Edmund Halej - 8. novembar

od **Still_dreaming** Pon Nov 07, 2011 12:00 pm

Edmund Halej (Edmond Halley), rođen 8. novembra 1656. godine, bio je engleski astronom i geofizičar. Bio je direktor Griničke opservatorije i kraljevski astronom, po kom je naziv dobila Halejeva kometa. Prvi je utvrdio da su komete uočene 1682, 1601. i 1531. isto telo koje se periodično pojavljuje. Izradio je prvi katalog sjajnih zvezda južnog neba i prvu meteorološku kartu. Kao jedan od sekretara Kraljevskog društva (britanska akademija nauka u to vreme) ohrabrivao je Isaka Njutna da objavi svoju čuvenu knjigu ‚‚Matematički principi filozofije prirode", i pobrinuo se za njeno štampanje, koje je pomogao i sopstvenim finansijskim sredstvima.

Na temelju Njutnove teorije Halej je utvrdio putanju i trajanje kruženja komete iz 1682, proračunavši da će se na našem nebu ona ponovo pojaviti nakon 76 godina - 1757. To je slavnog astronoma podstklo da ode proročici koja mu je prorekla da će živeti duže od stotinu godina. Ohrabren proročanstvom, Halej je nestrpljivo brojao godine. No, 86. godina bila je kraj njegova života, umro je 14. januara 1742. godine. Ipak, budući da je proračun bio tačan i kometa se pojavila tačno u nagovešteno vreme, 1757. u naučnikovu čast nazvana je Halejevom kometom.

Godine 1690. dizajnirao je Halejevo zvono, koje je roniocima omogućilo duži ostanak pod vodom.

Najvažnija dela su mu ‚‚Katalog južnih zvezda" i ‚‚Pregled astronomije kometa".

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Nov 08, 2011 12:11 pm

Ivan Sergejevič Turgenjev (ruski Ива́н Серге́евич Турге́нев), rođen u Orelu 9. novembra 1818. godine, bio je ruski književnik. Bio je ruski vlastelin koji je većinu života proveo u Nemačkoj i Francuskoj gde je bio u društvu velikih književnika poput Emila Zole, Gistava Flobera i braće Gonkur, te je tako stekao popularnost na zapadu i samim time imao uticaj na neke druge književnike. Poznatija njegova dela su zbirka novela ‚‚Lovčevi zapisi'' (1852), romani ‚‚Rudin'' (1856), ‚‚Plemićko gnezdo'' (1859.), ‚‚Očevi i deca'' (1862) zatim zbirke crtica ‚‚Pesme u prozi'' (1878) i ‚‚Senilia'' (1882).

Zajedno sa mlađim kolegama, Dostojevskim i Tolstojom, bio je jedan od ključnih pisaca koji je u velikoj meri doprineo da ruska literatura dobije svetski status. Njegovo delo ‚‚Očevi i deca'' smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku.

Turgenjev je bio impresioniran modernim društvom u Zapadnoj Evropi, pa se u domovinu vratio kao ‚‚zapadnjak", što je bila sušta suprotnost tadašnjem ‚‚slavenizmu", i verovao je da Rusija može postati bolja zemlja imitirajući Zapad i ukidajući zastarele institucije kao što je kmetstvo.

Umro je u Bougivalu, 3. septembra 1883. godine.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sre Nov 09, 2011 12:36 pm

Johan Kristof Fridrih Šiler (nem. Johann Christoph Friedrich von Schiller), rođen u Marbahu na Nekaru, 10. novembra 1759. godine, bio je nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar.

Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783, radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794. je počeo da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije u Vajmaru, 9. maja 1805. godine, u 46-oj godini života.

Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se njegova dela bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta.

Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao.

Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije.

Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima Šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Nov 10, 2011 12:08 pm

Stevan Sremac je jedan od najznačajnijih i najčitanijih srpskih realističkih pisaca. Rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855. godine, u zanatlijskoj porodici, gde je proveo rano detinjstvo. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar, dovodi ga 1868. godine u Beograd na dalje školovanje. Tu završava gimnaziju (1875) i opredeljuje se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Kao dobrovoljac učestvovao je u ratovima 1876. i 1877 — 1878. godine. Umro je 12. avgusta 1906. godine u Sokobanji.

Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje će se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom „Iz knjiga starostavnih“. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o velikoj Srbiji. Realističku prozu počinje da piše tek posle dolaska u Beograd. Dugogodišnji život u Nišu bio je period stvaralačke inkubacije. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom „Božićna pečenica“, a potom slede „Ivkova slava“ (1895), „Vukadin“ (1903), „Limunacija na selu“ (1896), „Pop Ćira i pop Spira“ (1898), jedan o najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i „Zona Zamfirova“ (1906), najbolje komponovano Sremčevo delo. Inače, Sremac je bio poznat kao „pisac sa beležnicom“. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže određenu dozu humora u sebi. Karakterističnost njegovog stvaralaštva je takođe i epizodičnost. Takođe bitno je da su njegova dela vezana za tri relacije: Beograd-Niš-Vojvodina.

Kao pripovedač Sremac se u velikoj meri oslanja na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića. Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke crte: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuju u svojim delima, humor.

Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku.

Poznavao je i cenio engleski realistički roman 18. i 19. veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordž Eliota.

Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine 19. veka.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pet Nov 11, 2011 1:23 pm

Fransoa Ogist Rene Roden (fr. François-Auguste-René Rodin) je bio francuski vajar, rođen 12. novembra 1840. u Parizu, a preminuo u predgrađu Pariza Medonu 17. novembra 1917. godine.

Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Umeo je da izvaja i realistične skulpture, poput ‚‚Mislioca'', ali i da predstavi senzualnost koja je šokirala savremenike, na primer, skulptura ‚‚Poljubac''. Trudio se da njegove figure izražavaju emociju svim delovima tela. Sam je prokomentarisao za skulpturu ‚‚Mislilac'': „Ono zašto on misli nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“.

Roden je bio naturalista, više ga je interesovala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariskoj Školi lepih umetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti.

Neke od narudžbina pretvorio je u snažne umetničke kreacije. Grad Kale je naručio skulpturu ‚‚Građani Kalea'' koja je trebalo da opiše epizodu iz srednjovekovne prošlosti grada. Roden je ovaj zadatak rešio grupom skulptura koje su postavljene na nivou trga, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Balzaku je modelovao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao telo modela, a modelovanjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umetničkog razmišljanja. Oba rešenja su se susrela sa neodobravanjem naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture.

U kasnijoj fazi stvaralaštva, Roden je stvorio nekoliko „nepotpunih“ skulptura (fragmenata), kao što su ‚‚Čovek koji korača'' i ‚‚Iris - glasnik Bogova''. Ovim skulpturama nedostaje glava ili neki delovi tela. U ovim primerima, umetnik ne teži postizanju fizičke sličnosti, već prati sopstvenu umetničku ideju. Fragmenti su bili inspiracija za vajare apstrakcije narednih generacija.

Poznata je Rodenova veza sa umetnicom Kamij Klodel. Ona mu je bila muza i ljubavnica, ali i vajarski model.

Najpoznatije Rodenove skulpture su: ‚‚Bronzano doba'', ansambl skulptura ‚‚Građani Kalea'', ‚‚Kapija Pakla'', ‚‚Mislilac'', ‚‚Poljubac'', spomenik Balzaku, ‚‚Ugolino i njegova deca'', ‚‚Adam'', ‚‚Eva'' i druga dela.

Roden, avangardan u umetnosti, ostavio je svoje skulpture, šablone, čak i potpis u domen javne upotrebe. Za njega je to bio način da svoje delo ostavi budućim generacijama.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Nov 12, 2011 12:15 pm

Vupi Goldberg (Whoopi Goldberg), rođena 13. novembra 1955. godine, američka je glumica, komičarka, tv-voditeljka i oskarovka. Rođena je i odrasla kao Caryn Elaine Johnson, od majke učiteljice i medicinske sestre i oca sveštenika. Živeći sa samohranom majkom na Manhetnskoj četvrti Čelsi nakon odlaska oca, vrlo rano je naučila da se bori za sebe. Pre glumačke karijere, radila je kao bankovni činovnik, i posmrtna kozmetičarka.

Okušala se i u stand-up komediji pod imenom ‚‚Whoopi cushion''. (Jastuk za vetrove), a prezime Golberg uzela je zbog svojih jevrejskih predaka.

Nastupajući na Brodveju, zapazio ju je i legendarni Steven Spilberg. Već za drugi film, ‚‚Boja purpura", nominovana je za Oskara kao najbolja sporedna glumica, a njenu glumu su svi hvalili. Druga je Afroamerikanka koja je dobila Oskara u više od 50 godina. Prva je bila Hattie McDaniel. Za ulogu Oda Mae Brown u filmu ‚‚Duh" dobila je Oskara.

Udavala se tri puta i ima kćer Alexandreu koja joj je podarila troje unučadi. Jedno vreme bila je u vezi sa Tedom Dansonom. U karijeri je glumila u preko 150 filmova, te je jedna od samo trinaestero glumaca koji su osvojili nagrade Oskar, Emi, Gremi i Toni. Piše knjige, a izdala je i nekoliko CD-a. Aktivna je u socijalnom aktivizmu, posebno se bori za prava homoseksualaca. Dobitnica je niza značajnih prizanja.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Nov 14, 2011 1:57 am

Klod Mone (fr. Claude Monet) je bio najdosledniji impresionistički slikar. Impresionizam je dobio ime po njegovoj slici „Impresija, rađanje sunca“, 1874. Rodio se 14. novembra 1840. godine u Parizu. Bio je drugi sin Kloda Adolfa i Luis Žastin Mone. Kršten je u lokalnoj crkvi, kao Klod Oskar. Godine 1845. njegova porodica se preselila u Avr u Normandiji. Tu je kao mladić počeo da radi karikature koje je izlagao po izlozima dućana. Ubrzo ih je zapazio lokalni slikar Ežen Buden, zainteresovao se za mladog Monea i počeo da ga vodi sa sobom kad god bi išao da slika pejzaže. Mone je smatrao da mnogo duguje ovom majstoru, i uvek je govorio: „Ako sam postao slikar, za to treba da zahvalim Budenu.“

U Avru je upoznao i Žonkena, koji je takođe dosta uticao na Monea (i Buden i Žonken se ubrajaju u preteče impresionizma). Posle ove dvojice, pao je pod uticaj Koroa i Kurbea. Na početku svoje slikarske karijere bavio se figuralnom kompozicijom, ali je po odlasku u London, videvši Tarnerovo slikarstvo, shvatio da su divizionistička tehnika i pejzaž njegova prava inspiracija.

Mone nije stvorio teoriju, ali je na putu likovnog istraživanja sebi postavio cilj da ne predstavlja materiju samih predmeta, već promenljivu igru svetlosti. Sa svoje palete je odstranio teške i neprozirne boje i koristio samo čiste i svetle. Stavljajući takve tonove jedan kraj drugog, postigao je treperenje svetlosti, odsjaj raznobojnih nestalnih odsjaja koji stalno menjaju i sam izgled stvari. Prirodno, oko 1890. počeo je da slika cikluse slika, sa istim motivom, ali u različitim fazama dana.

Od 1870. do 1889. stalno se selio. Od Por Vijeza do Aržanteja, od Bordigere do Bel Ila, na Eptu ili Krezu on ostaje veran svojim obrascima. Ovaj period znači prelaz sa istraživanja motiva ka čisto slikarskim problemima — istraživanju svetlosti nezavisno od predmeta i forme. Svešće svoj svet na vrt i jezero Živerni. Na kraju će sanjati da ostvari „nešto što je nemoguće naslikati — vodu sa travom koja se talasa u dubini.“ Najveća vrednost ovog umetnika je kvalitet njegove moći opažanja tonova i njihove analize. Mone je doneo revoluciju u umetnosti slikanja.

Eduar Mane ga je smatrao „Rafaelom vode“, a po Sezanovim rečima, Mone je bio „samo oko“. Tek u poznim godinama života je dočekao ugled zvaničnog Salona i Službenih krugova. Ali, jedino nije doživeo da mu zvanični krugovi odaju priznanje. Za života Francuska nije od njega kupila ni jednu sliku. Moneove slike koje se danas nalaze u francuskim državnim muzejima bili su pokloni ili ih je država kupila od privatnih lica.

Svojim načinom slikanja — divizionističkim, razlaganjem svetlosti na osnovne boje — uticao je na mladog Žorža Sera, koji će ubrzo stvoriti čitav sistem, poentilizam, ali koji će vratiti slici skelet i „spasiti“ je od potpune dezintegracije forme.

Tri godine posle Manea, i Mone je naslikao jedan „Doručak na travi“, samo što Moneova slika ima daleko više svetlosti. „Žene u vrtu“ pokazuju još veći napredak iako je bila odbijena na Salonu 1866. Po ovim i još nekim figuralnim kompozicijama, kao što su „Dama u zelenoj haljini“, „Japanka sa lepezom“, „Gospođa Mone na sofi“, „Ručak“,„ Žene u vrtu“, vidi se da je Mone mogao postati vrstan slikar figura, kao što su to bili Mane, Renoar ili Dega, ali se on odao isključivo pejzažu.

Na početku istraživanja pejzaža, kao „Trg sen Žermen“, senke rešava onako kako bi to uradio Mane. Odlazak u Englesku i Holandiju je u mnogome promenio njegov odnos prema slikarstvu. Počeo je da izučava igru svetlosti na vodi slikajući londonske pejzaže sa Temzom, u kojima teški lukovi mosta lebde kao u izmaglici nad rekom koja svetluca. u Veneciji je naslikao „pejzaže sa kanalom Grande“.

Tek je sa serijama slika Mone zaokružio svoje stvaralaštvo, i sa njima stekao slavu: „Stogovi sena“, „Aleja jablanova“, „Ruanska katedrala“ i „Lokvanji“.

Umro je 5. decembra 1926. godine u Živerniju u Francuskoj.

Impresija, rađanje sunca, 1874.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Nov 14, 2011 12:00 pm

Gerhart Hauptman (nem. Gerhart Hauptmann), rođen 15. novembra 1862. godine, nemački je dramatičar, koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1912.

