Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Miloš Crnjanski

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Miloš Crnjanski

Počalji od Liza_N. taj Sub Apr 30, 2011 10:39 pm


Miloš Crnjanski je u srpskoj literaturi XX veka jedan od onih njenih stvaralaca koji se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista najglasnije javljao, najduže ćutao i u svom stvaranju postizao raznorodne vrednosti i rezultate. Od novinara čije se društveno-političko opredeljenje u jednom trenutku otvoreno suprostavilo slobodi i progresu, on se vremenom uzdigao do pesnika i romansijera najvišeg reda i time obeležio ne samo zanimljiv životni put, već i jedan prekretnički period novije srpske književne istorije. Bavio se i likovnom kritikom.

Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike "prognan" iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad. Majka mu se zvala Marija Vujić i bila je rodom iz Pančeva. Miloš Crnjanski je od 1896. odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečijih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac - sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.
Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista.
Prvu pesmu "Sudba" Crnjanski objavljuje u somborskom dečjem listu "Golub" 1908. godine. 1912. u sarajevskoj "Bosanskoj vili" štampane je njegova pesma "U početku beše sjaj".



,,Sudba", prva pesma

Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada neće završiti, jer ga tu zatiče vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. "... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja" – to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski.


Fotografija Miloša Crnjanskog za vreme njegove službe u austrougarskoj vojsci

1916. radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju.
Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list "Dan".
Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. "U velikom haosu rata – govorio je mladi pesnik – bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće". I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike.
I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntarstvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata.
Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: "Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti... Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost... lirika postaje strasna ispovest nove vere." Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat.
1920. upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati.


Vida Ružić pred venčanje sa Crnjanskim


Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Između 1923. i 1926. profesor je gimnazije u Beogradu i saradnik uglednog lista "Politika". Istovremeno, izdaje "Antologiju kineske lirike" i novinar je ulistu "Vreme". 1927. u "Srpskom književnom glasniku" izlaze prvi nastavci njegovog romana "Seobe".



1928-1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović.
1930. za roman "Seobe" dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije.
Godine 1934. pokreće list "Ideje" koji sledeće godine prestaje da izlazi.

U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonsog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo.
Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani.
Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo. U Jugoslaviju se vratio 1965. godine. Isprva je stanovao u beogradskom hotelu "Ekscelzior" u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje:

U tebi nema besmisla i smrti...
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge.
------------------------------------------
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
tvoj će bagrem pasti ne me kao kiša.
(Lament nad Beogradom)

U Beogradu je i preminuo 30. novembra 1977. godine.

Dela

Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima:

Poezija

Lirika Itake (1918)
Odabrani stihovi (1954)
Lament nad Beogradom (1965)
[uredi]Pripovetke
Priče o muškom (1924)

Romani

Dnevnik o Čarnojeviću (1921)
Seobe (1929)
Druga knjiga Seoba (1962)
Roman o Londonu (1972)

Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) - "Kap španske krvi" i "Suzni krokodil" (nedovršen). Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana "Podzemni klub" je sporno. U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se Crnjanskovo dvotomno delo "Kod Hiperborejaca" (žanrovski teško odredivo) stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog - "Sin Don Kihotov" - je, nažalost, izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu "Brankovo kolo".)

Drame

Maska (1918)
Konak (1958)
Nikola Tesla
Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda.


Nagrada Miloš Crnjanski

Jedan od osnovnih ciljeva Zadužbine Miloša Crnjanskog, kako je to u testamentu gospođe Crnjanski naznačeno, je da podstiče domaće književno stvaralaštvo, dodeljujući ‚‚Nagradu Miloša Crnjanskog" - domaćem piscu za najbolju prvu knjigu iz svih oblasti u kojima se ogledao i sam Crnjanski (roman, pripovetka, poezija, drama, esej, putopis, memoaristika), kao i nagradu ‚‚Stražilovo" - za najbolji studentski rad o delu Miloša Crnjanskog.

