što treba da obavim. Ali, kada se bolje promisli, ne postoji ništa važnije od mog duševnog mira. Stoga, trudim se da što manje toga čuvam ‚‚zakopano" i iskazujem sve što osećam odmah.

od **Troja** Ned Avg 12, 2012 8:11 pm

Vidim da sam ja ovu temu vise komentarisala sa tacke gledista umora. Sto se potiskivanja osjecanja tice, sklona sam tome u trenucima velikih kriza i mozda me to i dovodi do umora koga ne mogu da se rijesim. Nekada sam potiskivala u sebi osjecanja da bih samoj sebi izgledala hrabrija, nekada zato sto nisam imala sa kim da podijelim svoje probleme. Rekla bih da je to potiskivanje donijelo sa sobom i neke velike zivotne krize, pa se sada trudim da svoja osjecanja bar prokomentarisem sa suprugom, ako ne i sa drugim ljudima. Mislim da je potiskivanje osjecanja vrlo nezdravo i da ga se treba kloniti.

od Sponsored content

Umor i potiskivanje

Umor i potiskivanje

Re: Umor i potiskivanje

Re: Umor i potiskivanje

Re: Umor i potiskivanje

Re: Umor i potiskivanje

Re: Umor i potiskivanje

Re: Umor i potiskivanje

Re: Umor i potiskivanje