Rođen je u Obersalzbrunu, malom gradu u Šleskoj, a sada delu Poljske. Nakon škole, u svom rodnom mestu pohađao je realnu gimnaziju u Breslau (Vroclavu), a zatim je izučavao agrikulturu na ujakovom imanju. Nije mu se sviđao seoski život, pa se vratio u Breslau i upisao se u umetničku školu, nastojeći da postane vajar. Tu se upoznao doživotnog prijatelja Jozefa Bloka. Nakon toga studirao je u Jeni, a veliki deo 1883. i 1884. proveo je u Italiji. Oženio se 1885. i smestio se u Berlinu i potpuno se posvetio literarnom radu. Brzo je stekao veliki ugled kao glavni predstavnik moderne drame. Povukao se 1891. u Šlesku. Prva drama mu je bila ‚‚Pred izlazak sunca'' (1889) i u toj drami inaugurisao je naturalistički pokret u modernoj nemačkoj literaturi. Nakon toga je sledilo nekoliko drama, od kojih je Veber snažna drama, koja opisuje ustanak šleskih tekstilaca 1844.

Značajne su i njegove komedije, dramska poema ‚‚Hanela'' (1893), istorijska drama ‚‚Florijan Grejer'' (1895). Napisao je i dve tragedije na temu života seljaka u Šleskoj. Zenit je dostigao 1911, kada je napisao ‚‚Die Ratten'', delo za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1912. Za vreme Prvog svetskog rata bio je pacifista. U tom periodu napisao je nekoliko istorijsko-alegoričnih drama. Nakon rata opadala mu je sposobnost. Ostao je u Nemačkoj tokom perioda nacizma i preživeo je bombardovanje Drezdena. Umro je 6. juna 1946. godine.

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Nov 15, 2011 12:00 pm

Aleksandar Aleksandrovič Blok (rus. Александр Александрович Блок), rođen 16. novembar 1880. godine u Sankt Petersburgu, bio je ruski pesnik, najznačajniji predstavnik ruskog simbolizma.

Odgojen u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pesništva kao i modernog lirskog izraza. U književnost ulazi simbolističkim ‚‚Pesmama o divnoj dami'' (‚‚Stihi o prekrasnoj dami'' 1898 — 1904) u kojima obrađuje mistično-religioznu tematiku i u melodioznim stihovima punim nedorečenosti uspeva da izrazi nedefinisane težnje svoje generacije za nedostižnim idealom.

Postepeno u njegovu poeziju počinje da se uvlači oštar smisao za životnu realnost i tematika se proširuje motivima iz gradskog života.

Pod uticajem revolucionarnih previranja u Rusiji, pesnik napušta konačno i svoju društvenu izolaciju, priključuje se naprednim strujama i u svojoj najpoznatijoj poemi ‚‚Dvanaestorica'' (1918) daje grandioznu simboličnu viziju revolucije.

Stilski, Blok u toj poemi obogaćuje rafiniranu tehniku svog simbolističnog izraza (muzikalnost i ritmička raznolikost stiha, metaforika i simbolika) smelim mešanjem različitih stilova i tehnika (ubacivanjem žargona, parola, satire i parodija, folklornih elemenata itd.), te postaje jedan od preteča moderne evropske poezije.

Umro je u Petrogradu 7. avgusta 1921. godine.

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Nov 15, 2011 11:45 pm

Snežno vino

I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.

Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o celovima,
O mećavi što tebe slavi.

Divnim se smehom smeješ meni,
U čaši viješ slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Čarlija vetrić golubiji.

Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne videt' sebe u toj peni?
Ne setiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?

29. decembra 1906.

od **polly88** Sre Nov 16, 2011 9:21 pm

Dekadent, egocentrik, začudna i kontroverzna ličnost, apokaliptički pjesnik, prvi hrvatski pjesnik asfalta – Janko Polić Kamov, rođen je 17. studenog 1886. godine u Pećinama kraj Sušaka. Bogata obitelj, iznimna knjižnica, liberalni nazor – to je sredina u kojoj izrasta budući književnik. Od malena čita sve što mu dođe pod ruku, a pod rukama mu se nalazilo pravo bogatstvo – od klasičnih pisaca talijanskih revolucionara do svih djela koja su se mogla nabaviti na hrvatskom jeziku.

Svoje prve radove mladi Janko objavljuje pod pseudonimom Moimir Trsatski u kućnom časopisu „Soko“, listu za zabavu i pouku kojim su braća Milutin, Janko i Nikola uveseljavali cijelu obitelj.

Nakon što je isključen iz dvije gimnazije, seli se s obitelji u Zagreb zbog očeva bankrota u Sušaku. U Zagrebu pokušava nastaviti školovanje, čita Kranjčevića, javno puši po ulicama, pije po birtijama, posjećuje javne kuće zgražavajući licemjernu sredinu. Naposljetku zauvijek prekida školovanje.

Poslije smrti roditelja čvrsto odlučuje otići iz Hrvatske i 1906. godine odlazi u Veneciju, a zatim boravi u Rimu, Torinu, Genovi, Firenzi i Marseilleu... Piše romane, drame, pjesme, djelujući u razdoblju hrvatske moderne, no ne pripada ni jednoj dominantnoj struji. Kamov stoji kao samosvojna, buntovna osobnost, te svojim djelima anticipira kasnije književne događaje koji će se zbiti i u Europi i u Hrvatskoj.

Na forumu imamo i temu o njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Nov 17, 2011 12:22 pm

Luj Dager (fr. Louis-Jacques-Mandé Daguerre) je bio francuski umetnik, hemičar i pionir fotografije. Poznat je po svom patentu dagerotipiji.

Rođen je 18. novembra 1787. godine u severnom predgrađu Pariza. Bavio se arhitekturom, pozorištem i crtanjem panorama. Nakon prve fotografije u svetu, autora Nisefora Nijepsa, 1827, koja je zvana heliografija, Dager se udružio sa njim. Saradnja je potrajala 4 godine, do Nijepseove smrti 1833.

1839. Dager je predstavio svoju prvu dagerotipiju. Iste godine francuska vlada je patentovala dagerotipiju i dala je u slobodnu upotrebu širom sveta. Luj Dager je time stekao svoju penziju.

Luj Dager je prvi pronašao praktički kompleksnu metodu izrade fotografija koju je nazvao dagerotipija. Tehnika dagerotipije polazi od heliografije, koja je kao medijum upotrebljavala daščice od srebra ili jako posrebrenog bakra koja se stavljala u ormarić sa jodnim kristalima. Tanki sloj na površini bio je srebrni jodid koji je bio osetljiv na svetlo. Za ekspoziciju je bila upotrebljavana kameka opskura, a osvetljavanje, odnosno ekspozicija, trajalo je nekoliko minuta, pa i do nekoliko časova.

Luj Dager je umro 10. jula 1851. godine u severnom delu Pariza, gde mu je na mestu groba postavljen i spomenik.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pet Nov 18, 2011 12:05 pm

Ljubiša Samardžić je srpski glumac i režiser. Nadimak mu je Smoki. Rođen je 19. novembra 1936. godine u Skoplju u porodici rudara koji su radili u rudniku uglja Jelašnica kod Niške Banje. Još u gimnaziji povremeno radi da bi izdržavao porodicu. Studirao je pravo, a potom je prešao na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Njegov talenat je otkriven veoma rano i dobio je stipendiju za studije kod režisera Bojana Stupice. Samardžić je završio Akademiju u Beogradu.

Bojan Stupica mu je pribavio stipendiju Ateljea 212, ali je - privučen filmom (debi u ‚‚Igrama na skelama'', 1961, S. Veiganda) - na sceni igrao tek na samom početku karijere. Pažnju kritike privlači već sledećom ulogom šarmantnog nespretnjakovića u ‚‚Prekobrojnoj" (1962) B. Bauera, a ugled učvršćuje 1963. filmovima ‚‚Peščani zamak" B. Hladnik, ‚‚Dani" A. Petrovića i ‚‚Desant na Drvar" F. Hadžića. Za film ‚‚Jutro", gde tumači lik mladog partizana suočenog s tragedijama rata, nagrađen na festivalu u Veneciji. Nagradu Grand Prik u Nišu dobija za ulogu u filmu V. Bulajića ‚‚Bitka na Neretvi" 1969. godine. Kroz gotovo trideset godina, glumio je glavne i veće sporedne uloge u više od sedamdeset filmova različitih žanrova, najčešće u ratnim i komedijama, ali, u novije vreme, i u delima društvene problematike: ‚‚Ljubavni život Budimira Trajkovića", ‚‚Smrt gospodina Goluže", ‚‚Život je lep", ‚‚Kuća pored pruge" i dr. Naklonost publike stekao je gotovo isključivo na filmu, kako sam kaže, igrao je kod skoro svih jugoslovenskih reditelja; na televiziji je nastupao relativno malo (glavne uloge u 4 televizijiske serije: ‚‚Kuda idu divlje svinje'', ‚‚Dimitirije Tucović'', ‚‚Vruć vetar'' i ‚‚Policajac sa Petlovog Brda'' ). Dobitnik je i Sedmojulske nagrade SR Srbije 1984. godine za glumačko ostvarenje u proteklih dvadeset pet godina, te, tadašnjeg najvišeg priznanja, Nagrade AVNOJ-a 1988. godine (inače ova nagrada je prvi put dodeljena jednom filmskom glumcu). Od svih jugoslovenskih glumaca najčešće je nagrađivan na pulskom festivalu.

Spojler:

od **polly88** Sub Nov 19, 2011 11:06 pm

Selma Lagerlöf, švedska književnica, rođena je 20. studenog 1858. godine. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 1909. godine čime postaje prva žena koja je dobila ovo priznanje za svoj literarni rad. Godine 1914. postaje prva članica Švedske akademije, tijela koje dodjeljuje spomenutu nagradu.

Središnji motivi i likovi njezinih djela su iz zavičajne Švedske, osobito rodna pokrajina Värmland, a inspirirao ju je i život južne Italije, Palestina, moderni socijalizam, stare sjevernjačke legende. Svijet događaja i likova vrti se oko okosnice ljubav – smrt, zlo – dobro. Nastojala je sjediniti kršćanstvo i socijalizam. Njezin je stil liričan, jednostavan, ispovjedan.

Prvo je djelo „Gösta Berlings saga“ objavila 1891. godine. U njemu, uz obilje fantastičnih elemenata, prikazuje život u pokrajini Värmland u 19. stoljeću. Roman „Antikristova čuda“ iz 1897. u kojemu pokušava pomiriti kršćanstvo i socijalizam donio joj je konačno priznanje. Slijedi putovanje u Palestinu koje ju inspirira za stvaranje velikog romana „Jerusalem, I, II“ (1901. – 1902.). U njemu opisuje vjersku sektu iz švedske pokrajine Dalarna koja putuje u Jeruzalem da bi osnovala naseobinu.

Izvan Švedske manje je poznata njezina angažiranost po pitanju ravnopravnosti spolova, a osobito se zalagala zapravo glasa žena.

Početkom Drugog svjetskog rata, kada je Sovjetski savez pretendirao na Finsku koja je povijesno bila daleko usmjerenija Švedskoj nego Rusiji, Finskoj je vladi poslala svoju Nobelovu medalju kako bi im financijski pomogla. Dirnuti ovom gestom, članovi Vlade potreban su novac skupili na drugi način, a medalju su, iz zahvale, vratili njezinoj vlasnici.

Preminula je nedugo potom, 16. ožujka 1940. godine.

Spojler:

od **Still_dreaming** Ned Nov 20, 2011 12:03 pm

Volter, punim imenom Fransoa Mari Arue (fr. François Marie Arouet, Voltaire), rođen 21. novembra 1694. godine u Parizu, bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik.

Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu. Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju i počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Zbog uvrede regenta Filipa Orleanskog, bačen je u tamnicu Bastilju gde provodi godinu dana. Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo. U periodu 1717 — 1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI. Zbog intrigia je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu, daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“.

Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija. Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini.

Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države.

Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade).

Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi. Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran.

Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pri tom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Umro je 30. maja 1778. godine u Parizu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Nov 21, 2011 12:40 pm

Andre Pol Gijom Žid (fr. André Paul Guillaume Gide) je bio francuski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1947. Rođen je u Parizu 22. novembra 1869. godine. Njegov otac, univerzitetski profesor prava, umro je 1880. Andre je odrastao u Normandiji, uglavnom kao usamljenik. Posle smrti majke 1895, oženio se rođakom Madlen Rondo, ali ovaj brak je bio samo formalan. Godine 1891. Žid je objavio svoj prvi roman, „Sveske Andre Valtera“ (Les Cahiers d'André Walter). Od 1893. do 1894. putovao je u severnu Afriku. U Alžiru je postao prijatelj Oskara Vajlda i priznao je svoju homoseksualnu orijentaciju. Roman „Podrumi Vatikana“ (Les caves du Vatican) objavio je 1914. To je satira o lažima i prevarama života buržoazije.

Dvadesetih godina 20. veka, Žid je postao inspiracija za pisce poput Alber Kamija i Žan Pol Sartra. Objavio je knjigu o Fjodoru Dostojevskom 1923. Kad je u svojim delima branio svoju seksualnu opredeljenost, kao u zbirci eseja „Koridon“ (1924), to je izavalo jake kritike javnosti. Žid je ovo svoje delo smatrao svojim najznačajnijim ostvarenjem.

Imao je kći Katarinu, rođenu 1923, iz vanbračne veze. Svoju autobiografiju Žid je objavio 1926. pod imenom „Ako zrno ne umre“ (Si le grain ne meurt). Kasnije je putovao po centralnoj Africi, Kongou i Čadu. Kritikovao je francuske kolonijalne metode eksploatacije.

Tokom tridesetih godina, kratko je bio zanesen idejom komunizma, ali se u nju razočarao posle posete Sovjetskom Savezu. Žid je ponovo otišao u Afriku 1942. i tamo živeo za vreme Drugog svetskog rata. Umro je 19. februar 1951. godine u Parizu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Nov 22, 2011 12:04 pm

Boris Karlof (Boris Karloff), pravo ime William Henry Pratt (Vilijam Henri Prat), rođen 23. novembra 1887. godine u Londonu, bio je američki filmski glumac britanskog porekla.

Proslavio se u ulogama u prvim horor filmovima i bio neka vrsta zaštitnog znaka tog žanra čitavih četrdesetih godina 20. veka, ostvarivši za to vreme bezbrojne impresivne kreacije u remek-delima ovog tipa filmske fantastike. Umro je 2. februara 1969. godine.

Neki od filmova u kojima je glumio: ‚‚Zakon podzemlja", ‚‚Ludi genije", ‚‚Frankenštajn", ‚‚Lice sa ožiljkom", ‚‚Izgubljena patrola", ‚‚Mumija", ‚‚Maska Fu Mančua", ‚‚Stara mračna kuća", ‚‚Čudotvorac", ‚‚Crna mačka", ‚‚Frankenštajnova nevesta", ‚‚Hodajuća smrt", ‚‚Frankenštajnov sin", ‚‚Teror", ‚‚Mete" i dr.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sre Nov 23, 2011 12:23 pm

Anri de Tuluz-Lotrek je bio francuski slikar.

Anri Mari Rejmon de Tuluz-Lotrek Monfa je rođen 24. novembra 1864. godine u Albiju, u francuskom regionu Središnji Pirineji.

Poticao je iz stare aristokratske familije, sa mnogo uvaženih predaka koji su se u prošlosti družili i sa samim kraljevima. Bio je sin grofa Alfonsa i grofice Adele de Tuluz-Lotrek. Anri je bio njihovo prvo dete. Imao je i mlađeg brata Rišana, ali je on ubrzo umro. Njegovi roditelji su bili bliski rođaci, tačnije njegova majka se udala za brata od tetke, u nameri da očuvaju što „čistiju“ aristokratsku krv, ali i da bi porodično bogatstvo ostalo u familiji. U to doba se još nisu znale posledice spajanja osoba iz bliskog porodičnog kruga, tako da je Anri za posledicu odmalena imao genetsku manu.

Sa svojih 14 godina, Anri (koji je od tada već bolovao od groznice, od koje su ga neuspešno lečili godinama, vodeći ga po raznim lekarima) slama svoju levu nogu, a godinu dana kasnije sa svojih 15, lomi i svoju desnu nogu. Već pomenuta mana sprečava kosti da pravilno zacele i njegove noge prestaju da rastu. On odrasta i dobija telo odraslog čoveka, ali noge mu zauvek ostaju male i zakržljale kao u dečaka, dok mu se lice posle završenog puberteta menja odajući veliku debelu donju usnu, dobija malo veći nos, a vid mu slabi terajući ga da do kraja života stalno nosi naočare. Njegova konačna visina je 1.5 m.

Zbog svog izgleda, Anri ne uspeva da uspešno učestvuje u društvenim aktivnostima i zato se potpuno okreće umetnosti. Postaje važan postimpresionistički slikar, Art nuvo ilustrator, i litografer, beležeći u svojim radovima boemski život u Pariu na kraju 19. veka. Sredinom 1890-e, Tuluz-Lotrek radi i ilustracije za humoristički časopis, ‚‚Le Rire''.

Dega vrši veliki uticaj na njega, a 1893. mu lično upućuje pohvaju: „Lotrek, vidi se da ste majstor svog zanata“, što je za Lotreka bio veliko poštovanje, imajući na umu da je Dega retko davao pohvale i da je čak savetovao svim novim slikarima da se manu tog poziva, zato što nije donosio profit, jer „U Parizu svi slikaju, a niko ne kupuje slike“.

Lotrek nije bio impresionista. Impresionisti su uticali na njega, ali njegov stil su više naglašene boje (više je naginjao ekspresionizmu), a važnost je više pridavao crtežu i liniji. I na njega, kao i na slikare tog vremena, uticao je japanizam. Uticaj japanskih estampi (plošan prostor i uticaj linije) najbolje možemo videti na njegovim litografskim radovima, tj. plakatima koji su najavljivali razne prestave, kabaree, koje su prikazivale razne reklame, najavljivale razne događaje itd. Nazivan je ‚‚dušom Monmartra", delom grada Pariza gde je živeo za života. Njegove slike su često prikazivale čuveni ‚‚Mulen ruž'' i ostale lokale i kabaree, i pozorišta iz Monmartra. Takođe, prikazivao je i slike iz pariskih javnih kuća koje je posećivao, što je u početku šokiralo javnost i zadrmalo tadašnju umetnički scenu. Nažalost, tamo biva ubrzo i zaražen sifilisom). Anri slika i čuveni pevačicu Ivet Gilber, kao i Luj Veber, takozvanu „La Guli“, igračicu koja je lično izmislila ples ‚‚Kan-kan".

Tuluz-Lotrek tokom života sreće mnogo poznatih ličnost, što francuskih, tako i stranih. 1884. godine radi portret Viktora Igoa. Imao je čast upoznati se i sa Oskarom Vajldom koji je tokom svog izgnanstva došao u Pariz, pa čak mu uraditi i portret. Imao je izložbu u Londonu gde je upoznao tadašnjeg britanskog kralja, a koju godinu ranije na izložbi u Parizu upoznao se i sa srpskim kraljem Milanom (Koji je posetio Tuluzovu izložbu par godina posle svog abdiciranja) i koji je kupio portret ‚‚Šao-U-Kao'' (na slici je žena obučena u odeću klovna koja zateže svoj mider), sliku slikanu na platnu, koja se dugo nalazila u kraljevoj zbirci, ali je na žalost, prodata i do danas promenila mnogo vlasnika.

Poznato je i Tuluzovo veliko prijateljstvo između njega i Van-Goga. Naravno ne tako veliko kao između Gogena i Van Goga, ali je između Tuluza i Van Goga postojalo izvesno poštovanje i divljenje za rad onog drugog. Štaviše, Van Gog je jedno vreme odsedao kod Tuluza, svaki put dok je boravio u Parizu, ali Pariz nije bio mesto inspiracije za Van Goga i on se brzo vraćao u Holandiju.

Tuluz je prvo upoznao Vinsentovog brata Tea, koji se bavio trgovinom umetničkih dela. Teo je po Vinsentovom zahtevu upisao brata u školu slikarstva kod Kormona. (Tuluz je tada već pohađao Kormanov atelje i njegovu školu lepih umetnosti, a prošao je i kroz Bonaov atelje. U Kormanovom ateljeu, osim Van Goga, Tuluz sreće i Emil Bernara, kao i Anketena.) Tuluz, koji je već bio dugo učenik i stanar Monmartra, uputio je prijatelja gde da kupuje slikarski pribor (tada su svi kupovali kod takozvanog „čiča Tangija“ koji je davao slikarsku opremu na veresiju. Van Gog će mu posle posvetiti par slika), i sličnu opremu. Uprkos smejanju, Tuluz je uvek ostajao veran svom prijatelju, a kada je do Pariza doprla vest da je Van Gog odsekao sebi uvo i završio u ludnici, Tuluz i pored svega staje na njegovu stranu, svađajući se sa ljudima, čak je pokušao da se tuče, ali su ga ljudi često izbegavali u tim situacijama zbog svog vizuelnog izgleda. Ta činjenica bi ga još više razbesnela.

Posle smrti Van Goga, Anri Tuluz-Lotrek zajedno sa drugim slikarima organizuje posebnu izložbu na kojoj su izloženi radovi Van Goga u sećanje na njegovo ime.

Kao alkoholičar tokom većeg dela svog života, kratko pred smrt Anri zapada u krizu i odlazi u privatni sanatorijum - psihičku bolnicu za bogate aristokrate, gde radi dosta skica na papiru sa temom cirkusa.

On biva pušten, ali vraća se starom životu i ubrzo umire od komplikacija izazvanih alkoholizmom sa svojih 36, skoro 37 godina na porodičnom imanju u Malromé-u, 9. septembra 1901. godine. Sahranjen je u Verdelais-u, par kilometara od svog mesta rođenja.

Njegove poslednje reči bile su „Vieil imbécile!“ („Stara budalo!“), što se odnosilo na njegovog oca koji je bio prisutan.