Testamentom gospođe Crnjanski određeno je da nagrade dodeljuje Žiri, čiji će doživotni predsednik biti Nikola Milošević.

Ove nagrade dodeljuju se od 1981, svake druge godine. Do danas je dodeljeno 45 ‚‚Nagrada Miloša Crnjanskog" i dve nagrade ‚‚Stražilovo". ‚‚Nagrada Miloša Crnjanskog" i ‚‚Stražilovo" donose laureatima određene novčane iznose, a prva još i Povelju i mesinganu Plaketu sa likom Miloša Crnjanskog (rad vajara Nebojše Mitrića), a druga - Diplomu.



Always believe that something wonderful is about to happen...
avatar
Liza_N.
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2032
Ženski Datum upisa : 04.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miloš Crnjanski - Stražilovo

Počalji od Liza_N. taj Sub Apr 30, 2011 11:35 pm

Stražilovo

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj vec slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve što se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vraticu se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
što se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa grobom Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj vec vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh ce moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa užasom novim,
susrećem davni život, bolan i prozračan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje,
tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom zalošću milujem brda neviđena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još,vitak, sa šapatom starasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina ce stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda siri,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina ce stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.


Fiezole, 1921.






Always believe that something wonderful is about to happen...
avatar
Liza_N.
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2032
Ženski Datum upisa : 04.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miloš Crnjanski - Sumatra

Počalji od Liza_N. taj Sub Apr 30, 2011 11:46 pm

Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledenegore, blago, rukom.







Always believe that something wonderful is about to happen...
avatar
Liza_N.
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2032
Ženski Datum upisa : 04.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miloš Crnjanski - Trag / Život

Počalji od Liza_N. taj Uto Jun 21, 2011 10:45 pm

Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...

puteva zasutih liscem svelim
sa jablanova.





Život

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.

I, vidiš, to uteši me.

Ne zavisi od mene.

Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.

Ne, ne od mene.

Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.


Always believe that something wonderful is about to happen...
avatar
Liza_N.
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2032
Ženski Datum upisa : 04.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miloš Crnjanski - Priča / Smiraj

Počalji od Liza_N. taj Uto Jun 21, 2011 10:50 pm

Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamiriso bagrem beo.

Sučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.








Smiraj

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oči slede,
preletajući one kolutove blede,
oko usana...

Što drhte, protkani,
mutnom tišinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomešani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
teško i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dižem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova večeri,
šapucem, nesigurno,
i moje ime.


Always believe that something wonderful is about to happen...
avatar
Liza_N.
Počasni član
Počasni član

Broj poruka : 2032
Ženski Datum upisa : 04.05.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miloš Crnjanski - Pesmica

Počalji od dalila taj Sre Avg 17, 2011 3:45 am

Pesmica

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih jos jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i zivot bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smesim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih jos jednom
osetio da volim,volim?

love
avatar
dalila
Istraživač
Istraživač

Broj poruka : 199
Ženski Datum upisa : 05.06.2011

Nazad na vrh Ići dole

Miloš Crnjanski - Mizera

Počalji od polly88 taj Sub Jul 14, 2012 9:44 pm

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?


Gnothi seauton!
avatar
polly88
Moderator
Moderator

Broj poruka : 6377
Ženski Blizanci Godina : 29
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od Still_dreaming taj Uto Okt 23, 2012 10:31 am

Upravo završih sa Seobama. Mnogo više mi se dopala ‚‚Druga knjiga seoba'', jer nema toliko ratnih dešavanja, nego je u fokusu psihologija junaka koji preživljavaju seobe. Mnogo lepo je predstavljen unutrašnji život Pavlov, promene u njemu uzrokovane promenama u svetu oko njega. Mogao bih dosta da pišem sad o tome, ali ne bih da pokvarim doživljaj nekome pre čitanja. Mnogo mi se dopada način na koji je završio - sa dve proste, a jake rečenice:

‚‚Ima seoba.
Smrti nema!''


