Problem zla
5 posters
Zid :: Društvo :: Filozofija
Strana 1 od 1
Problem zla
od Still_dreaming Sre Feb 03, 2010 9:17 pm
Zlo je širok pojam koji u etici označava negativne ili neprihvatljive aspekte ljudskog ponašanja i razmišljanja, poput okrutnosti, nepravde, mržnje, sebičnosti i destrukcije. Ponekad se definiše i kao odsustvo dobra, odnosno njegova suprotnost.
Problem zla se najčešće povezuje sa nezasluženim zlom koje ljudi trpe, a sa onim zlom koje ljudi čine. Problem zla su pokušavale da reše razne filozofije, religije i drugi svetonazori, pa većina teorija zla sadrži i svojevrsno rešenje tog problema. Česti načini za prevazilaženje problema zla su negiranje ljudske slobode, odricanje želje, konačna pobeda dobrog počela ili prihvatanje neiskorenjivog dualizma.
U velikom broju kultura, pojam zla se koristi za opisivanje onoga što donosi patnju i smrt — suprotno od dobra, koje označava život, mir i slogu. U nekim religijama se zlo predstavlja kao aktivna sila, koju personifikuje Satana, Ahriman, Mara, itd. Međutim, pojmovi dobra i zla umnogome zavise od moralnih shvatanja društva koje ih određuje, pa se često zlim naziva svako ponašanje protivno vladajućoj religiji.
Postojanje zla
Pitanje koje se može postaviti u vezi sa zlom jeste: „Postoji li zlo uopšte?“.
Veliki broj mislilaca poriče postojanje zla u ontološkom smislu. Za njih, zlo ne postoji na isti način kao dobro - dobro je samostalna ontička supstancija, dok zlo to nije. Ono je nedostatak. Dobro je biće, a zlo je nebiće.
Međutim, postoje i tradicije koje zlo smatraju samostalnim bićem, principom oprečnim dobru. Te dualističke tradicije svet uglavnom vide kao mesto večite borbe dva principa, svetlosti i tame, odnosno dobra i zla.
Zlo u religiji
U avramskim religijama, zlo se doživljava kao sila koja je u direktnom sukobu s Bogom, bilo da joj je izvor u pojedinačnim voljama ili da je oličena u đavolu. Judaizam, hrišćanstvo i islam prikazuju ljudsku istoriju kao polje na kome se odigrava bitka dobra i zla, a kraj istorije se poklapa s neizbežnom pobedom Boga nad silama zla.
U darmičkim religijama, zlo se objašnjava učenjem o karmi, odnosno moćnom uticaju prošlosti na sadašnjost.
Zlo u hrišćanstvu
U tradicionalnom hrišćanstvu se poreklo zla objašnjava mitom o padu. U početku je Bog stvorio svet dobrim, a đavo i čovek su u njega uneli zlo, čineći greh svojom slobodnom voljom. Zlo je vezano za greh, moralan neuspeh prema Bogu, što rezultira odvajanjem od njega. Satana se u hrišćanskim spisima spominje kao oličenje zla, protivnik, lažni optužitelj, protuvernik, klevetnik, lažljivac, ubica, zli, onaj koji kuša veru i vreba na kolebljive.
U gnosticizmu je svet dualistički podeljen na duh koji predstavlja dobro i tvar koja predstavlja zlo. Iz toga sledi važno filozofsko pitanje: „Ako je tvorevina zla, kako to onda nije i njen tvorac?“, koje je bilo povod mnogim „opravdanjima Boga“ (odnosno teodicejama). U manihejizmu se zlo javlja kao ontološko načelo. Svemir se sastoji od dva, međusobno suprotstavljena načela - zla čije je oličenje tama i dobra čije je oličenje svetlost.
Zlo u filozofiji
Sokrat
Sokrat je tvrdio da sve zlo potiče od neznanja. To znači da onaj koji čini zlo ne čini ga zato što je loš čovek, već stoga što nema znanje o dobrom. Onaj ko poseduje znanje neće činiti zlo svestan da će ga to naposletku odvući u tugu i očajanje. Sokrat je govorio da svaki čovek ima svog unutrašnjeg demona tj. glas savestu koji ga odvraća od zla i neistine.
Za Sokrata, istina je jedna i opšta u svim ljudima, a onaj koji vređa istinu u bilo kom čoveku, vređa istinu u svakom čoveku, pa i u sebi samome. Kako je istina najveće dobro, onda je neistina moguća samo kao zlo. Stoga, ko deluje u neistini čini zlo. Pri tome je svejedno kome čini zlo, jer je zlo učinjeno bilo kom čoveku, zlo je učinjeno samome sebi. Sokrat veruje da niko sebi ne bi činio zlo namerno, kada bi znao što je za njega dobro. Svako čini zlo samo iz neznanja, te Sokrat zaključuje da je neznanje izvor svih zala.
