Putem mrvica od hleba...

Prognana bića - Milenko Bodirogić

Brrr... Kakvi likovi, kakve priče! Danju, na svetlu, strah bledi, ali noću, posebno onoj bez mesečine, čak i ćelavcima kosa počinje da raste. Ni san nije dobra skrivnica, tek će tu da te (pro)nađu. Ništa od onog ,,Laku noć, deco". Jutro će da bude i glavoboljno i znojavo. Baš brrr. Posebno ako se prišunja Baba Roga, a ona je:
,,... stara kao što babe obično jesu, i ružna je. U podugačkom opisu njene ružnoće nabrajaju se bezuba usta, nad kojima se nadvija dugačak, kukasti nos, potom pogrbljena leđa, velike uši, koščate ruke i prsti sa svinutim noktima, pocepana, odrpana odeća, nalik na rite, i, kao kruna svega - rog navrh čela. Ona živi u pećinama i najdubljim šumama - tamo gde sunčev zrak prodire samo na Ivanjdan, kad Sunce zastane od straha - među ljudima se pojavljuje uvek noću. I tad vreba decu..."

Brrr... Pravo ledeno doba, vreme smrzavanja od... straha. Ali (nema nikakve veze, čak ni u primisli, s Ali-Babom i njegovom družinom) ova Baba Roga nije takva kakva izgleda. Nipošto. Posebno ne noću kad svetlost ode dalje, i drugima da se osmehne. Jer:
,,Baba Roga noću obilazi decu. Pokriva ih ako je hladno, briše im čela orošena znojem od teških snova, dugo sedi pored postelje osluškujući disanje malih spavača. Ako se dete slučajno probudi, ona ga prostreli zlokobnim pogledom ispod namrštenih obrva i onog svog roga i drekne: BU ili BA! Dete se zaceni od plača i straha, ali Baba Roga zna da je bolje da se plaši nje nego sveta koji ga tek čeka..."
Ono brrr moglo bi da ustukne pred olakšavajućim, uffff, a?! Možda Baba Roga s brojnom družinom nije zaslužila progonstvo ,,vo vjeki vjekova"?! Možda su svi oni, sva ta bića prognana iz srpske mitologije i naših sećanja, na kakvom tajnom, noćnom, savetovanju odlučila da nađu svog zastupnika, nekog ko će hteti i smeti, ali i umeti, da stane u njihovu odbranu, da ih zaštiti od već podužeg klevetanja i opanjkivanja? Izvesno je, pak, da ga odnedavno i imaju. I to kakvog! S kakvim prezimenom!

U noćima bez sna, jer jedino tada i piše, Milenko Bodirogić - rođen 1964. godine u Bijeljini - latio se nimalo zahvalne uloge: da na uzbudljiv, maštovit, pametan i lep način odbrani oklevetana čudna bića.
,,Nekada su boravila tu, oko nas, u vazduhu, u vodama, na granama drveća, u travi, na krovovima kuća i u odžacima. Lutala su, obično noću, raskršćima i drvljanicima, skupljala se na bunjištima i gumnima. Dolazila su i sa kraja sveta, iz predela u kojima petlovi ne pevaju, gde se ne zna za glas roga.


Borbe bikova su bile omiljene među divovima (ilustracija Petra Meseldžije)


Ta bića su bila i dobra i zla. Kako koje! Neka od njih su volela da pomažu ljudima i da im se nađu u nevolji, neka su pravila sitne zlobe, pakosti i neslane šale, a bilo je i onih koja su činila zlo i zbog nečeg se svetila. Svako od njih je imalo neki svoj razlog za dobro, za šalu, pakost, ili zlo, a ljudi su mislili da poznaju te razloge, ma kako čudnovati oni bili.
Danas, kada nema krovova i odžaka, kad se ni oni najstariji ne sećaju šta bi to bilo gumno, kada su raskršća načičkana šarenim svetlima koja trepću i staklenim očima motre neprestano i netremice, a svaki predeo postao kraj sveta, jer nema petlova i njihovog kukurikanja sunčevom rumenilu, danas su se ta bića povukla, pobegla u planine i šume koje su još preostale. Tamo čekaju svoje poslednje dane, zajedno sa divljim životinjama, drvećem, travama i izvorima, i trepere skupa s njima, kao jasike, u strahu od iščeznuća.
Klevetana i opanjkavana vekovima, ne mogu ona da kažu ništa u svoju odbranu. Ćute i čekaju bezrazložnu osvetu, nema i preplašena pred razularenom i besvesnom ljudskom svemoći..."


Rusla i Vidoje venčavaju se vencem (ilustracija Miloša Vujanovića)

I kao svaki posvećeni advokat, uveren u nevinost svojih branjenika, Milenko Bodirogić je našao svedoke. I to kakve. Pred njegovom praznom knjigom-sveskom, naručenom kod obližnjeg knjigovesca u Alhemičarskom kraju Novog Sada, iz noći u noć, još od 2005. godine, smenjivali su se etnografi: Vuk Karadžić, Veselin Čajkanović, Tihomir Đorđević, Slobodan Zečević, Milenko S. Filipović, Ljubinko Radenković, Dušan Bandić, Dobrila Bratić. Svi oni koji su dobar deo života posvetili proučavanju verovanja i običaja srpskog naroda. I koji su o bićima čijom se odbranom bavio naš junak naše priče počesto saznavali iz prve ruke, u vreme kada su ona bila deo naše svakodnevnice, bolje reći noćobdije. Sve to je nalazio u mnoštvu knjiga, zbornika, časopisa... svega onog što kojekude leži prekriveno prašinom našeg omiljenog zaborava.
Beležeći pomenuta svedočenja tankim perom na finoj glatkoj hartiji, pisac je levu stranu knjige-sveske ostavljao praznu, da docnije - opet u neko gluvo doba noći koje je zapravo dan njegovih štićenika - uz neprocenjivu pomoć mašte, svog proverenog i nezamenjivog saradnika, upiše ono što mu je promaklo na desnoj strani.
Ovaj provereni i ustaljeni stvaralački postupak pomogao je Bodirogiću, nekadašnjem studentu književnosti, i u nastajanju prethodne knjige ‚‚Vile i zmajevi", izašle 2009. godine, takođe posvećene bićima naše mitologije. Već je pri kraju s radom na sledećoj knjizi u kojoj, pod nazivom ‚‚Buntovnici", brani vampire i veštice kao oklevetana bića, krivce bez (dokazane) krivice, i koja će čitaoce obradovati već u septembru. Time će zaokružiti trilogiju koju je obojio na svoj način - bela, siva i crna - stajući u odbranu iščezlih, prognanih i oklevetanih bića srpske mitologije. I sve to u izdanju njegovog ,,Orfelina", izdavačke kuće koja nosi ime čoveka (Zaharija) čiji je doprinos našoj kulturi od neprocenjivog značaja, a koji je umro u bedi na jednom zabačenom salašu.
Knjiga ‚‚Prognana bića" ne bi bila tako ‚‚prelepa i prebogata", kako je ocenio žiri, da u njenom nastajanju nisu zasukali rukave i sjajni ilustratori: Ivica Stevanović, Miloš Vujanović, Petar Meseldžija, Dragan Bibin i Vanja Todorić. Svaka čast, majstori!

A u kolopletu prognanih bića za čiji se povratak u naše pamćenje izborio Milenko Bodirogić danas se kočopere: Vodenjak i Rusalke, Čuman, Ala i Ćorava Anđelija, Usud i Suđenice, Čuma, Uslužni duh i Talason, tu su i Zduhač i Vukodlak, Divovi i Patuljci, Karakondžule i Psoglavi, a svoje zasluženo mesto izborili su i Omaja i Aždaja.
A da bi svi ovi prognanici ponovo nastanili naše pamćenje dobar deo zasluga, mora se priznati, pripada i troipogodišnjoj mački po imenu Orfelina.


Mnogo fina Orfelina

Ona u ‚‚Orfelin izdavaštvu" od septembra 2007. godine obavlja važne poslove: prede, mazi se, uništava nameštaj, jede cveće i začikava decu, a gluposti nehajno obriše repom. Baš tako. Ufff...