:aplauz:


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21948
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od male taj Uto Okt 23, 2012 10:55 am

Ja sam 2x čitao pa mi ne možeš pokvariti doživljaj. :D
Napomenuo bih da je stil pisanja jako zanimljiv. Gotovo da nema dijaloga već se dijalozi prepričavaju. Ima par nedoslednosti u knjizi. Na početku (ne bukvalno) Pavla opisuje kao čoveka koji nikada nije bio preterano zainteresovan za žene već je samo gajio i jahao konje i da je imao veze sa (čini mi se) 2 žene pre braka, a kasnije, kada je već bio nadomak Beča kaže kako je imao mnoooogo žena pre nego se oženio, te da je bio jako iskusan na tom polju.
Inače, knjiga je jako dobra. smajli-a095.gif
Nekako, meni je najefektnija Miloševa knjiga, njegov prvenac, "Dnevnik o Čarnojeviću". Još zanimljiviji stil pisanja. :jj: I ostavila mi je jači utisak.
avatar
male
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6118
Muški Lokacija : Kragujevac
Datum upisa : 15.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od Still_dreaming taj Sre Okt 31, 2012 2:07 pm

Pročitao sam danas i ‚‚Dnevnik o Čarnojeviću''. Svidela mi se. Volim poetičnu prozu. :) Što se tiče utiska, u pravu si, ostavila je jači utisak i na mene.

Nisam siguran to za Pavla, ali čini mi se da je imao samo jednu pre braka - onu iz cirkusa, a posle je on bio ‚‚zavodnik'', tj. lepak za žene.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21948
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miloš Crnjanski - Uspavanka

Počalji od Still_dreaming taj Uto Nov 19, 2013 1:10 pm

Uspavanka


Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.

Vetar studeni puše, ne stidi se mene
nema duše,
ni zakona, ni časti
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.

Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje
a ja mu ne mogah pomoći.

Zbaci odelo svoje,
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21948
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od male taj Uto Nov 19, 2013 9:11 pm

Da se nadovežem: "Kap Španske krvi" je roman sa puno opisa i tehnički dobro odrađen, napisan sa ciljem da bude bestseler (kao da to može da se naruči! Mad ) a u suštini je loš.
avatar
male
Legendarni član
Legendarni član

Broj poruka : 6118
Muški Lokacija : Kragujevac
Datum upisa : 15.01.2011

Nazad na vrh Ići dole

Miloš Crnjanski - Serenata

Počalji od Still_dreaming taj Sre Nov 20, 2013 12:32 pm

Serenata


Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kada se zaželiš mene,
Ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće Ti: da sam ja ljubio jesen,
A ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
No stisak granja rumenog uvenulog.

A kad Te noću srce zaboli:
Zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21948
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miloš Crnjanski - Bele ruže

Počalji od Still_dreaming taj Čet Nov 21, 2013 12:00 pm

Bele ruže


O nemoj doći kad te zovem.
Noć mi poslednja ostade
divna, lekovita i beskrajna.

O nemoj doći,
ostavi mi strasne jade,
slast još jedina mi je tajna.

O gle ruže što se sagle bele
od nevinosti,
ispod one plave jorgovanske magle.

Drhte od radosti,
a kad ih dodirnem tako brzo
potamne, kao da se prozor smrzo
i raskido cvetove nevesele
ledene tajne.


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21948
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Miloš Crnjanski - Himna

Počalji od polly88 taj Ned Avg 14, 2016 5:12 am

Himna

Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.

Naš Bog je krv.

Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.

Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.

Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.

Oj.
Ona je naš strašan ponos.

Iz zbirke Lirika Itake


Gnothi seauton!
avatar
polly88
Moderator
Moderator

Broj poruka : 6377
Ženski Blizanci Godina : 29
Lokacija : across the universe
Datum upisa : 28.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Miloš Crnjanski

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu