Zid
Dobro došli na forum Zid!

Ovu poruku vidite jer pregledate naš forum kao gost.

Ukoliko se registrujete dobićete mogućnost da odgovarate na teme, otvarate nove, upoznate nove ljude, učestvujete u forumskim takmičenjima i iskoristite sve pogodnosti jednog člana. Registracija traje samo minut, jednostavna je i potpuno besplatna.

Da biste se registrovali kliknite ovde.

Važna napomena: Mejl za registraciju može dospeti u spam ili trash u vašem mejlu, pa prilikom aktivacije naloga, ukoliko ne dobijete mejl u inbox, proverite da li je možda završio tamo.

Književni biseri

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Književni biseri

Počalji od Still_dreaming taj Pon Maj 05, 2014 6:18 am

Ovo je tema namenjena pesmama, citatima i piscima koji nam nisu omiljeni, ali nam se na neki način sviđaju. U nju ćemo postavljati samo one citate i pesme koje su nam nečim privukle pažnju, a nisu zaslužile epitet ‚‚najdraži".


Amor fati

Live today
avatar
Still_dreaming
Administrator
Administrator

Broj poruka : 21891
Muški Jarac Godina : 29
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Uto Maj 06, 2014 1:59 pm


dok smo se mimoilazili
naše su se oči jebale
i volele i
pevale jedno
drugom




Čarls Bukovski, iz pesme "Ponekad"
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Adam Zagajevski – Nemoguća prijateljstva

Počalji od ms.k taj Čet Maj 08, 2014 10:09 am


Na primer sa nekim koga više nema
i ko je ostavio za sobom samo požutela pisma.

Ili u dugim šetnjama kraj potoka,
na čijem dnu leže sahranjene

porcelanske šoljice – i u razgovorima o filozofiji
sa stidljivim studentom ili poštarom.

S neznancem plemenitog pogleda,
s nekim koga nikada nećeš sresti.

Prijateljstvo s tim, sve savršenijim, svetom
(samo da nije slanog mirisa krvi).

Onaj starac koji pije kafu
na stanici Sen Lazar, na koga te podseća.

Lica koja su promakla za sekundu
u prigradskoj železnici, viđena kroz prozorska stakla –

radosna lica putnika koji možda putuju
na predivan bal, ili na pogubljenje.

I prijateljstvo sa samim sobom
– jer ne znam ko sam.




Adam Zagajevski, "Nemoguća prijateljstva"

avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od Ivana_ taj Čet Maj 08, 2014 10:20 am

"Voleo sam te kao što čovek voli ženu koju ne dodiruje." - Bukovski

"Oprosti obmane sve - kad molim.
Kad kažem da te volim laž sam rek'o mnogu,
Jer nikog na svetu ne volim
- I nikog ja voleti ne mogu." - Miljković

"Ne marim da pijem - al' sam pijan često.
U laži, bez druga, sam - kraj pune čaše
zaboravljam zemlju, zaboravljam mesto
na kome se jadi i poroci zbraše." - Dis

"Hoću li moći na ovom Nepočin polju da ti napravim šator od svojih dlanova?"



She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Pet Maj 09, 2014 9:08 am


Среда, 20 сентября 1933
Петербург.

Дорогая Клавдия Васильевна,

оказалось не так просто написать Вам обещанное письмо. Ну в чем я разоблачу себя? И откуда взять мне обещанное красноречие? Поэтому я просто отказываюсь от обещанного письма и пишу Вам просто письмо от всей души и по доброй воле. Пусть первая часть письма будет нежной, вторая – игривой, а третья – деловой. Может быть, некоторая доля обещанного и войдет в это произведение, но, во всяком случае, я специально заботиться об этом не буду. Единственное, что я выполню точно, это опущу письмо в почтовую кружку 21-го сентября 1933 года.

Часть I (нежная).

Милая Клавдия Васильевна, эта часть письма должна быть нежной. Это не трудно сделать, ибо поистине мое отношение к Вам достигло нежности просто удивительной. Достаточно мне написать всё, что взбредет в голову, но думая только о Вас (а это тоже не требует усилий, ибо думаю я о Вас всё время), и письмо само собой получится нежнейшее.

Не знаю сам, как это вышло, но только в один прекрасный день, получилось вдруг, что Вы – это уже не Вы, но не то чтобы Вы стали частью меня, или я – частью Вас, или мы оба – частью того, что раньше было частью меня самого, если бы я не был сам той частицей, которая в свою очередь была частью... Простите, мысль довольно сложная, и оказалось, что я в ней запутался.

В общем, Клавдия Васильевна, поверьте мне только в одном, что никогда не имел я друга и даже не думал об этом, считая, что та часть (опять эта часть!) меня самого, которая ищет себе друга, может смотреть на оставшуюся часть, как на существо, способное наилучшим образом воплотить в себе идею дружбы и той откровенности, той искренности, того самоотверживания, т.е. отверженья (чувствую, что опять хватил далеко и опять начинаю запутываться), того трогательного обмена самых сокровенных мыслей и чувств, способного растрогать... Нет, опять запутался. Лучше в двух словах скажу Вам всё: я бесконечно нежно отношусь к Вам, Клавдия Васильевна!

Теперь перейдемте ко второй части.

Часть II (игривая).

Как просто после "нежной части", требующей всей тонкости душевных поворотов, написать "часть игривую", нуждающуюся не столько в душевной тонкости, сколько в изощреннейшем уме и гибкости мысли. Воздерживаясь от красивых фраз, с длинными периодами, по причине своего несчастного косноязычия, прямо обращаю свое внимание на Вас и тут же восклицаю: "О, как Вы прекрасны, Клавдия Васильевна!"

Помоги мне Бог досказать следующую фразу до конца и не застрять посередине. Итак, перекрестясь, начинаю: Дорогая Клавдия Васильевна, я рад, что Вы уехали в Москву, ибо останься Вы здесь (короче!), я бы в короткий срок забыл (еще короче!), я бы влюбился в Вас и забыл всё вокруг! (Досказал.)

Пользуясь полной удачей и не желая портить впечатления, оставленного второй частью, быстро перехожу на часть третию.

Часть III (как ей и полагается быть – деловая).

Дорогая Клавдия Васильевна, скорей напишите мне, как Вы устроились в Москве. Очень соскучился по Вас. Страшно подумать, что постепенно человек ко всему привыкает, или, вернее, забывает то, о чем тосковал когда-то. Но другой раз бывает достаточно легкого напоминания, и все желания вспыхивают вновь, если они когда-то, хоть одно мгновение, были настоящими. Я не верю в переписку между знакомыми людьми, скорей и лучше могут переписываться люди незнакомые друг с другом, а потому я не прошу Вас о письмах, написанных по "правилам и форме". Но если Вы будете, время от времени, присылать мне кусочек бумажки с Вашим имянем, я буду Вам очень благодарен. Конечно, если Вы пришлете мне письмо, я буду также тронут весьма.

У Шварцев Литейных я еще не был; но, когда буду, передам им всё, о чем Вы меня просили.

Жизнь-то! Жизнь-то как вздорожала! Лук-порей на рынке стоит уже не 30, а 35 или даже все 40 копеек!



Даниил Хармс.

Ленинград.
Надеждинская 11, кв. 8.


_____________________________


Klaudija Vasilievna

Ispalo je da nije tako jednostavno napisati Vam pismo koje sam Vam obećao. U čemu uopšte da se razotkrivam? I gde mi je sad ona krasnorečivost kojom sam se hvalio? Zato jednostavno odustajem od onakvog pisma kakvo sam Vam obećao i jednostavno Vam pišem pismo do srca i drage volje. Neka pismo bude podeljeno na tri dela, od kojih bi prvi bio – nežan, drugi – šaljiv, a treći – ozbiljan. Ako u ovakvu tvorevinu i uđe deo onoga što sam obećao, to, u svakom slučaju, neće biti nekim mojim posebnim nastojanjem. Ispuniću samo jedno obećanje: ubaciću pismo u poštansko sanduče tačno 21. septembra 1933. godine.

Deo 1 (nežni)

Mila Klaudija Vasilievna, ovaj deo mora biti nežan. To i nije tako teško jer je u mom odnosu prema Vama zaista zavladala prosto neverovatna nežnost. Dovoljno je samo da napišem sve ono što mi pada na pamet kada mislim na Vas (a to nije tako teško jer na Vas mislim neprestano), i pismo će samo po sebi ispasti još nežnije.

Ni sam ne znam kako se to dogodilo, ali jednog prekrasnog dana Vi odjednom više niste bili Vi, mada ne zato što ste postali deo mene ili ja deo Vas, ili oboje deo nečega što je ranije bilo deo mene samog, ako već i sam nisam bio tek šestica koja je, sa svoje strane, bila tek deo… Oprostite, ali ova misao je ispala prilično komplikovana, tako da sam se zapetljao. Sve u svemu, Klaudija Vasilievna, jedno mi možete verovati: nikada nisam imao takvog prijatelja niti sam sanjao o tome, smatrajući da onaj deo (opet taj deo!) mene samoga koji sebi traži prijatelja može smatrati preostali deo nečim što je kadro da na najbolji mogući način izrazi ideju prisutnosti i takve otvorenosti, takve iskrenosti, takvog samoodricanja, tj. odricanja (već osećam da sam zapucao daleko i da opet počinjem da se zapetljavam), takvog dirljivog sustizanja najskrivenijih misli i osećanja kakvi su u stanju da ganu… Ne, opet sam se spetljao. Najbolje da Vam sve kažem u dve-tri reči: prema Vama, Klaudija Vasilievna, osećam beskonačnu nežnost!

Sada prelazimo na drugi deo.

Deo 2 (šaljivi)

Kako je jednostavno posle ,,nežnog dela”, koji traži svu onu prefinjenost duševnih previranja, napisati ,,šaljivi deo”, za koji nije potrebna toliko duševna prefinjenost koliko britka pamet i hitra misao. Uzdržavam se od krasnorečivih fraza, koje mogu da izgovorim u povećim vremenskim razmacima usled svoje zlosrećne mucavosti, smesta usmeravam svu svoju pažnju na Vas i kličem: ,,O kako ste Vi prelepi, Klaudija Vasilievna!”

Neka mi je Bog u pomoći da doreknem do kraja sledeću misao i da ne zapnem u sredini. Dakle, pošto sam se prekrstio, počinjem: Draga Klaudija Vasilievna, voleo bih da otputujete u Moskvu jer kad biste ostali ovde (skrati!), ja bih za najkraće vreme zaboravio (još više skrati!), ja bih se zaljubio u vas i zaboravio sve oko sebe! (Dorekao sam.)

Koristeći se punim uspehom i ne želeći da pokvarim utisak koji ostavlja drugi deo, brzo prelazim na treći deo.

Deo 3 (kako je i predviđeno – ozbiljan)

Draga Klaudija Vasilievna, pišite mi što pre kako Vam je pošlo u Moskvi. Mnogo sam Vas se zaželeo. Strašno je kad čovek pomisli kako se na sve brzo privikava, ili, tačnije, kako zaboravlja ono za čim je nekad žudeo. Ali dovoljno je da se čovek jednom toga ovlaš priseti, i sve želje ponovo se razbuktavaju samo ako su ikada, makar za trenutak, bile istinite. Ne verujem u dopisivanje sa ljudima koje poznajem, brže i bolje mogu se dopisivati ljudi koji se međusobno ne poznaju, i zato ne tražim da mi pišete pisma po nekim ,,pravilima i formama”. Ali ako biste mi s vremena na vreme poslali papirić sa Vašim imencetom, bio bih Vam veoma zahvalan. Razume se, kad biste mi poslali celo pismo, bio bih, još više, veoma dirnut.

Još nisam bio kod Litejnih Švarcovih, ali kada budem otišao, preneću im sve što ste me zamolili.

A tek život! Kako je život poskupeo! Praziluk na pijaci ne košta više 30, već 35, ili čak svih 40 kopejki!



Danil Harms, 20. septembar 1933. Peterburg

avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Čet Okt 02, 2014 9:41 am

Jens Kristijan Grendal, "Tišina u oktobru", Odlomci ..


Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava.

Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali međusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav.

Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje između sumnje i umirivanja, između pitanja bez odgovora i uvenulih nada.

Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće.

Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda.

Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Pon Okt 13, 2014 11:27 am

Bila sam kod njega, pričala sam mu o mojim nevoljama. U jednom trenutku grunule su mi suze. Tako sam srušila zid među nama. Otada razgovaramo kao ranije. Smejemo se, zadirkujemo se ali znam da se među nama srušio zid. Saučesnici smo. Kroz tu pukotinu na zidu prolaze razne stvare, sam život prolazi od mene ka njemu i unatrag. Nikla je i trava. U donjem delu pukotine bejahu ptice koje se smeju našim smehom, bejahu nebo, sunce i sve ostale dobro poznate leteće stvari. Sledi Srednji sprat gde presecaju neke hrabrije sveće sa kišnicom suza ovog ili onog od njih. A dole bejahu stvari teške i dobro ukorenjene u zemlju koje možemo podići samo ako stopimo poglede. A ispod pukotine zida nalaze se koreni naših stvari koje se u ćutanju prepliću kao da su nam se prepleli prsti ruku ispod stola.

Adela Greceanu
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Čet Okt 23, 2014 1:06 pm



mijenjati navike
prostore
crte rastojanja
i rastajanja

čuvati čežnju
pamtiti
dok sjećanje ne zacrni
kraj

padati
pa da ti
uzmeš opalo

i jagodice
na prstima
znaju koga više
vole



Igor Varga, "Sinto mais"




.. Fotografije: Stepan Kvardakov
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Sre Nov 12, 2014 9:09 am



Kao koža sa ostrigane ovce
diže se dan.

Teško je odrati kamen sebe samog.
Teško je s Grka odrati uspomene.

Ali zašto da govorimo o tome
Na kraju krajeva,
i svetlost ima kožu,
i svetlost se može odrati. . .
Dakle,
i svetlost je kriva što postoji.

Dolazi čist vazduh
zajedno sa vekom.
Mi smo lepi;
zašto ne bismo bili lepi?

Jedemo jedni druge
samo zbog gladi
iz obožavanja
zbog strukture
iz ljubavi.
Nije važno.
Mi smo ono što jesmo,
to jest lepi.

Nosim u srcu krv
navek nepokretnu.
Nosim u oku suzu
navek slanu.
Nosim anđela nasred neba.




.. Nikita Stanesku, "Dizanje reči"
.. fotografija: naked-in-the-rain.deviantart.com
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Uto Nov 18, 2014 9:00 am



Od zvijezda mi je ostalo nekoliko
sjena koje bih mogao sazdati
u nove oči, u nove zvijezde.
Od zvijezda bih mogao načiniti nekog radosnog.
U svakom prahu je tajna i u tajni prah.
Prvo sam ti zavolio oči zaklopljene.
Kasnije sam te probudio od zvijezda.
I bijasmo goli.




Ante Banović, "Goli"
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Pet Nov 21, 2014 9:00 am



Kao što se seljak popne stopalima
na opeke
da bi dokazao
da su otporne i pouzdane
dobre za prodaju —
polažem svoje srce iznad reči
da ih vidim neraskidive
i kažem:
ohrabrujem ženu da rodi,
travu ohrabrujem da bude zelena,
ohrabrujem sunce da iziđe.



.. Nikita Stanesku, "Pesma za ohrabrivanje"
.. Slika: Vladimir Kush
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Pet Dec 19, 2014 11:15 am




Tonem

Tonem.
Još uvijek ne shvaćam bit dubine.
Svjetlost se lomi i svi oblici koji ostaju na površini postaju slagalice kaleidoskopa.
Da li da nastavim disati?
Da li da izbrišem vrijeme i dimenzije i postanem svemir?
Otvaraju se bezbrojna vrata.
I toga me je strah.
I to me izaziva.
Što će nadjačati, strah ili avantura?

Odnijet će vjetar

Gerilart
Slobodna umjetnost
Oslobodjena umjetnost
Svaka klupa koncertna bina
Svaka ulica teatar
Svaki zid galerija
Svaki zid stranica knjige


.. Roberto Vodanović .. "Tonem" .. "Odnijet će vjetar" ..
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Sre Jun 03, 2015 11:04 am



"Non c’è scuola migliore per il dominio del proprio corpo e dei propri pensieri, di quella degli insonni. Solo chi ha necessità di un tocco delicato, sa toccare con delicatezza. Solo chi è esposto spesso, nell’inesorabile silenzio delle ore solitarie, al libero corso dei propri pensieri, sa osservare benevolmente e giudicare le cose con amore, sa vedere le ragioni dell’anima e comprendere le debolezze umane. Non è difficile riconoscere quegli uomini che hanno passato molte notti con gli occhi aperti."
Hermann Hesse
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Ned Sep 06, 2015 11:29 am



A masterpiece is still a masterpiece when the lights are off and the room is empty.




Quote: Charlotte Geier
Paintings: Mark Rothko
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od Ivana_ taj Pon Sep 07, 2015 8:32 am

Ovo će se neizvesno kretanje završiti
suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti
zvezdani sistem mog krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme.
Druga uteha nam ne treba.

(Branko Miljković)


She was one of the few souls that made me wonder: What it was to LIVE?
                           
avatar
Ivana_
Ugledni forumaš
Ugledni forumaš

Broj poruka : 3048
Ženski Jarac Godina : 29
Lokacija : Zvezdana prašina
Datum upisa : 11.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Sre Sep 23, 2015 12:21 pm


Mornar je ostavio more
lađa je ostavila luku
i kralj je ostavio kraljicu
i škrtac zlato
                       ... eto zašto

Udovica je ostavila crninu
luđakinja ludnicu
tvoj osmeh moje usne
                       ... eto zašto

Ostavićeš me
ostavićeš me
ostavićeš me
vratićeš mi se
udaćeš se za mene
udaćeš se za mene

Nož se ženi sa ranom
pljusak se ženi dugom
osmeh se ženi suzom
poljubac sa pretnjom
                       ... eto zašto

I vatra se udaje za studen
i smrt se udaje za život
kao što se i ljubav udaje za život

Udaćeš se za mene
Udaćeš se za mene
Udaćeš se za mene.


Žak Prever, "...eto zašto"

avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Uto Okt 20, 2015 12:29 pm

"Sometimes it feels good to take the long way home."
Carol Rifka Brunt
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Sre Dec 30, 2015 12:35 pm

https://www.youtube.com/watch?v=RG-PXr7sces


Reverse Engineering  by  Beau Sia


we may end tomorrow,
like paris’ youth.

but i want to believe
you’re forever
like affordable drinking water.

i’d ask you to live in the now
with me,
but both of us are tired
of that marketing scam,

and i just want to hold
the parts of you
that can’t be sold.

let’s share our tragedies
so we don’t become textbooks
filled with omissions,

let’s give our faults a chance,
knowing
they don’t have to be validated
by oprah
to be beautiful.

we’ve been taught so many saviors
maybe it’s time to save us
from chasing
the playlists of others.

the soundtrack of love is not
a fixed point in the sky.

our wishes should only reflect
the people we wake up as,
and not
the people
the world sees us as.

so here’s my lack of eloquence,
and here’s my shotty imagery,
and here’s my lack of regard for
form
in the face of feelings
i’ll label love,
because i don’t respect
any authority
that would try to quantify
the ache
you inspire me with.

let’s learn each others’
past in an attempt
to reverse engineer love.

before we learned to
not get burned by the stove.

before we saw
institutions crumble all around us
in the name of.

before we felt loss
that would cripple weaker men.

before we came into
all the words spoken
by other people

about
how we should feel

about these hearts

we’ve
been given.

when the explanation
didn’t exist,

and in the moment
before terrors were imposed on us,

we will love.
no punchline.
no fancy statements.
no perfect structures.

we will love.


avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Sre Feb 24, 2016 12:21 pm





Ovo je priča o čoveku obeleženom jednom slikom iz detinjstva.


Prizor nasilja, koji ga je potresao, i čije će značenje shvatiti tek mnogo kasnije, odigrao se na glavnom pristaništu aerodroma Orli, nekoliko godina pre izbijanja Trećeg svetskog rata.



Roditelji su nedeljom vodili decu na Orli, da gledaju poletanje aviona.

Te nedelje, dečak, o kome govori ova priča, zauvek će upamtiti nepomično sunce, prizor na kraju pristaništa i lice jedne žene.



Ništa ne izdvaja uspomene od ostalih događaja: one se prepoznaju tek kasnije, po ožiljcima koje ostavljaju.

Pošto je to lice bilo jedina slika iz vremena mira koja je preživela rat, često se pitao da li ga je zaista video; ili je taj nežni trenutak izmislio da bi tako potisnuo pometnju koja će uslediti, s tom iznenadnom bukom, ženinim gestom, telom koje se tetura, kricima ljudi na pristaništu, prigušenim strahom.

Kasnije je shvatio da je video smrt nekog čoveka.



Nešto posle toga, Pariz je bio uništen.



Mnogi su umrli.

Neki su sebe videli kao pobednike. Drugi su postali zarobljenici.

Preživeli su se povukli u podzemne hodnike Šajoa.



Na površini zemlje, u Parizu, kao i u većem delu sveta, nije se moglo živeti, zbog trovanja radijacijom.

Pobednici su držali stražu nad carstvom pacova.



Zarobljenici su bili podvrgnuti eksperimentima, očigledno veoma važnim za one koji su ih izvodili.

Ishod je za neke bio razočaranje, za neke smrt, a za neke, opet, ludilo.



Jednog dana su među zarobljenicima izabrali novo zamorče. Bio je to čovek o kome govori ova priča.



Bio je uplašen. Čuo je za šefa istraživanja. Očekivao je nekog ludog naučnika, dr Frankenštajna. Ali, sreo je jednu razumnu osobu, koja mu je smireno objasnila kako je čovečanstvo osuđeno na propast, kako je Prostor postao nedostupan i kako jedina šansa za opstanak leži u Vremenu. U otkrivanju neke pukotine u Vremenu, kroz koju bi se onda, možda, moglo doći do hrane, lekova, izvora energije.



To je bila svrha eksperimenata: poslati izaslanike u Vreme, da bi od prošlosti i budućnosti zatražili pomoć za sadašnjost.



Ali, ljudski um se opirao toj ideji.

Probuditi se u nekom drugom vremenu, značilo bi ponovo se roditi, ali kao odrasla osoba. To bi bio prevelik šok.

Pošto su prethodno, u razne zone Vremena, slali beživotna ili neosetljiva tela, naučnici su se sada okrenuli ljudima sa veoma snažnim mentalnim slikama.

Ako bi ovima uspelo da zamisle ili sanjaju neko drugo vreme, možda bi uspeli da u njemu i žive.



Logorska policija je nadzirala čak i snove. Taj čovek je bio izabran među hiljadama drugih zbog svoje opsednutosti jednom slikom iz prošlosti.



U početku ništa, osim ogoljavanja stvarnosti i izmicanja svih njenih oslonaca.

Počinju.

Čovek ne umire, ne ludi.

Pati.

Nastavljaju.

Desetog dana, slike počinju da cure, kao priznanja.

Jutro u vreme mira.

Soba iz vremena mira, prava soba.

Prava deca.

Prave ptice.

Prave mačke.

Pravi grobovi.

Šesnaestog dana je na Pristaništu.



Prazno.

Ponekad uspeva da ponovo pronađe neki srećan dan, ali neki drugi, da ugleda lice sreće, ali neko drugo.

Ruševine.

Devojka koja bi mogla biti ona koju traži.

Prolazi pored nje na pristaništu.

Ona mu se osmehuje iz automobila.

Javljaju se i druge slike i onda spajaju, u tom muzeju, koji je možda samo onaj njegovog sećanja.



Tridesetog dana dolazi do susreta.



Sada je siguran da je prepoznaje.

U stvari, to jedino u šta je siguran, u tom svetu bez datuma, koji ga u prvi mah zapanjuje svojim obiljem.

Svuda oko njega, samo velelepni materijali: staklo, plastika, frotir.

Kada se povrati iz transa, žena nestaje.



Oni koji izvode eksperimente pojačavaju kontrolu i ponovo ga šalju na zadatak.

Vreme se još jednom zakotrljalo i trenutak se vraća.

Ovog puta je pored nje, obraća joj se.

Ona ga pozdravlja, bez iznenađenja.

Nemaju uspomena, nemaju planova. Vreme se bezbolno gradi oko njih, a jedini orijentiri su ukus trenutka koji žive i crteži na zidovima.



Kasnije odlaze u park. Seća se da je nekada bilo parkova.

Ona ga pita za ogrlicu, vojničku ogrlicu, koju je stavio oko vrata na početku rata, koji tek treba da se dogodi.

On izmišlja neko objašnjenje.



Hodaju.

Zastaju kod stabla sekvoje, s godovima obeleženim istorijskim datumima. Ona izgovara neko englesko ime, koje on ne razume.

Kao u snu, pokazuje joj na neku tačku iza drveta i čuje sebe kako joj govori, „Dolazim odande...“



... i pada unazad, iznuren.

Onda ga preplavljuje još jedan talas Vremena. Posledica još jedne injekcije, naravno.



Ona sada spava na suncu.

On pomišlja kako je u svetu iz kojeg se upravo vratio, samo zato da bi ponovo bio s njom, ona mrtva.



Ona se budi. On joj opet priča.

U nečemu suviše fantastičnom da bi u to mogla da poveruje, ona razabire glavno: neku daleku zemlju, veliko rastojanje koje treba preći.

Sluša ga, ne podsmeva mu se.



Da li je to isti dan? On ne zna.

Nastaviće tako, s bezbrojnim šetnjama, u kojima će se među njima razvijati prećutno poverenje, poverenje u najčistijem izdanju.

Bez uspomena, bez planova.

Sve do trenutka kada, negde ispred njih, ne oseti barijeru.



Tako se završio prvi niz eksperimenata.

Usledio je period pokušaja u kojem se viđao s njom u raznim trenucima.

Ponekad je zatiče ispred njihovih crteža na zidu.

Ona ga dočekuje tako prirodno. Zove ga svojim Duhom.

Jednog dana deluje uplašeno. Jednog dana se privija uz njega.

Ne zna da li i se on naginje ka njoj, da li se njime tako upravlja, da li sve samo zamišlja ili sanja.



Negde oko pedesetog dana, sreću se u muzeju s bezvremenim životinjama.



Sada je sve savršeno usklađeno. Kada se prebaci u izabrani trenutak, može da ostane tamo i kreće se bez napora.

I ona deluje ukroćeno. Dočekuje ga kao neku prirodnu pojavu, kao posetioca koji dolazi i odlazi, koji je stvaran, priča, smeje se zajedno s njom, sluša je, i onda ponovo nestaje.



Po povratku u sobu za eksperimente, oseća da se nešto promenilo.

Tu je sada i komandant logora. Iz razgovora koji se vodi oko njega, razaznaje da posle sjajnih rezultata eksperimenata s Prošlošću, sada nameravaju da ga pošalju u Budućnost.

Od uzbuđenja za trenutak zaboravlja da je onaj susret u muzeju bio i poslednji.



Budućnost je bila bolje zaštićena od Prošlosti.

Posle niza pokušaja, ovog puta mnogo napornijih za njega, uspeo je da uhvati odjeke sveta koji će doći.

Prolazio je potpuno preobraženom planetom, ponovo izgrađenim Parizom, s deset hiljada nedokučivih avenija.



Drugi ljudi su ga očekivali.

Bio je to kratak susret.

Ovi su, očigledno, odbacili sve ostatke nekih drugih epoha.

Izrecitovao im je svoju lekciju. Pošto je čovečanstvo preživelo, ono ne može da svojoj prošlosti uskrati sredstva za opstanak.

Taj sofizam je bio prihvaćen kao prerušeni znak sudbine.

Dali su mu energetsku jedinicu dovoljno snažnu da pokrene celu ljudsku industriju i vrata Budućnosti su se ponovo zatvorila.



Malo posle povratka, prebacili su ga u drugi deo logora.



Znao je da ga njegovi tamničari neće poštedeti. Bio je oruđe u njihovim rukama; njegovu sliku iz detinjstva iskoristili su kao mamac, da bi ga uslovili; ispunio je njihova očekivanja, odigrao svoju ulogu.

Sada je samo čekao da, u nekom delu njega, ubiju sećanje na taj dvaput proživljeni delić vremena.

Ali onda je, duboko u tom limbu, primio poruku od ljudi iz budućnosti.

I oni su putovali kroz vreme, samo mnogo lakše.

Sada su bili tu i predložili mu da ga prihvate kao jednog od svojih.



Ali, on je imao drugačiji predlog: umesto u tu pacifikovanu budućnost, hteo je da se vrati u svet svog detinjstva, i toj ženi, koja ga je, možda, i dalje čekala.



Evo ga opet na glavnom pristaništu Orlija, usred tog vrelog nedeljnog popodneva, pre rata, u kojem je sada mogao da ostane.

Zbunjeno je pomislio kako je i dečak, koji je nekada bio, sigurno tu negde i posmatra avione.

Ali, prvo što je potražio, tamo na kraju pristaništa, bilo je lice žene.



Potrčao je ka njoj.



I kada je prepoznao čoveka koji ga je pratio još od podzemnog logora, shvatio je da nema načina da umakne Vremenu i da je taj trenutak koji mu je bilo dato da posmatra kao dečak i koji nikada nije prestao da ga opseda, bio trenutak njegove sopstvene smrti.