Posle Anrijeve smrti, njegova majka, Grofica Adela Tuluz-Lotrek, i Moris Žoajan, njegov trgovac umetničkim delima, promoter njegove umetnosti, najbolji prijatelj od detinjstva, i pobratim, organizuju promociju njegove umetnosti. Njegova majka odvaja fond i pravi muzej posvećen njegovim delima u Albiju.

Godine 2005, njegove slike na aukciji dostižu cifru i do 14.5 miliona dolara.

Spojler:

od **Still_dreaming** Čet Nov 24, 2011 12:09 pm

Danilo Lazović je bio srpski glumac. Rođen je 25. novembra 1951. godine u Brodarevu na Limu u Srbiji. Diplomirao je glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1974.

Prvu značajniju ulogu ostvario je u TV seriji „Otpisani“ (1974). Bio je jedan od najpopularnijih domaćih dramskih umetnika. Glumio je u velikom broju filmova i pozorišnih predstava. Ostao je upamćen po ulozi Šćepana Šćekića u domaćoj TV seriji ‚‚Srećni ljudi'' (1993 — 1996) zahvaljujući kojoj je stekao veliku popularnost u Srbiji i šire.

Značajniji filmovi: „Dvoboj za južnu prugu“ (1978), „Laf u srcu“ (1981), „Lazar“ (1984), "Najbolji" (1989), „Poslednji krug u Monci“ (1989), „Mala (film)“ (1991), „Tri karte za Holivud“ (1993), „Jagoda u supermarketu“ (2003).

Značajnije TV serije: „Bolji život" (1988), „Zaboravljeni" (1990), „Kraj dinastije Obrenović" (1994), „Srećni ljudi" (1993 — 1996), „Porodično blago" (1998 — 2001), „Stižu dolari" (2004 — 2005).

Bio je član ansambla Narodnog pozorišta do 2001, ali je igrao i u mnogim drugim pozorištima, uključujući Atelje 212 i Zvezdara teatar (u čijih je osam predstava igrao blizu šest stotina puta, najviše u Kovačevićevoj „Klaustrofobičnoj komediji“ i Pavlovićevoj „Maloj“, koja je imala i filmsku verziju), kao i scene Studentskog kulturnog centra i drugih alternativnih scena.

U Narodnom pozorištu je ostvario veliki broj uloga, među kojima su Miloš (‚‚Patka iz vrta kralja Gustava'', Ž. Jovanovića), Aranđel (‚‚Zvono za našeg profesora'', V. Ivanovića), Burnizijem (‚‚Suđenje gospođi Bovari'', G. Flobera), Bogoslav (‚‚Ruke Zane Marije'', Ž. Anuja), Relja (‚‚Međa vuka manitoga'', M. Bećković), Milutin Bojić (‚‚Gospođa Olga'', M. Bojića) i Pukovnik Skaluzob (‚‚Nevolje zbog pameti'', A. S. Gribojedova).

Igrao je i kao Vuk (‚‚Stanoje Glavaš'', Đ. Jakšića), Vladika Danilo (‚‚Gorski vijenac'', P. P. Njegoša), Gaj Julije Cezar (‚‚Vergilijeva smrt'', H. Bloha), Lav Davidovič Bronštajn-Trocki (‚‚Lenjin, Staljin, Trocki'', K. Vermorena), Stari Perišić (‚‚Kad su cvetale tikve'', D. Mihailovića), Rogozin (‚‚Nastasja Filipovna'', F. M. Dostojevskog i A. Vajde), Agamemnon (‚‚Orestija'', Eshila), Greger Verle (‚‚Divlja patka'', H. Ibzena).

Preminuo je 25. marta 2006. godine od infarkta. Komemorativni skup je održan na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Po želji porodice, niko nije držao govor, već je preko razglasa pušten Lazovićev monolog u poemi svetog Nikolaja Velimirovića „Kosovski zavet cara Lazara“. Sahranjen je na Topčiderskom groblju, uz prisustvo članova porodice, prijatelja i kolega i velikog broja poštovalaca njegovog rada.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pet Nov 25, 2011 12:28 pm

Tina Turner, rođena kao Anna Mae Bullock u Natbušu u Tenesiju 26. novembra 1939. godine, američka je soul, R&B, dance, disco, pop, rock pevačica, glumica i tekstopisac. Nagrađena je s osam Gremi nagrada. Časopis ‚‚Rolling Stone" stavio je Tinu na listu Besmrtnika - najvećih izvođača svih vremena. Tina je dobila i svoje mjesto u Rock and Roll Hall of Fame muzeju. Dobitnica je Grammy Hall of Fame Award nagrade. Jedna je od najpopularnijih i najuspešnijih ženskih rock izvođača svih vremena s gotovo 200.000.000 prodatih albuma, što kao samostalna izvođačica, što kao članica sastava bivšeg supruga Ikea ‚‚Ike & Tina Turner''.

Ana Mae Bulok je mlađa od dve kćeri majke Zelme i Floyda Richarda Bullocka, baptističkog sveštenika. Nakon razvoda roditelja, starija sestra Alin preselila se u Sent Luis, gde je Ana došla kad je imala 16 godina, nakon smrti bake. U Sent Luisu pohađala je srednju školu Sumner High School, te je sa sestrom posećivala noćne klubove u gradu. U klubu Imperial Anna je upoznala R&B muzičara Ikea Turnera i izrazila želju da peva zajedno s njim. Ike je u početku bio skeptičan u pogledu Aninog nastupanja, ali je ipak dozvolio da Ana postane njegova pevačica, poznatija pod imenom Little Anna. Ana je u to vreme imala 18 godina.

Budući da se 1960. godine nije pojavio pevač koji je trebalo da snimi pesmu ‚‚A Fool in Love", Anna je otpevala vokal. Pesma je postala veliki R&B hit dosegnuvši drugo mesto na američkoj top listi. Ike je odlučio da promeni Anino ime u Tina Turner.

Ike i Tina Turner snimili su veliki broj hitova tokom 60-ih, uključujući ‚‚A Fool in Love", ‚‚It's Gonna Work Out Fine", ‚‚I Idolize You" i ‚‚River Deep, Mountain High" (s producentom Philom Spectorom), ‚‚Come Together", ‚‚Honky Tonk Woman" i ‚‚I Want to Take You Higher". Singl ‚‚Proud Mary" iz 1968. godine dosegnuo je četvrto mesto Billboardove Hot 100 top liste, za koji su 1972. godine osvojili Grammy za najbolji R&B duet ili sastav.

Tina i Ike su se venčali 1962. u Tihuani, Meksiko, a sredinom 70-ih brak između Tine i Ikea se počeo raspadati zbog Ikeovog uživanja droge i njegovog lošeg psihičkog stanja. U avgustu 1974. godine Tina izdaje svoj prvi samostalni album ‚‚Tina Turns the Country On!'', koji je producirao Ike. Iste godine Tina prelazi na budizam. Na velikom platnu pojavljuje se 1975. godine u rock operi ‚‚Tommy''.

Nakon svađe uoči nastupa u Dallasu 1976, Tina napušta Ikea, koji ju je ostavio s, ni manje ni više nego 36 centi i kreditnom karticom za benzinsku pumpu. Sledećih nekoliko meseci Tina se skriva od Ikea odsedajući kod prijatelja. Nakon 16 godina braka, 1978. godine se razvodi od Ikea, ostavljajući umetničko ime. Iste godine izdaje prvi album nakon razvoda pod nazivom ‚‚Rough'' koji nije imao značajan komercijalni uspeh, kao i album ‚‚Love Explosion'' koji je izašao na tržište sledeće (1979) godine.

Ponovni povratak na scenu počinje 1983. godine obradom pesme ‚‚Let's Stay Together" Ala Greena, koja postaje hit širom Europe. U maju 1984. izdaje novi album, ‚‚Private Dancer''. Singl ‚‚What's Love Got To Do With It" je označio najznačajniji povratak na scenu u svetu rock muzike. Dospeo je na prvo mesto američke top liste, ostavši do današnjeg dana Tinin jedini broj jedan u SAD-u. Tina je u ono vreme kao 44-godišnjakinja najstarija pjevačica koja je dospela na prvo mesto top lista. S istoga albuma 1985. objavljuje singl ‚‚Private Dancer", koji je prodat u više od 11.000.000 primeraka. Nakon uspeha singla ‚‚Private Dancer", prihvata ulogu Aunty Entity u filmu ‚‚Pobesneli Maks 2: drumski ratnik'' u kojem se pojavljuje njen singl ‚‚We Don't Need Another Hero". Iste godine zajedno s Mikom Džegerom nastupa na humanitarnom koncertu Live Aid.

Sledeći album, ‚‚Break Every Rule'' izdaje 1986, kao i autobiografiju ‚‚I, Tina''. Iste godine dobila je svoju zvezdu u ulici slavnih u Holivudu. Nepune dve godine posle, 16. januara 1988. godine ušla je u Ginisovu knjigu rekorda za nastup pred najvećim brojem publike za samostalnog izvođača pred oko 184.000 ljudi.

Ike i Tina Turner dobili su svoje mesto u Rock and Roll Hall of Fame 1991. godine. U njihovo ime nagradu je primio Phil Spector. Iste godine izdaje kompilacijski album ‚‚Simply the Best'', koji je sadržao većinu hitova Tininog povratka na scenu. Naslovnu pesmu filma o Jamesu Bondu ‚‚Zlatno oko'' snima 1995. Autori pesme su Bono i The Edge iz sastava U2. Ta pesma se nalazila na njenom sledećem studijskom albumu ‚‚Wildest Dreams'', koji izdaje 1996. godine.

Zajedno s italijanskim pevačem Erosom Ramacotijem 1997. godine izdaje duet ‚‚Cose Della Vita - Can't Stop Thinking of You" za koji je i napisala tekst na engleskom jeziku. Pesma je bila veliki europski hit. Zajedno s Eltonom Džonom i Šer 1999. izvodila je svoje hitove iz 80-tih u TV emisiji televizije VH1.

Deveti studijski album ‚‚Wildest Dreams'' izdaje 1999, a sledeće godine započinje turneju ‚‚Twenty Four Seven Tour'', jednu od najuspješnijih u karijeri. Zajedno s Philom Collinsom 2003. snima pesmu ‚‚Great Spirits" za crtani film ‚‚Legenda o medvedu''.

Prilikom 50-ogodišnjice rada, 30. septembra 2008. godine, započela je turneju po nazivom ‚‚Tina!: 50th Anniversary Tour''. Nakon uspeha u SAD-u 14. januara 2009. počela je s nastupima u Europi. Turneju je popratio album ‚‚Tina!: 50th Anniversary Tour''.

Spojler:

od **Still_dreaming** Sub Nov 26, 2011 1:34 pm

Džejms Maršal „Džimi“ Hendriks (engl. James Marshall "Jimi" Hendrix; pravo ime Džoni Alen Hendriks), rođen 27. novembra 1942. godine u Sijetlu, bio je američki muzičar, pevač, tekstopisac, gitarista, inovator i kulturna ikona. Mnogi obožavaoci i muzički kritičari smatraju ga najuticajnijim i najtalentovanijim gitaristom u istoriji rok muzike. Svetsku slavu je stekao 1967. svirajući na Monterejskom pop festivalu, na Vudstoku 1969. bio je glavna atrakcija, ali je iznenada umro u Kensingtonu, 18. septembra 1970. godine, u 27. godini života. Razne spekulacije su dovele do toga da se od njegove smrti stvori mit. Zna se da je noć proveo sa Monikom Daneman, svojom devojkom i da je pred spavanje uzeo mešavinu vina i tableta za spavanje što je uzrokovalo povraćanje u snu i gušenje. Takođe se spekuliše da ga je te večeri ubio njegov menadžer jer je hteo njegovo životno osiguranje.

Džimi Hendriks je uveden u američku Rokenrol kuću slavnih i britansku Muzičku kuću slavnih 2005. Njegova zvezda na Holivudskom prolazu slavnih je postavljena 1994. Godine 2003, časopis Roling Stoun postavio je Hendriksa na prvo mesto rang liste ‚‚100 najvećih gitarista svih vremena". Džimi Hendriks je karijeru započeo kao 15-godišnjak, kupivši svoju prvu gitaru za 5 dolara. 1959. godine, otac mu kupuje prvu električnu gitaru, Supro Ozark.

Pre smrti izdao je pet albuma:

‚‚Are You Experienced?'' (1967.)
‚‚Axis: Bold as Love'' (1968.)
‚‚Electric Ladyland'' (1968.)
‚‚Smash Hits'' (1969, kompilacija)
‚‚Band of Gypsys'' (1970, živi album)

Posthumno je izdato još šesnaest albuma.

Spojler:

od **Still_dreaming** Ned Nov 27, 2011 12:00 pm

Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels) je bio nemački sociolog, filozof i revolucionar. Engels je sa Karlom Marksom napisao ‚‚Komunistički manifest''. Nakon Marksove smrti, Engels je uređivao drugu i treću knjigu ‚‚Kapitala''.

Engels je rođen 28. novembra 1820. godine u mestu Barmen (zapadno od Kelna). Poreklom je bio iz izrazito religiozne (pa je tako i odgojen) i bogate trgovačke porodice. Gimnaziju je završio u rodnom mestu, nakon čega je otišao u Bremen 1838. godine, gde se posvetio trgovini. Humanističke i slobodarske ideje u Nemačkoj krče put i ostavljaju dubok trag na njemu. Engels je tada štampao prve pesme, feljtone i kritičke prikaze o raznim nemačkim piscima u hamburškom časopisu ‚‚Telegraf'' koje objavljuje pod pseudonimom Fridrih Osvald.

Na njega naročito deluje Štrausovo delo ‚‚Život Isusov''. U jesen 1841. Engels je otišao u Berlin na odsluženje vojnog roka, gde se upoznaje s mladohegelijancima i postaje njihov oduševljeni pristalica. Krajem 1842. upozaje se sa komunizmom. Ka komunizmu će se usmeriti u Engleskoj gde je radio (zahvaljujući očevim vezama) u preduzeću Erment i Engels. Na putu za Mančester, Engels je posetio kancelariju Rajnskih novina i prvi put sreo Karla Marksa.

Tokom boravka u Mančesteru, Engels je zapazio teške uslove rada britanskih radnika. Ova zapažanja, uz iskustvo koje je imao radeći u očevoj firmi, činila su osnovu za njegovu prvu knjigu ‚‚Položaj radničke klase u Engleskoj'', 1844. Dok je pisao knjigu, Engels je nastavio svoje angažovanje u novinarstvu i politici. Posetio je neke članove engleskog radničkog i čartističkog pokreta i pisao za nekoliko novina, uključujući Nortern Star, Nju Moral Vorld Roberta Ovena i Demokratik Revju.

Nakon boravka u Engleskoj, Engels je 1844. odlučio da se vrati u Nemačku. Dok je putovao za Nemačku, zaustavio se u Parizu da bi sreo Karla Marksa, sa kim se ranije dopisivao. Engels je na kraju ostao u Parizu da bi pomogao Marksu da napiše ‚‚Svetu porodicu'', koja je bila napad na Mlade Hegelovce i braću Bauer. Engelsov najraniji doprinos Marksovom radu je bilo pisanje za novine Deutsch-französische Jahrbücher, koje su uređivali Mark i Arnold Ruž.

U razdoblju od 1845. do 1849. godine Engels se najviše zadržava u Briselu (kuda je Marks morao emigrirati iz Pariza) i Parizu, te s Marksom osniva komunističke dopisničke komitete i agitira među radnicima šireći socijalističke ideje.

Nakon izbijanja revolucije u Nemačkoj (1848), Engels se vraća u domovinu, gde zajedno sa Karlom Marksom stoji na krajnje levom krilu revolucionarnih snaga i učestvuje u osnivanju lista ‚‚Nove rajnske novine''. U njemu iznosi niz uvredljivih opaski na račun raznih slovenskih naroda (koje smatra kontrarevolucionarnim), predviđa njihov nestanak i to predstavlja kao ‚‚korak napred". Gušenjem revolucije, kao i prestankom izlaženja ‚‚Novih rajnskih novina'' 19. maja 1849, Engels se pridružuje ustanku u Falačkoj i kao ađutant vilihovskog dobrovoljačkog odreda, nakon sloma ustanka i revolucije, emigrira u Švajcarsku, a odatle u London. Posle propasti revolucije dolazi do sukoba u nemačkom komunističkom pokretu u kojem Engels i Marks izvlače deblji kraj. Marks se odlučio da završ ekonomske studije, a Engels je ponovo počeo raditi u preduzeću svog oca u Mančesteru i materijalno pomagati Marksa kako bi ovaj mogao završiti svoju knjigu ‚‚Kapital''.

Kako je Marks početkom 1850-ih još uvek slabo vladao engleskim jezikom, Engels je za njega pisao članke za časopis ‚‚Njujork Tribjun'', a kasnije (1857 - 1858) mu pomaže i u saradnji sa jednom američkom enciklopedijom. Engels je boravak u Mančesteru iskoristio i za učenje prirodnih i društvenih nauka. Krajem 1870. godine Engels se definitivno preselio u London i odmah se uključio u rad Internacionale (čiji je jedan od osnivača) i postao član njenog Generalnog saveta. U okviru Internacionale bio je oštar kritičar anarhiste Bakunjina i tražio je da se on isključi iz te organizacije. Nakon Marksove smrti, 1883. godine, Engels je intenzivno radio na izdanju druge i treće knjige ‚‚Kapitala''. Drugu knjigu je završio 1884, a treću 1894. godine. Preminuo je 5. avgusta 1895. godine u Londonu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Pon Nov 28, 2011 12:03 pm

Dušan „Duško“ Radović, pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik, rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar ‚‚Borbe" i od 1975. godine bio je urednik Studija B.

Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.

Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B", koji su kasnije objavljeni u tri knjige ‚‚Beograde dobro jutro“.

Dela:

‚‚Kapetan Džon Piplfoks'' (1953), radio drama
‚‚Poštovana deco'' (1954), pesme
‚‚Smešne reči'' (1961), pesme
‚‚Pričam ti priču'' (1963), pesme i priče
‚‚Na slovo, na slovo'' (1963 — 1965), televizijska serija
‚‚Če, tragedija koja traje'' (1969. sa M. Bećkovićem), poema
‚‚Vukova azbuka'' (1971), pesme
‚‚Zoološki vrt'' (1972), pesme
‚‚Beograde, dobro jutro 1'' (1977), aforizmi
‚‚Beograde, dobro jutro 2'' (1981), aforizmi
‚‚Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak'' (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige
‚‚Beograde, dobro jutro 3'' (1984), aforizmi.

Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike.

Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen.

Na forumu postoji i tema o njemu.

Spojler:

od **Still_dreaming** Uto Nov 29, 2011 12:14 pm

Mark Tven, pravim imenom Samjuel Langhorn Klemens, rođen u Floridi 30. novembra 1835. godine, bio je američki književnik. Kada je imao 4 godine preselio se s roditeljima u Hannibal, Missouri, lučki gradić na Mississippiju sa oko 2000 stanovnika. Sa redovnim školovanjem je završio kada je imao 12 godina - 1847, kada mu je otac umro. Tad je postao pomoćnik i učenik dvojice vlasnika štamparije u Hanibalu. Kasnije je promenio nekoliko poslova, uglavnom u vezi sa štampom. Do početka američkog građanskog rata (1861 - 1865), nekoliko godina je radio kao kormilar parnog broda na Mississippiju. 1861. je nakratko bio dobrovoljac u konfederacijskoj konjici.

1862. postao je reporter i humorista u listu ‚‚Territorial Enterprise'' u Virdžinija Sitiju, u Nevadi. 1863. počeo je potpisivati svoje članke i ostale tekstove pseudonimom Mark Tven (izraz mornara na Misisipiju koji je označavao da je voda dovoljno duboka da brod može proći).

1907. godine mu je uručen počasni doktorat univerziteta Oxford. Kada je umro, 21. aprila 1910. godine, ostavio je nezavršen autobiografski rad, koji je naknadno uredila i objavila 1924. godine njegova sekretarica Albert Bigelou Pejn. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle.

Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.

Dela: „Doživljaji Toma Sojera“ (1876), „Kraljević i prosjak“ (1882), „Život na Misisipiju“ (1883), „Doživljaji Haklberija Fina“ (1884), „Jenki na dvoru kralja Artura“ (1889), ‚‚Tajanstveni stranac" (1916)...

Spojler:

od **Maja** Uto Nov 29, 2011 10:30 pm

Evo kako je Google obeležio dan rođenja Mark Tvena...divno.

od Sponsored content

Kalendar poznatih

Edmund Halej - 8. novembar

Ivan Sergejevič Turgenjev - 9. novembar

Fridrih Šiler - 10. novembar

Stevan Sremac - 11. novembar

Ogist Roden - 12. novembar

Vupi Goldberg - 13. novembar

Klod Mone - 14. novembar

Gerhart Hauptman - 15. novembar

Aleksandar Blok - 16. novembar

Re: Kalendar poznatih

Janko Polić Kamov - 17. novembar

Luj Dager - 18. novembar

Ljubiša Samardžić - 19. novembar

Selma Lagerlef - 20. novembar

Volter - 21. novembar

Andre Žid - 22. novembar

Boris Karlof - 23. novembar

Anri de Tuluz-Lotrek - 24. novembar

Danilo Lazović - 25. novembar

Tina Tarner - 26. novembar

Džimi Hendriks - 27. novembar

Fridrih Engels - 28. novembar

Duško Radović - 29. novembar

Mark Tven - 30. novembar

Re: Kalendar poznatih

Re: Kalendar poznatih