Epikur
''Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može, ali ne želi; ili pak ni ne može, ni ne želi. Ako želi, a ne može, onda je nemoćan. Ako može, ali ne želi, onda je zao. Ali, ako Bog može i želi da ukine zlo, otkuda onda zlo u svetu?''
U antičkoj filozofiji, stoička i epikurejska filozofska škola suprotstavljene su i oko problema zla. Prema Epikuru, prisutnost zla u svetu dokaz je da se bogovi ne brinu ni za ljude ni za svet. Jer, ako bi bogovi hteli ukloniti zlo iz sveta, ali to ne bi mogli, tada bi bili nemoćni; a ako bi to mogli, ali ne bi hteli, bili bi zli.
Stoici
Stoici smatraju da svetom upravlja božje proviđenje i da ono što se iz jednog ugla čini zlom zapravo pridonosi sveukupnom savršenstvu svega. Za njih je zlo jedino posledica tvrdoglavog opiranja neizbežnom toku događaja. Stoga su stoici zagovarali apatiju (bestrašće) u odnosima prema drugima i prema svetu.
Plotin
Prema Plotinovom učenju, zlo ne treba shvatiti kao neki aktivni princip, odnosno nezavisnu silu koja se bori protiv dobra, već pre kao odsustvo dobra. Zlo nije neki oblik bića, već, naprosto, jedan vid nebića.
Avgustin
Avgustin Hiponski (354—430) kaže da zlo ne postoji samostalno kao zasebna sila koja se suprotstavlja dobru, nego je zlo odsustvo dobra; ono je puka negacija, nebiće. Zlo je nedostatak, koji može pripasti bićima u stvorenom svetu jer su ona po svojoj biti nesavršena. Prema Avgustinu, ovaj svet koji je Bog stvorio i u kojem ima zla, bolji je od onoga sveta u kojem bi moralno zlo bilo nemoguće. „Savršeni svet“ zahteva postojanje slobodnih stvorenja, a neka od tih slobodnih stvorenja biraju zlo svojom slobodnom voljom. No, još uvek je svet sa slobodnim stvorenjima i zlom bolji nego svet bez slobode i zla.
Avgustin je izričit u svom odbacivanju Platonove teorije po kojoj znati dobro znači i činiti ga, jer Satana je sigurno znao šta je dobro. Satana je prvobitno bio jedan od sinova Božjih i stvoren je kao dobar.
Boetije
Boetije (oko 480—524), „poslednji Rimljanin“, se nadovezivao na Platonovu ideju dobra i stoički pojam prirode i sudbine. Njegovo najpoznatije delo, „Uteha filozofije“, je svojevrsna odbrana Boga i njegove dobrote, uprkos postojanju zla u svetu. Zao čovek je uvek, tvrdi Boetije, nemiran i podložan različitim slabostima usled sopstvene nepravednosti, a dobar čovek je jak i srećan, jer zna šta je dobro i pravedno i dela u skladu s tim, čime dostiže blaženstvo. Čovek ima slobodu da čini dobro, čak iako je okovan. Što duh manje teži materijalnom (čulnom) svetu, to je slobodniji, bliži dobru i istini, to jest Bogu.
Spinoza
Holandski filozof Baruh Spinoza (1632—1677) imenuje vrhovno biće pojmom „Bog ili Priroda“ („Deus sive Natura“), čime ukazuje da u njegovoj metafizici Bog i priroda jesu jedno te isto. On negira antropomorfizam u religiji. Za njega Bog nije ličnost; nema osećanje razuma, volje ili moralnih kvaliteta. Bog nije čovek i ne treba mu pripisivati ljudske osobine. Bog nije isključivo dobar; njegovi postupci mogu ljudima, iz njihove ograničene perspektive, izgledati zlim. Ali zlo je takođe deo Boga - njegova suprotnost ne postoji, jer je njegova bezgraničnost i to uklopila u sebe.
Lajbnic
Nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646—1716) je pokušavao da opravda Boga, pretpostavljajući da Bog trpi zlo sa ciljem da iz njega na kraju iziđe neko dobro. Lajbnic u svojoj Teodiceji razlikuje tri sloja ili tri vrste zla:
fizičko zlo (lat. malum physicum) — javlja se na ravni stvari i prirode, zbiva nesavršenosti stvorenja, bez ičije krivice. Obuhvata prirodne katastrofe, telesne slabosti i bol.
metafizičko zlo (lat. malum metaphysicum) — sastoji se u nesavršenosti bića. Sve je izvan Boga nesavršeno i kontingentno te stoga podložno zlu i nedostatcima.
moralno zlo (lat. malum morale) — uzrokovano čovekovim slobodnim izborom. Poistovećuje se s grehom.
