Miroslav Mika Antić

Putokaz

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo...

Epilog


Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?

Čarolija


Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila
I laste.

Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.
Možeš da izmišljaš.
Maštaš,
Da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželiš
kad zažmuriš
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

Jedini: nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku
dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namigneš samo
i osmehneš se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.

Sićušna mrva detinjstva


Stojte!
Čekajte! – vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al’ neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak – bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.

Carinarnica

Možete nas poskidati do gole kože
I zapleniti nam prtljag i odeću

Ipak ćemo mi prošvercovati
Ovaj zlatni sat hrabrosti
Koji smo progutali

Sasvim lepo se čuje
Sa leve strane
Kako nevaspitano kuca

Računali smo
Vi ćete misliti srce
A baš u tome je blef

Nama je srce u petama.

Hodajući na rukama


Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reš o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

Molim vas samo da u svim temama u književnosti pazite da se ne ponavljamo. Dalila je npr. postavila pesmu ‚‚Odluka'', koja je prva postavljena pesma u ovoj temi, pa sam morao da brišem.


Čarobna pesma


Vidim te već,
istina – kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti čizme od sedam milja,
u ruci aladinova lampa,
putuješ na onom čudotvornom tepihu
iz 1001 noći,
prelećeš planine i mora
i dižeš se visoko prema zvezdama

možda ti i ne slutiš
koliko volim tvoju tršavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun
i penušavi aprilski vetar,

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostižne,

glavu koja će shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra
na nova nepoznata sunca

ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjaš

četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
čak do kumove slame

dve, tri, pet čaša vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvežđa

i jedan običan osmeh,
i jedno jesenje veče,
tako sam tražio nove
zlatogrive komete

tako sam sebi našao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila

zato i hoću samo da te zamolim:
preleti beskonačnost
i pobedi vreme i maštu,
ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji

dodirni rukama prašinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se korača po zemlji

jer ljudska srca
zasađena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni džinovi
našeg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi načinili
milimetarske beskonačnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica

pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da dišu i da ožive

ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
samo tako se možemo
jedan drugom približiti

četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja čaša piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oči
i tvoje iskrene oči
u jedno jesenje veče
detinjasto i roditeljsko,

što je ono prostranstvo
koje hoću da pomirim
između moje i tvoje zvezde.

Sve one ergele konja...



Nikad nemoj da kukaš nad izgubljenim životom.
Možda ga nisi ni živeo sasvim, do poslednje ljuske.
Jer ne može se izgubiti neka stvar koju nemaš.

Probaj da izgubiš, recimo, more koje ja sanjam.
Ili probaj da izgubiš sve one ergele konja koje sam izmislio da bih izdvojio sebi dva najbelja, najbesnija.

Izgubi ako možeš vizije kojima crtam svoje dane u vremenu, dok nevidljivo rastem i kidam sa sebe suvišno.

Jedno je: umeti primiti, a drugo: umeti tegliti!
Jedno je: umeti imati, a drugo: umeti dodati.

Niko kao on_on kao niko, najdrazi moj Miko !!! :]]]

,,Ako odes, siroko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju trsavu glavu i razliti plocnicima.
Razbicu celo o bandere i sva cu pluca izjecati i izjaukati.
Pokidacu kosulju i kozu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapusteni kao lisce koje po ivicama polako pocinje da truli.
Jer sve na tebe lici.
Ukus tvoje krvi prodavace decaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.
Razlivenu tintu tvoje postelje vezace u cvorove sestre u bolnici.
Dezinfikovace smisao tvoga osmeha na casi iz koje si pila lekove.
Obrisace novinama reci koje si mi govorila kroz prozorsko staklo.
I sve ce se svesti na brutalno.
Ako odes, poneces mene, a sebe ces ostaviti u oblicima moga sna i jave, koje ce sazaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Sve cu kuce ocrniti katranom i tuci one koji ne umeju da naricu kad se spomene tvoje ime.
Jer laz su price o novim sastancima, laz sve uspomene i posete rodbine nedeljom po podne.
Nikad se vise necemo naci.
Ostacu sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje ce mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve lepo ce s tobom umreti.
I svakog ce proleca krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega. "

" U dogovoru sa smrcu,
pamtim i dan i mesto gde treba da se nadjemo.
Jedino se ponekad osecam nelagodno sto sam zaboravio:
a u kojem to stolecu"

14.jun 1984. //

"Smejte se,
smejte se-tako vam ljubavi,
zar ne vidite da cu izgristi prste od samoce" //


"Treba pustiti svakoga da radi kako radi,
ako je sobom ushicen,
nemoj to da mu kvaris.
Sto vise njih u zabludi,
sve vise si u pravu."

Od svih si devojaka bila tisa,
zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
bar visa za pola pedlja ?
Jedne je noci udarala kisa,
tako krvnicki k'o cuvari reda..
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
bar visa za pola pedlja ?
Jer kad si se o drvo kraj vrata
obesila jednom u svitanja seda,
izmedju bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo pola pedlja.

"Ne mogu da se pomirim sa ovom vrstom covecanstva.
Jos imam culo nevinosti i radosti.
i ne mogu da zurim, da se grcim i kidam,
da budem privremen.
Ja brusim svoje oci u drago kamenje."


"Coveka negde rode usput,
i onda je on osudjen na zavicaj.. "

Ikona


Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muževi,
i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu
za mene i tebe pruženi
ove slucajne veceri
daleko
u nepovrat.

Možda smo zato i rodjeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.

A posle
da jedno drugome
malo lepog dodamo
uz dve-tri mrve ljubavi
i jednu krpicu krvi.

Nikada necu zbog tebe
ici da locem rum,
ni da srocim za vecnost
najbolju pesmu kraj caše.

Malo mi se osmehni
kad se vratiš niz drum.
I nemoj da mi mašeš.

Ni ja necu da mašem.

Romansa

Nemoj da odes vise u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikad sa zvezda nije tezi pad
nego na beton sa kafanskog stola.

U ocima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo saptao smesno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo sto lici na belo.

Peroni katkad placu kisom.
Sat i koferi.Svako nekud zuri nocas.

Iscepam kartu.Necu da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samo samoca.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi.Sad smo drukciji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz ociju pusti.
Nije sve belo sto lici na belo.

Solaris

Pomesan s liscem,
vetar ime mek i zut glas,
kao ona devojka kojoj sam obecao
na stepenistu katedrale
da cu kupiti jedno od Kornatskih ostrva.

I kupio bih,
kako sam bio romantican
i sasav tog septembra,
samo da mi je Grujic na vreme poslao
onaj honorar sto smo cekali

i koja je danas ko zna gde,
majka necije dece,
i neocesljana,
i zgadjena
na mene i na ostrva
i na sve druge stvari na svetu

Ljubav
1.

Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.

2.

Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba. Secam se tvojih
prvih koraka. Secam se: Decja bolnica u No-
vom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umres.
I ostao si ziv.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mo-
jim dlanovima.

3.

Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces
da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces
svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem
da cu vecito ziveti, opcinjen unutra-
snjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu,
jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

4.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece
makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao
kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces
je i imati.

5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec
bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u
vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec
davno bi bila zvezda.

Posmrtni mars klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
''Posmrtni mars klovnova''

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

Kad bi jastuci progovorili

Kad bi jastuci progovorili
o tome šta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome šta neko radi kradom,
o devojčici,
na primer,
što imitira starije
i nešto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o dečaku
što se tupim žiletom brije
- kao: kuburi čovek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se plače i smeje
i da se pocrveni.

Srećom: jastuci ništa ne govore.
Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao lađe,
velike bele lađe,
što plove u nemoguće,
u snove,
u bezmerja.
Uveče te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu...

Imena

Pronadjes negde nekakvog Misu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronadjes drugare nalik na sebe
i stanes tako i ne verujes
da ima neko kao ti - isti,
na ovom drukchijem svetu.
I nista ne mora da se kaze.
Sve se unapred zna i razume.
Mozda te neke Mire sad traze.
Mozda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znas koliko kao ti - takvih
veceras ponovo nekog nemaju.
I ne znas koliko kao ti - istih
za susret sa tobom bas sad se spremaju.
I ne znas ko su to, kao ti - divni
i sto su jastuke suzama vlazili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potrazili.
I kreces u zivot s pogresnim nekim.
S drukcijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
jos uvek samo tebe sanja...

Mesečevo srebro
Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

Iz prvog spomenara

Želim nekud da te vodim
dugo... dugo...
Malo veruj. Malo sanjaj.
Ništa drugo.

Iza šuma tiho veče
plavim kljunom svija gnezda.

Nikad ne znam da l' si reka,
ili ptica,
ili zvezda,
ili vetra slap.

Nikad ne znam gde te nosim:
da l' na dlanu, il' u kosi.

Iza šuma plavo veče
tiho kaplje
kap
po
kap.