Džordž Orvel

Tragična situacija ne nastaje kada je vrlina poražena, nego kada čovek oseća da je plemenitiji od sile koja ga je uništila.

Erik Artur Bler (engl. Eric Arthur Blair), poznatiji pod književnim imenom Džordž Orvel (engl. George Orwell), stekao je slavu romanima (među kojima se posebno ističu „Životinjska farma" i „1984-ta"), kritikama, političkim i literarnim radovima. Orvel se smatra jednim od najpoznatijih engleskih esejista 20. veka. Rodio 25. juna 1903. godine u Motihariju u Britanskoj Indiji. Njegov otac, Ričard, radio je u službi Britanske imperije, odsek Opijum. Njegova majka, Ida, bila je francuskog porekla, ćerka neuspešnog trgovca. Kada je napunio godinu dana, ona ga je odvela u London. Oca nije video sve do 1907. godine, kada je ovaj došao u tromesečnu posetu, nakon koje se vratio u Indiju. Erik je imao dve sestre, stariju, Mardžori i mlađu, Avril. Porodica Bler pripadala je nižem sloju srednje klase.

Sa šest godina krenuo je u Anglikansku parohijsku školu. Rastao je kao mrzovoljan, povučen, ekscentričan dečak, a sve nesreće ovog perioda opisao je u posthumno objavljenoj autobiografiji. Dobio je stipendiju za dve najpoštovanije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi semestar proveo je na Velingtonu, ali se potom prebacio na Iton, gde je studirao u periodu između 1917. i 1921. Neki navode da je bio izuzetan student, dok drugi tvrde potpuno suprotno. Ipak, dve su stvari potpuno jasne: prva, da ga određeni profesori nisu voleli, jer nije poštovao njihov autoritet i druga, da nije osvojio stipendiju za univerzitet, pa je morao da prekine sa daljim zvaničnim obrazovanjem i zaposli se.

1922. godine Erik se zaposlio u Indijskoj imperijalnoj policiji u Burmi. Imperijalna vlast i njeni metodi su ga duboko razočarali, a svoja iskustva i stavove o njoj izneo je u romanu „Burmanski dani" i u dve fantastične autobigrafske priče „Ubijanje slona" i „Vešanje". Napustio je policiju i izvesno vreme radio kao lučki radnik u Burmi, da bi se 1927. godine vratio u Englesku. Odmah po povratku nazvao se anarhistom i to je činio nekoliko narednih godina; tokom 1930-tih, počeo je sebe smatrati socijalistom, premda je bio previše slobodouman da bi napravio i naredni korak i postao komunista.

U Englesku se vratio s namerom da postane slobodan autor. Smatrao je da treba da se podigne iz siromašnog i izgnanog naroda. Živeo je u jeftinim kućama, među radnicima i prosjacima. Skitao je Engleskom sa profesionalnim skitnicama, pratio stope Džeka Londona i pridružio se godišnjem egzilu sirotinje iz Londona.

„Zima je bila hladna. Džordž je imao malo novca. Sigurno je patio zbog hladne sobe, posebno posle povratka iz Burme... O da, već je pisao. To jest, pokušavao je da piše - ali nije mu baš išlo od ruke... Nama je, u to vreme, on izgledao kao pogrešno orijentisani mladić koji je odbacio dobru karijeru i bio dovoljno sujetan da misli da bi mogao biti pisac... Imao je dara, hrabrosti, istrajnosti da nastavlja uprkos neuspesima, bolesti, siromaštvu i neprijateljstvima, sve dok nije postao priznati majstor engleske proze" - sećao se kasnije jedan od porodičnih prijatelja.

U proleće 1928. godine preselio se u Pariz, opet u nadi da će moći da živi kao honorarni pisac. Ipak, to mu ni ovoga puta nije pošlo za rukom, pa je morao da se izdražava kao perač sudova u hotelima i restoranima. 1929. godine, bolestan i švorc, vratio se u London, a svoja iskustva iz ovog perioda kasnije će opisati u romanu „Bez prebijene pare u Parizu i Londonu".

Po povratku u London, uselio se u staru porodičnu kuću i počeo sa pisanjem „Burmanskih dana" (roman koji će objaviti tek 1934), u međuvremenu postavši stalni saradnik magazina „New Adelphi". Ovim romanom stvorio je obrazac svojih budućih dela u kojima dominira portret osetljive, savesne i emotivno izolovane osobe u sred ugnjetačkog ili nepoštenog društvenog okruženja.

1932. godine završio je pisanjem romana „Bez prebijene pare u Parizu i Londonu", koji je objavio naredne godine, dok je radio kao učitelj u privatnoj školi. 15. novembra, malo pred izlazak romana, zatražio je u pismu upućenom književnom agentu da mu pomogne pri odabiru pseudonima, kojim će potpisati ovo delo. Prvo na listi se nalazilo ime P. S. Barton, ime koje je koristio dok je živeo sa skitnicama. Zatim su sledila imena: Kenet Majls, Džordž Orvel i H. Luis Olvejz. Izbor je opšte poznat. Od ovog romana, sva svoja buduća književna dela potpisivaće pseudonimom, mada su nepoznati motivi koji su ga podstakli na njegovu upotrebu.

1934. godine, roditelji su ga nagovorili da zbog lošeg zdravstvenog stanja napusti posao učitelja. Ove godine je izašao roman „Burmanski dani".

Takođe je istina da je nemoguće napisati ništa čitljivo bez stalne borbe da izbrišeš sebe iz dela. Dobra proza je nalik prozorskom oknu.

1935. godine objavio je roman „Sveštenikova kći". Početkom 1936. godine predsednik udruženja „Left Book Club", Victor Gollancz, predložio mu je da napiše tekst o uslovima života na siromašnom severu Engleske. Orvel je ozbiljno shvatio svoj zadatak i sproveo je detaljnu istragu. Kucao je na sva vrata i prosto tražio od ljudi da mu pokažu u kakvim uslovima žive. Ovaj esej je objavljen 1937. godine.

Ubrzo po završetku knjige, Orvel se oženio sa Eileen O´Shaughnessy. Ona je pristala na udaju, iako su je prijatelji savetovali suprotno, govorili joj da je Orvel čudak i da će se kajati. Sam Orvel, kasnije, priznaje da ju je varao i da se loše ophodio prema njoj, ali da ni ona nije bolje postupala prema njemu. Ipak, on kaže da je kod nje voleo to što su se zajedno borili u nevoljama i što je razumevala njegova dela.

Čovek ne zavodi diktaturu kako bi sprečio revoluciju; čovek izvodi revoluciju kako bi sproveo diktaturu.

U decembru 1936. godine Orvel je otputovao u Španiju da bi se borio u građanskom ratu na strani republikanaca. Borio se na frontovima Aragon i Teruel i dobio čin potporučnika. Na ovom potonjem teško je ranjen u grkljan, što će trajno uticati na njegov glas. U knjizi „Počast Kataloniji", u kojoj evocira sećanja na ovaj period, napisao je da su mu svi prilazili i govorili kako je imao mnogo sreće što je preživeo tako tešku ranu, na šta im je on odgovarao da bi bio još srećniji da nije ranjen uopšte. Iz Španije je morao da pobegne, jer su komunisti želeli da ga ubiju.

Šest meseci se oporavljao u Maroku. U ovom periodu oboleva i od tuberkuloze. Kada je izbio Drugi svetski rat, komisija ga proglašava vojno nesposobnim, pa je 1941. godine, umesto vojnika, postao šef Indijskog servisa „BBC"-a, a s namerom da se podstaknu Indijski interesi u ratu. Britansko Ministarstvo rata kasnije će mu poslužiti kao model za Ministarstvo istine u romanu „1984-ta". Bio je svestan da je upleten u propagandu i zapisao je da se oseća kao „pomorandža stisnuta prljavom čizmom".

Uprkos dobroj plati, dao je otkaz septembra 1943. i u novembru je postao književni urednik u „Tribune", nedeljniku levog krila u Britaniji. Ovde se zadržao do 1945. godine pišući redovnu kolumnu. U ovom periodu bio je plodan novinar, napisao je mnoge članke i recenzije, zajedno sa ozbiljnim kritikama, ali i mnoge eseje o Engleskoj, koji kombinuju patriotska osećanja sa propagiranjem slobode i decentralizovanog socijalizma.

1944. godine Orvel je završio roman „Životinjska farma", koji je objavljen u Engleskoj 17. avgusta 1945, a u SAD 26. avgusta 1946. godine. Sa ovim romanom Orvel je po prvi put u karijeri stekao svetsku popularnost. Ovo je politička priča o Ruskoj revoluciji i Staljinovoj izdaji njenih ideala. U njoj, grupa životinja iz seoskog dvorišta progna ljudske gospodare i uspostavi sopstvenu vlast. Na kraju, inteligentne životinje, željne moći, svinje, ruše revoluciju i stvaraju oblik diktature čiji lanci su gori i bezdušniji nego ljudski. „Sve životinje su jednake, samo neke jednakije".

Pred sam kraj rata, nije odoleo ponudi da radi kao ratni izveštač tokom oslobađanja Francuske i okupacije Nemačke, pa je napustio posao u „Tribune" i počeo da radi za „Observer". 1944. godine usvaja sina, Ričarda.

1945. godine ponovo se ozbiljno razboleo, a dok je boravio u Francuskoj, žena mu je operisana od tumora. On nije ni znao da je bolesna, jer ga ona nije obavestila, nadajući se da će operacija biti laka, a oporavak brz. Ipak, umrla je tokom operacije.

Naredne četiri godine Orvel je kombinovao novinarski posao - uglavnom za „Tribune", „Observer" i „Manchester Evening News", ali i za neke male političke i književne magazine - sa pisanjem svog remek-dela „1984-ta", koje je objavljeno 1949. godine. Preselio se na ostrvo Juru na škotskoj obali. Klima mu nije odgovarala, i zato je, po njegovom priznanju, ovaj roman toliko sumoran. Prvobitno, Orvel se dvoumio oko naslova knjige: „Poslednji čovek u Evropi" i „1984-ta", ali je njegov izdavač Fredric Warburg pomogao pri izboru. Ali, čak ni ova godina nije bila u prvobitnom planu, nego 1980-ta. Međutim, pošto je pisanje dela potrajalo, 1980-ta je prvo prešla u 1982, a tek potom u danas čuvenu 1984. godinu. Ovo je priča o vlasti koja održava svoju vlast sistemskim izvrtanjem istine i neprestanim prepravljanjem istorije radi svojih ciljeva.

Onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; onaj ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost.

1949. godine Orvel se sprijateljio sa Celia Kirwan, koja tek što je počela da radi za jedinicu Spoljnih poslova, Odeljenje za istraživanje informacija, koju je Laburistička vlada osnovala radi širenja anti-komunistićke propagande. On joj je dao listu od 37 pisaca i umetnika koje je smatrao neprikladnim za IRD autore zbog njihovog pro-komunističkog stava. Lista nije objavljena sve do 2003, a pored mnogih novinara i urednika, na listi se nalazi i Čarli Čaplin.

Mnogi tvrde da je Džordž Orvel bio pripadnih britanske tajne službe, iako do danas nema pouzdanih dokaza. Ipak, možda je vredno pomena da je njegov usvojeni sin, Ričard, dugo godina radio kao poljoprivredni agent u Britanskoj vladi.

U oktobru 1949, malo pre smrti, oženio se sa Sonjom Bromvel.

21. januara 1950. godine Džordž Orvel je umro u Londonu u 46. godini života, od tuberkuloze. Tražio je sahranu po Anglikanskom običaju i na groblju one crkve koja bude najbliža mestu njegove smrti. Ipak, kako na mnogim grobljima nije bilo mesta, uz pomoć prijatelja sahranjen je u Crkvi Svih Svetih, u Satou, Kortenej, Oksfodšajr, iako nikada u životu nije ni kročio u ovo mesto. Na spomeniku, pored datuma rođenja i smrti, piše samo njegovo kršteno ime, Erik Artur Bler.

Orvel je bio kompleksna ličnost, nikada u potpunosti integrisan u društvo. Nije se ispovedao ni najbližim prijateljima, o emocijama nije pričao ni sa suprugom, trudio se da bliske prijatelje drži razdvojene, tako da mnogi od njih nisu znali koga on sve poznaje i s kim se druži. Bio je veoma ćutljiv i videlo se da mu nije lako ni u sopstvenoj koži, a kamoli u društvu.