Lajbnic takođe razmatra je li Bog mogao da stvori bolji svet, bez zla i patnje. Konačno, on zaključuje da je Bog stvorio „najbolji od svih mogućih svetova“, jer zlo koje se u njemu pojavljuje jeste neophodno za puno ispoljavanje dobra. Na prigovore, da je moguće zamisliti svet bolji od našeg, Lajbnic ima dve vrste odgovora. Prvo, iako mi možemo misliti da izvesne osobine sveta mogu biti bolje ako ih posmatramo pojedinačno, mi ne znamo da li je moguće stvoriti svet bez tih osobina. Drugo, pogrešno je pretpostavljati da bog procenjuje dobrotu sveta na način na koji je mi procenjujemo. Obično se smatra da je svet dobar samo ako su ljudi na Zemlji srećni, ali Lajbnic kaže da je to isuviše ograničen način razmaišljanja. Prikladnija mera bila bi sreća svih bića koja imaju osećaj. Lajbnic ostavlja mogućnost da zemaljska bića koja imaju osećaj mogu biti samo mali deo bića koje je bog stvorio.
Kant
Imanuel Kant (1724-1804) je smatrao da čovek ne može biti moralno odgovoran ukoliko nije slobodan. Međutim, ukoliko je slobodan, ne može imati neodoljivu težnju niti ka dobru niti ka zlu, već i jedno i drugo moraju biti mogući u svakom trenutku i ne postoji način da se bilo koje od toga dvoga otkloni. Stoga, Kant pretpostavlja da mora postojati ''korenito zlo'' koje ne može proterati iz ljudskog postojanja. Međutim, u svakom ljudskom umu postoji prirođena racionalnost i sasvim je razumno činiti dobro a izbegavati zlo. Kant zaključuje da je jedina zla stvar zlo htenje.
Hana Arent
Nemačka filozofkinja politike Hana Arent (1906—1975) je pod utiskom suđenja nacističkom ratnom zločincu Adolfu Ajhmanu napisala knjigu „Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla“ (1963. godine). Njoj je bilo neshvatljivo da čovek zadužen za provođenje Holokausta nije odavao utisak jednog od najvećih zločinaca svih vremena — nisu bile vidljive nikakve patološke sklonosti, niti je izgledalo da je organizacija genocida bila izraz njegovog zverstva. On se držao kao birokrata kojem je stalo da dobro obavi svoj posao, iako mu je posao bio teško ubistvo nepojmljivog broja ljudi. Pošto joj Ajhman nije izgledao kao otelotvorenje zla, Arentova je postavila pitanje kako se ljudsko zlo uopšte može prepoznati i odakle ono dolazi. Ona je skovala frazu banalnost zla kako bi izrazila misao da velika zla u istoriji nisu počinili fanatici i sociopate već obični ljudi koji su prihvatali tumačenje države da su akcije u kojima učestvuju normalne.
Tako nastaje paradoks banalnog izvršioca čija dela pokazuju ekstremno zlo. To je pojedinac koji dobrovoljno učestvuje u aktivnostima kriminalnog režima, a sebe smatra oslobođenim bilo kakve odgovornosti za svoje postupke, zbog hijerarhijskog sistema i zbog važećih propisa. Stoga Arentova zaključuje, gde je režim zločinački, demonski karakter je nepotreban - potrebni su samo poslušnost i pokoravanje zakonu.
Problem zla
Problem zla je klasični teološki problem za svaku monoteističku religiju, koja tvrdi da je sve stvorio jedan svemogući i beskrajno dobri bog. Problem glasi: „Kako postojanje svemogućeg i beskrajno dobrog boga pomiriti sa činjenicom postojanja zla i patnje u svetu?“ Ovo pitanje se posebno zaoštrava u vremenima velikih prirodnih katastrofa, razaranja, ratova, epidemija i bolesti. Razni filozofi tokom vekova su pokušavali objasniti zašto svemogući Bog ne upotrebiti sve svoje moći da bi zaustavio zlo i patnju i zašto (ako je tvorac) uopšte dozvoljava njihovo postojanje. Tok zaključivanja uglavnom je sledeći:
Ako postoji dobri Bog, on bi želeo ukinuti zlo i patnju.
Ako je Bog svemoguć, nema onoga što on ne može.