Kris Marker, "Pristanište"
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od ms.k taj Ned Sep 04, 2016 6:43 am


Ponovo se budim iz košmara. Oblivena znojem. Teškog isprekidanog daha. Pomirena sa nesanicom koja će uslediti. Zatvaram oči i zamišljam kako majka klizi sa prstima preko mog čela. I ponovo žudim za njenim dodirom.
Izvlačim se iz postelje i krećem na tiho noćno putovanje ka sobi sa druge stgrane hodnika, ali me duboka čežnja tera da promenim pravac. Ulazim u maminu sobu, otvaram fioku u kojoj je držala svoju molitvenu asuru i unutra pronalazim primerak Kurana. Tražim stih Ajatul Kursi i pronalazim reči. Bismilah ir Rahman ir Rahim.  "U ime boga, Najmilostivijeg, Najsamilosnijeg", čitam – na engleskom i na arapskom.  On zna šta leži pred njima, i šta je iza njih, a oni ne shvataju ništa od toga, izuzev onoga sto On želi da im otkrije. Prstom pratim te reči, iznova i iznova, i konačno shvatam ono što ranije nisam shvatala. Da ne postoje odgovori na sva pitanja. Da neke istine ostaju nepojmljive za ljudski um.
Tada moja stopala ponovo kreću kroz hodnik, ka prvobitnom odredištu. Prilazim krevetu u kome spava Aminina kći, zastajem i gledam u nju. Tiho sedam na ivicu kreveta, sećajući se onog dana kad se rodila. To dete, začeto u Amininoj mašti, čiji sam život bila spremna da okončam još pre nego što je počeo. Ali, to su tajne, skriveni detalji, koje više nikad neću moći da razotkrijem. Zato što će zanavek ostati obavijeni tragedijom Aminine smrti. Sakina je izgubila majku. To je kraj priče koju će ona znati, priče u kojoj ja ne mogu zauzeti Aminino mesto jer bih joj time po drugi put oduzela majku.
Ali, postoji drugi način, nešto o čemu ću još dugo moći da razmišljam i što se ne kosi sa onim što se još nisam usudila da priznam. Sećam se još nečeg, rečenice da u fikciji mogu biti sakrivene najveće istine. To je Madžid Kan rekao pre nego što je Sakina bila začeta.
Sakina se meškolji u snu. "Mama?"
Opominjem sebe da ovog puta ne smem da ustuknem. Vidim svetlucanje beonjača u mraku i znam da je budna. "Nije mama. To sam ja, Saira-kala. Žao mi je, dušo."
Ona podiže ruku i dodiruje mi obraz.
"Plačeš."
"Stvarno?" Polako se spuštam pored nje.
"Ne možeš da spavaš?"
"Ne mogu."
"Zato što si ružno sanjala?"
"Da, Sakina."
Sakina tako dugo ćuti da mislim da je ponovo utonula u san. Ali nije.
"Znaš, i ja ponekad ružno sanjam."
"Stvarno? Šta sanjaš?"
Osećam kako sleže ramenima. "Ne znam."
"Znaš da uvek možeš da dođeš kod mene? Kad nešto sanjaš i kad se probudiš, uvek možeš da dođeš kod mene."
"Stvarno?"
"Naravno."
Sakina ponovo ćuti, ali sad znam da se nije uspavala.
"Nedostaje mi mama."
"I meni, Sakina. I meni stašno nedostaje."
"Jesi li se uplašila zbog tog sna?"
"Jesam."
"Mama mi je pisala po čelu, kad me nešto uplaši." Ona podiže ruku i nasumično prelazi prstom preko mog čela. "Ali ne znam šta je pisala. Da li ti znaš?"
Recitujem joj drevne arapske reči. Alahu la ilaha il huva, Al-Hajul-Kajum...
"Znaš li šta to znači?"
Na trenutak oklevam. "Mislim da to znači da postoje mnoge stvari koje ne možemo da razumemo. Stvari iz prošlosti. Loše stvari koje su se desile. Kao ono što se desilo mami. I zato se plašimo onoga što bi moglo da se desi u budućnosti. Normalno je da se plašimo, ali i dalje moramo da se nadamo i da verujemo."
"Stvarno?"
"Stvarno. To bi i mama želela. Da se nadamo i da damo sve od sebe da budemo dobre i da činimo dobro. Čak i kad se plašimo."
Sakina se pomera ka meni i ja više ne mogu da se oduprem. Uzimam je u naručje i privijam je uz sebe. I znam da je više nikad neću pustiti.

Nafisa Haji, "The writing on my forehead"
avatar
ms.k
Zavisni član
Zavisni član

Broj poruka : 3669
Ženski Datum upisa : 20.12.2012

Nazad na vrh Ići dole

Re: Književni biseri

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu