Svađe i pomirenja

Umete li na miran način da saopštite partneru/ki kako se osećate ili planete od jednom?

Ma kakav miran nacin, u sekundi dignem buru i sve sravnim sa zemljom.

Uglavnom sve resavam pricom. Nije mi znano da se nadvikujem sa nekim da bi me poslusao ili ne znam sta vec... sve moze na miran nacin da se resi i tako je najbolje. Cuju se i jedna i druga strana. I uglavnom se sve resi...

iskreno, desavalo mi se. znam da mogu da dignem toliko dzevu (zestoku svadju) da sve prsti, ali mi je ipak najbitnije da popricam da vidim u cemu je stvar, i resenje problema za cas izadje na videlo.

Ako cemo iskreno, nase svadje zavrsavaju najcesce tako sto on popusti. Ne vicem kad se svadjam, ako sam povrijedjena samo odem, ako sam jako ljuta, gadjam ga necim... Zbog najmanje sitnice sam u stanju da se durim i da raskinem sve ukoliko on ne popusti.

A pomirenje zna biti prelijepo. Sa ruzom i "izvini", bez suvisnih rijeci...
Jedno pomirenje mi je ostalo u sjecanju, bili smo mokri do gole koze, kisa je lila, on je trazio da se pomirimo i probamo ponovo. Mogli smo sjesti u njegova kola da ne pokisnemo, mogla sam i ja otvoriti kisobran, ali jednostavno nismo marili

Ja nemam obicaj da dizem glas, pa cak ni da insistiram na svom misljenju ukoliko mi nesto nije veoma vazno. Najvise me naljuti kada nekoliko puta skrenem paznju ljudima da nesto ne rade jer mi jako smeta, a oni to opet urade. U takvom slucaju znam i reagovati burno, pa cak i biti zlopamtilo. Sa muzem sam se do sada veoma rijetko svadjala i relativno lako mirila. Moram priznati - mada je svadja los nacin rjesavanje problema, ponekad se treba i posvadjati i rascistiti sve nesporazume.

Ja se stvarno ne volim svadjati, ali nekad stvarno nemam izbora.

Inace dosta se lako pomirim, ako nije neka ozbiljna svadja i ako, onaj ko je pogrijesio i izazvao svadju, prizna gresku.

Nisam svadjalica...cak moj dobar drug kaze da se ne znam svadjati.
Ako mi nesto smeta ili me ljuti pokusam mirnim razgovorom to da rijesim. Ako razgovor ne upali, e onda ja zacutim. A to moje cutanje moze biti gore od svadje jer sam u stanju dugo da cutim.

zanesena :: Ako razgovor ne upali, e onda ja zacutim. A to moje cutanje moze biti gore od svadje jer sam u stanju dugo da cutim.

Slicnom se metodom i ja i moj suprug katkada koristimo. Nisam znala da to zvuci tako komicno dok nisam cula zanesenu da o tome prica.

Dok sam bila mladja nekako sam umela da se svadjam, sad sam nesto zatupavela i ne svadjam se
Vise su to neki ozbiljini razgovori, koji na svu srecu nisu tako cesti.
Dok sa klincima se cas posvadjam, jer nikako da sazre...Naravno ucute me jer su intelektualno jaci od mene i ubede me da zivotno iskustvo nije merilo pravilnog stava.

Volim kada se sve reši mirnim putem, nekada to nije moguće, ali uvek gledam da popravim odnose (ne sa svima). E sada... nikada se ne vraćam ljubavi koja je prošla, smatram da sve što se jednom pokida više ne može biti celina. Drugu šansu mogu da dam ali samo ako procenim da je stvarno zaslužuje, ako se bori i pokaže to jasno.

Kada sam bila djevojka znala sam da prastam i prelazim preko gresaka i sukoba i nakon sto je tikva pukla i to ne jednom, nego vise puta. Veoma sam tolerantna. Da li je to slabost ili moja snaga tesko je reci, ali sam nasla jos razumnijeg partnera od sebe, pa mi ni malo ne smeta, nego mi, stavise, cini zivot laksim.

Ako imam dovoljno vremena da izbrojim i da se presaberem,e onda mogu sve da rijesim mirnim putem.
Ako sam zatecena necim,sto mi u tom trenutku vrijedja sujetu ili osjecanja,a mislim da nisam zasluzila...to ne bude ni malo dobro,stvarno ne mogu da se iskontrolisem.

Ponekad kad sam raspolozene za svadju i samo trazim razlog,nema nista ljepse nego kad on to prepozna i spusti loptu.

Mirim se cesto(mada znam preko cega mogu i preko cega sam presla,a preko cega nikad ne bih mogla),ali samo ako posle nekog vremena sama sagledam objektivno stvari pa uvidim i poneku svoji gresku ili u razgovoru prepoznam iskreno kajanje i strah da me ne izgubi,mada zatezem dosta posle toga.