Ali u svetu ipak ima zla i patnje.
Iz izloženih premisa se uglavnom izvlače sledeći zaključci:
Ili Bog nije svemoguć.
Ili Bog nije dobar.
Ili je patnja svrsishodna, kao put do većeg dobra.
Ili je cela ideja o Bogu kao svemogućem dobrom tvorcu pogrešna.
Ako se ostane pri ideji da je Bog dobar i svemoguć, onda se patnja i zlo objašnjavaju kao deo njegovih namera za svet. Takav se pristup naziva teodiceja — pravdanje Boga pred činjenicom zla u svetu. Tako savremeni američki filozof, Alvin Plantinga, argumentiše da zbog slobode volje, svemogući Bog ipak nije mogao stvoriti svet u kojem ima moralnog dobra, a nema moralnog zla. Bog može stvoriti slobodna stvorenja, ali ne može prouzrokovati ili odrediti da ona čine samo ono što je ispravno. Jer ako to čini, tada ona, na koncu, nisu u biti slobodna... Da bi stvorio stvorenja koja su sposobna za moralno dobro, on je morao stvoriti stvorenja koja su sposobna i za moralno zlo.
Zašto postoji zlo?
Postoji li zlo ili je ono samo nedostatak dobra?
Problem zla se najčešće povezuje sa nezasluženim zlom koje ljudi trpe, a sa onim zlom koje ljudi čine. Problem zla su pokušavale da reše razne filozofije, religije i drugi svetonazori, pa većina teorija zla sadrži i svojevrsno rešenje tog problema. Česti načini za prevazilaženje problema zla su negiranje ljudske slobode, odricanje želje, konačna pobeda dobrog počela ili prihvatanje neiskorenjivog dualizma.
U velikom broju kultura, pojam zla se koristi za opisivanje onoga što donosi patnju i smrt — suprotno od dobra, koje označava život, mir i slogu. U nekim religijama se zlo predstavlja kao aktivna sila, koju personifikuje Satana, Ahriman, Mara, itd. Međutim, pojmovi dobra i zla umnogome zavise od moralnih shvatanja društva koje ih određuje, pa se često zlim naziva svako ponašanje protivno vladajućoj religiji.
Postojanje zla
Pitanje koje se može postaviti u vezi sa zlom jeste: „Postoji li zlo uopšte?“.
Veliki broj mislilaca poriče postojanje zla u ontološkom smislu. Za njih, zlo ne postoji na isti način kao dobro - dobro je samostalna ontička supstancija, dok zlo to nije. Ono je nedostatak. Dobro je biće, a zlo je nebiće.
Međutim, postoje i tradicije koje zlo smatraju samostalnim bićem, principom oprečnim dobru. Te dualističke tradicije svet uglavnom vide kao mesto večite borbe dva principa, svetlosti i tame, odnosno dobra i zla.
Zlo u religiji
U avramskim religijama, zlo se doživljava kao sila koja je u direktnom sukobu s Bogom, bilo da joj je izvor u pojedinačnim voljama ili da je oličena u đavolu. Judaizam, hrišćanstvo i islam prikazuju ljudsku istoriju kao polje na kome se odigrava bitka dobra i zla, a kraj istorije se poklapa s neizbežnom pobedom Boga nad silama zla.
U darmičkim religijama, zlo se objašnjava učenjem o karmi, odnosno moćnom uticaju prošlosti na sadašnjost.
Zlo u hrišćanstvu
U tradicionalnom hrišćanstvu se poreklo zla objašnjava mitom o padu. U početku je Bog stvorio svet dobrim, a đavo i čovek su u njega uneli zlo, čineći greh svojom slobodnom voljom. Zlo je vezano za greh, moralan neuspeh prema Bogu, što rezultira odvajanjem od njega. Satana se u hrišćanskim spisima spominje kao oličenje zla, protivnik, lažni optužitelj, protuvernik, klevetnik, lažljivac, ubica, zli, onaj koji kuša veru i vreba na kolebljive.
U gnosticizmu je svet dualistički podeljen na duh koji predstavlja dobro i tvar koja predstavlja zlo. Iz toga sledi važno filozofsko pitanje: „Ako je tvorevina zla, kako to onda nije i njen tvorac?“, koje je bilo povod mnogim „opravdanjima Boga“ (odnosno teodicejama). U manihejizmu se zlo javlja kao ontološko načelo. Svemir se sastoji od dva, međusobno suprotstavljena načela - zla čije je oličenje tama i dobra čije je oličenje svetlost.
Zlo u filozofiji
Sokrat
Sokrat je tvrdio da sve zlo potiče od neznanja. To znači da onaj koji čini zlo ne čini ga zato što je loš čovek, već stoga što nema znanje o dobrom. Onaj ko poseduje znanje neće činiti zlo svestan da će ga to naposletku odvući u tugu i očajanje. Sokrat je govorio da svaki čovek ima svog unutrašnjeg demona tj. glas savestu koji ga odvraća od zla i neistine.
Za Sokrata, istina je jedna i opšta u svim ljudima, a onaj koji vređa istinu u bilo kom čoveku, vređa istinu u svakom čoveku, pa i u sebi samome. Kako je istina najveće dobro, onda je neistina moguća samo kao zlo. Stoga, ko deluje u neistini čini zlo. Pri tome je svejedno kome čini zlo, jer je zlo učinjeno bilo kom čoveku, zlo je učinjeno samome sebi. Sokrat veruje da niko sebi ne bi činio zlo namerno, kada bi znao što je za njega dobro. Svako čini zlo samo iz neznanja, te Sokrat zaključuje da je neznanje izvor svih zala.
Epikur
''Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može, ali ne želi; ili pak ni ne može, ni ne želi. Ako želi, a ne može, onda je nemoćan. Ako može, ali ne želi, onda je zao. Ali, ako Bog može i želi da ukine zlo, otkuda onda zlo u svetu?''
U antičkoj filozofiji, stoička i epikurejska filozofska škola suprotstavljene su i oko problema zla. Prema Epikuru, prisutnost zla u svetu dokaz je da se bogovi ne brinu ni za ljude ni za svet. Jer, ako bi bogovi hteli ukloniti zlo iz sveta, ali to ne bi mogli, tada bi bili nemoćni; a ako bi to mogli, ali ne bi hteli, bili bi zli.
Stoici
Stoici smatraju da svetom upravlja božje proviđenje i da ono što se iz jednog ugla čini zlom zapravo pridonosi sveukupnom savršenstvu svega. Za njih je zlo jedino posledica tvrdoglavog opiranja neizbežnom toku događaja. Stoga su stoici zagovarali apatiju (bestrašće) u odnosima prema drugima i prema svetu.
Plotin
Prema Plotinovom učenju, zlo ne treba shvatiti kao neki aktivni princip, odnosno nezavisnu silu koja se bori protiv dobra, već pre kao odsustvo dobra. Zlo nije neki oblik bića, već, naprosto, jedan vid nebića.
Avgustin
Avgustin Hiponski (354—430) kaže da zlo ne postoji samostalno kao zasebna sila koja se suprotstavlja dobru, nego je zlo odsustvo dobra; ono je puka negacija, nebiće. Zlo je nedostatak, koji može pripasti bićima u stvorenom svetu jer su ona po svojoj biti nesavršena. Prema Avgustinu, ovaj svet koji je Bog stvorio i u kojem ima zla, bolji je od onoga sveta u kojem bi moralno zlo bilo nemoguće. „Savršeni svet“ zahteva postojanje slobodnih stvorenja, a neka od tih slobodnih stvorenja biraju zlo svojom slobodnom voljom. No, još uvek je svet sa slobodnim stvorenjima i zlom bolji nego svet bez slobode i zla.
Avgustin je izričit u svom odbacivanju Platonove teorije po kojoj znati dobro znači i činiti ga, jer Satana je sigurno znao šta je dobro. Satana je prvobitno bio jedan od sinova Božjih i stvoren je kao dobar.
Boetije
Boetije (oko 480—524), „poslednji Rimljanin“, se nadovezivao na Platonovu ideju dobra i stoički pojam prirode i sudbine. Njegovo najpoznatije delo, „Uteha filozofije“, je svojevrsna odbrana Boga i njegove dobrote, uprkos postojanju zla u svetu. Zao čovek je uvek, tvrdi Boetije, nemiran i podložan različitim slabostima usled sopstvene nepravednosti, a dobar čovek je jak i srećan, jer zna šta je dobro i pravedno i dela u skladu s tim, čime dostiže blaženstvo. Čovek ima slobodu da čini dobro, čak iako je okovan. Što duh manje teži materijalnom (čulnom) svetu, to je slobodniji, bliži dobru i istini, to jest Bogu.
Spinoza
Holandski filozof Baruh Spinoza (1632—1677) imenuje vrhovno biće pojmom „Bog ili Priroda“ („Deus sive Natura“), čime ukazuje da u njegovoj metafizici Bog i priroda jesu jedno te isto. On negira antropomorfizam u religiji. Za njega Bog nije ličnost; nema osećanje razuma, volje ili moralnih kvaliteta. Bog nije čovek i ne treba mu pripisivati ljudske osobine. Bog nije isključivo dobar; njegovi postupci mogu ljudima, iz njihove ograničene perspektive, izgledati zlim. Ali zlo je takođe deo Boga - njegova suprotnost ne postoji, jer je njegova bezgraničnost i to uklopila u sebe.
Lajbnic
Nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646—1716) je pokušavao da opravda Boga, pretpostavljajući da Bog trpi zlo sa ciljem da iz njega na kraju iziđe neko dobro. Lajbnic u svojoj Teodiceji razlikuje tri sloja ili tri vrste zla:
fizičko zlo (lat. malum physicum) — javlja se na ravni stvari i prirode, zbiva nesavršenosti stvorenja, bez ičije krivice. Obuhvata prirodne katastrofe, telesne slabosti i bol.
metafizičko zlo (lat. malum metaphysicum) — sastoji se u nesavršenosti bića. Sve je izvan Boga nesavršeno i kontingentno te stoga podložno zlu i nedostatcima.
moralno zlo (lat. malum morale) — uzrokovano čovekovim slobodnim izborom. Poistovećuje se s grehom.
Lajbnic takođe razmatra je li Bog mogao da stvori bolji svet, bez zla i patnje. Konačno, on zaključuje da je Bog stvorio „najbolji od svih mogućih svetova“, jer zlo koje se u njemu pojavljuje jeste neophodno za puno ispoljavanje dobra. Na prigovore, da je moguće zamisliti svet bolji od našeg, Lajbnic ima dve vrste odgovora. Prvo, iako mi možemo misliti da izvesne osobine sveta mogu biti bolje ako ih posmatramo pojedinačno, mi ne znamo da li je moguće stvoriti svet bez tih osobina. Drugo, pogrešno je pretpostavljati da bog procenjuje dobrotu sveta na način na koji je mi procenjujemo. Obično se smatra da je svet dobar samo ako su ljudi na Zemlji srećni, ali Lajbnic kaže da je to isuviše ograničen način razmaišljanja. Prikladnija mera bila bi sreća svih bića koja imaju osećaj. Lajbnic ostavlja mogućnost da zemaljska bića koja imaju osećaj mogu biti samo mali deo bića koje je bog stvorio.
Kant
Imanuel Kant (1724-1804) je smatrao da čovek ne može biti moralno odgovoran ukoliko nije slobodan. Međutim, ukoliko je slobodan, ne može imati neodoljivu težnju niti ka dobru niti ka zlu, već i jedno i drugo moraju biti mogući u svakom trenutku i ne postoji način da se bilo koje od toga dvoga otkloni. Stoga, Kant pretpostavlja da mora postojati ''korenito zlo'' koje ne može proterati iz ljudskog postojanja. Međutim, u svakom ljudskom umu postoji prirođena racionalnost i sasvim je razumno činiti dobro a izbegavati zlo. Kant zaključuje da je jedina zla stvar zlo htenje.
Hana Arent
Nemačka filozofkinja politike Hana Arent (1906—1975) je pod utiskom suđenja nacističkom ratnom zločincu Adolfu Ajhmanu napisala knjigu „Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla“ (1963. godine). Njoj je bilo neshvatljivo da čovek zadužen za provođenje Holokausta nije odavao utisak jednog od najvećih zločinaca svih vremena — nisu bile vidljive nikakve patološke sklonosti, niti je izgledalo da je organizacija genocida bila izraz njegovog zverstva. On se držao kao birokrata kojem je stalo da dobro obavi svoj posao, iako mu je posao bio teško ubistvo nepojmljivog broja ljudi. Pošto joj Ajhman nije izgledao kao otelotvorenje zla, Arentova je postavila pitanje kako se ljudsko zlo uopšte može prepoznati i odakle ono dolazi. Ona je skovala frazu banalnost zla kako bi izrazila misao da velika zla u istoriji nisu počinili fanatici i sociopate već obični ljudi koji su prihvatali tumačenje države da su akcije u kojima učestvuju normalne.
Tako nastaje paradoks banalnog izvršioca čija dela pokazuju ekstremno zlo. To je pojedinac koji dobrovoljno učestvuje u aktivnostima kriminalnog režima, a sebe smatra oslobođenim bilo kakve odgovornosti za svoje postupke, zbog hijerarhijskog sistema i zbog važećih propisa. Stoga Arentova zaključuje, gde je režim zločinački, demonski karakter je nepotreban - potrebni su samo poslušnost i pokoravanje zakonu.
Problem zla
Problem zla je klasični teološki problem za svaku monoteističku religiju, koja tvrdi da je sve stvorio jedan svemogući i beskrajno dobri bog. Problem glasi: „Kako postojanje svemogućeg i beskrajno dobrog boga pomiriti sa činjenicom postojanja zla i patnje u svetu?“ Ovo pitanje se posebno zaoštrava u vremenima velikih prirodnih katastrofa, razaranja, ratova, epidemija i bolesti. Razni filozofi tokom vekova su pokušavali objasniti zašto svemogući Bog ne upotrebiti sve svoje moći da bi zaustavio zlo i patnju i zašto (ako je tvorac) uopšte dozvoljava njihovo postojanje. Tok zaključivanja uglavnom je sledeći:
Ako postoji dobri Bog, on bi želeo ukinuti zlo i patnju.
Ako je Bog svemoguć, nema onoga što on ne može.
Ali u svetu ipak ima zla i patnje.
Iz izloženih premisa se uglavnom izvlače sledeći zaključci:
Ili Bog nije svemoguć.
Ili Bog nije dobar.
Ili je patnja svrsishodna, kao put do većeg dobra.
Ili je cela ideja o Bogu kao svemogućem dobrom tvorcu pogrešna.
Ako se ostane pri ideji da je Bog dobar i svemoguć, onda se patnja i zlo objašnjavaju kao deo njegovih namera za svet. Takav se pristup naziva teodiceja — pravdanje Boga pred činjenicom zla u svetu. Tako savremeni američki filozof, Alvin Plantinga, argumentiše da zbog slobode volje, svemogući Bog ipak nije mogao stvoriti svet u kojem ima moralnog dobra, a nema moralnog zla. Bog može stvoriti slobodna stvorenja, ali ne može prouzrokovati ili odrediti da ona čine samo ono što je ispravno. Jer ako to čini, tada ona, na koncu, nisu u biti slobodna... Da bi stvorio stvorenja koja su sposobna za moralno dobro, on je morao stvoriti stvorenja koja su sposobna i za moralno zlo.
Zašto postoji zlo?
Postoji li zlo ili je ono samo nedostatak dobra?
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Problem zla
od Nymphadora Sre Maj 18, 2011 8:52 am
Postoji.Dobro i zlo su ravnopravni, i oboje su neophodni.Zamislite kako bi bilo besmisleno nepostojanje jednog ili drugog...
Nymphadora- Član za primer
- Broj poruka : 1206
Godina : 32
Datum upisa : 09.03.2010
Re: Problem zla
od Teixos Ned Maj 22, 2011 3:11 am
Nymphadora ::Zamislite kako bi bilo besmisleno nepostojanje jednog ili drugog...
Bilo bi dosadno da je sve savršeno, da su svi ljudi savršeni, i obrnuto. Zbog toga je tu ta ravnoteža dobra i zla. Mada mislim da neki ljudi više imaju nedostatak dobrog u sebi nego što su zli, bar se nadam..
Teixos- Član za primer
- Broj poruka : 1273
Godina : 34
Datum upisa : 27.04.2011
Re: Problem zla
od Troja Sub Maj 28, 2011 12:25 pm
Zlo sasvim sigurno postoji u svijetu. Mogu lako shvatiti zasto vas dvoje, koji ste oboje jos u ranoj mladosti, razmisljate kako bi zivot bio dosadan na planeti gdje ne bi bilo zla i nesavrsenosti. Hajde da taj problem pogledamo iz drugog ugla. Da mozete birati kako biste zeljeli da izgledate da li biste izabrali da ste rasna dugonoga plavusa savrsenog struka i nosica i prijatnog glasa, ili biste izabrali da ste razroka krivonoga patuljasta zena rosavog lica i krestavog glasa? Da li biste voljeli biti inteligentni ili glupi? Ako vi ne mozete BIRATI sta od ovo dvoje ce biti vas opis nego vas to zadesi nekom cudnom lutrijom zivota, u cemu je onda vasa SLOBODA? Ako vi zelite da budete lijepi i pametni, ali opravdavate ruznocu i glupost drugih ljudi (ali ne i sebe samih!!!) u ime interesantnosti i raznovrsnosti, ne cini li vam se da je vec tu korijen i sebicnosti namjera (ako ne i zla) i u vama samima?
Znam da je u vasim godinama nemoguce shvatiti koliko se NEPRIRODNIM i uzasnim cine starenje i bolest ako podjemo od ubjedjenja da postoji Bog. Jer, ako ima Boga, onda je svaka bora i bolest ono sto nam Bog cini za kaznu zbog nekog nepostojeceg razloga. Ove pojave se dozivljavaju kao da smo Bogu poceli biti dosadni nakon nekog broja godina, i on nas "razbija" i "razvaljuje" kao sto bi i razmazen deran poceo da lomi svoje brojne igracke kada ih se zasiti. Bog nema razloga da nas cuva jer moze napraviti milione drugih ljudi kada god to pozeli, on nas ne stedi patnje i bola jer ih sam ne moze dozivjeti. Bog se ne boji nikoga i nicega, jer mu niko na svijetu nije ni priblizan, a kamo li ravan po inteligenciji i sposobnostima, niti mu iko moze uzvratiti i nanijeti bol i patnju. Sigurna sam da, kada bi ljudi mogli povrijediti Boga na nacin na koji Bog moze izazvati ljudsku patnju, onda bi se Bog ustrucavao da nanosi bol ljudima, jer bi se, ako nista drugo, bojao da to moze dovesti do toga da i sam Bog pati. A patnja je svima neprijatna i svi je se trude osloboditi i izbjeci je na bilo koji nacin.
Ne postoji i ne moze da postoji nikakav opravdan razlog da ljudi moraju da pate. Niko od nas nije dosao na ovaj svijet svojim izborom, niti zivimo zato sto zelimo i koliko zelimo. Zato, ako ima Boga, njegova bi duznost bila da nam zivote ucini sto je moguce prijatnijim. Posto on to ne cini, jasno je da mi samo zamisljamo da je Bog jako dobar. On u sebi, u stvari, nosi i princip zla isto toliko koliko i princip dobra, i prema nama ocigledno ne osjeca nista vise nego bi pisac osjecao prema likovima svoje knjige. Ali, likovi u knjizi nisu stvarne licnosti i ne mogu da pate. Mi jesmo. Mi patimo.
U tome je tragedija zivljenja.
Znam da je u vasim godinama nemoguce shvatiti koliko se NEPRIRODNIM i uzasnim cine starenje i bolest ako podjemo od ubjedjenja da postoji Bog. Jer, ako ima Boga, onda je svaka bora i bolest ono sto nam Bog cini za kaznu zbog nekog nepostojeceg razloga. Ove pojave se dozivljavaju kao da smo Bogu poceli biti dosadni nakon nekog broja godina, i on nas "razbija" i "razvaljuje" kao sto bi i razmazen deran poceo da lomi svoje brojne igracke kada ih se zasiti. Bog nema razloga da nas cuva jer moze napraviti milione drugih ljudi kada god to pozeli, on nas ne stedi patnje i bola jer ih sam ne moze dozivjeti. Bog se ne boji nikoga i nicega, jer mu niko na svijetu nije ni priblizan, a kamo li ravan po inteligenciji i sposobnostima, niti mu iko moze uzvratiti i nanijeti bol i patnju. Sigurna sam da, kada bi ljudi mogli povrijediti Boga na nacin na koji Bog moze izazvati ljudsku patnju, onda bi se Bog ustrucavao da nanosi bol ljudima, jer bi se, ako nista drugo, bojao da to moze dovesti do toga da i sam Bog pati. A patnja je svima neprijatna i svi je se trude osloboditi i izbjeci je na bilo koji nacin.
Ne postoji i ne moze da postoji nikakav opravdan razlog da ljudi moraju da pate. Niko od nas nije dosao na ovaj svijet svojim izborom, niti zivimo zato sto zelimo i koliko zelimo. Zato, ako ima Boga, njegova bi duznost bila da nam zivote ucini sto je moguce prijatnijim. Posto on to ne cini, jasno je da mi samo zamisljamo da je Bog jako dobar. On u sebi, u stvari, nosi i princip zla isto toliko koliko i princip dobra, i prema nama ocigledno ne osjeca nista vise nego bi pisac osjecao prema likovima svoje knjige. Ali, likovi u knjizi nisu stvarne licnosti i ne mogu da pate. Mi jesmo. Mi patimo.
U tome je tragedija zivljenja.
Troja- Legendarni član
- Broj poruka : 17011
Lokacija : London
Datum upisa : 08.12.2010
Re: Problem zla
od Ika Uto Jun 14, 2011 3:21 pm
Postoji, ali ja lično bih više voleo da ne postoji ma koliko zvučalo dosadno. Čovek nikada nije zadovoljan onim što ima. Da zlo ne postoji ne bih se žalio ni malo.
Kada pogledam svet ovakav kakav jeste, ono sto mu fali jeste dobro!!! Zla ima i previše.
Kada pogledam svet ovakav kakav jeste, ono sto mu fali jeste dobro!!! Zla ima i previše.
Ika- Zavisni član
- Broj poruka : 4253
Godina : 38
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 09.03.2011
Zid :: Društvo :: Filozofija
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu