Artur Rembo

od **Still_dreaming** Pon Jun 13, 2011 9:52 pm

Žan Nikola Artur Rembo rodio se 20. oktobra 1854. godine u Šarlvilu u Francuskoj. Bio je francuski pesnik, predstavnik pokreta dekadencije i imao jak uticaj na savremenu književnost, muziku i umetnost. Svoja najpoznatija dela je stvarao u kasnim tinejdžerskim godinama i zato ga je Viktor Igo opisao kao ‚‚dete Šekspir''. Bio je nemirnog duha, prešao preko tri kontinenta pre svoje smrti u 37. godini.

Artur Rembo je rođen u provincijalskoj porodici srednje klase u Šarlvilu, u Ardenskoj oblasti, u severoistočnoj Francuskoj. Priča se da je njegovo detinjstvo bilo zapanjujuće - postoji mit po kome se nakon rođenja otkotrljao na pod sa jastuka na kome ga je dadilja ostavila i počeo da puzi ka vratima. Gospođa Rembo se prisećala da je, nakon što je Artura predala dadilji na čuvanje i vratila se iz nabavke, dadiljino dete bilo obučeno u odeću namenjenu Arturu i ležalo je u njegovoj kolevci, a Artur, go i prljav se veselo igrao u staroj škrinji za so.

Kada je Artur imao šest godina, otac je napustio njihovu porodicu i majka je nastavila sama da vaspitava svoju decu. Zbog toga je Artur odrastao pod snažnim uticajem majke, stroge katolikinje, koja ih je odgajala u strogom i religioznom duhu.

Strahujući od lošeg uticaja sredine na svoje sinove, gospođa Rembo je svoju porodicu preselila u Cours' d'Orleans i sama ih podučavala do njihove devete godine kada ih je poslala u lokalnu školu. U toku njihovog obrazovanja, strogo ih je kontrolisala i kažnjavala. Terala ih je da uče po sto stihova na latinskom, a ako bi pogrešno izrecitovali, uskratila bi im obroke. Kada je Artur imao devet godina napisao je protestni sastav o tome zašto ne želi da uči latinski u školi. On je osuđivao klasično obrazovanje kao put do dobro plaćenog radnog mesta i stalno pisao da će biti kapitalista. Dečacima nije bilo dozvoljeno da napuste majčinu blizinu i do njihove petnaeste odnosno šesnaeste godine ona ih je pratila do škole.

Artur je bio strastveni katolik poput svoje majke. Zbog ovoga su ga školski drugovi zvali prljavim malim licemerom, sale petit cagot. Do dolaska na College de Charleville njegovo čitanje se svodilo na Bibliju, ali je uživao u bajkama i pričama o raznim avanturama. Arturov tutor, koga je njegova majka unajmila nadajući se njegovj uspešnoj školskoj budućnosti, uspeo je da kod Artura probudi interesovanje za grčki, latinski i za francusku klasičnu književnost. Takođe ga je podstakao da piše originalne stihove na francuskom i latinskom jeziku. Prva Remboova pesma koja je odštampana je ‚‚Novogodišnji poklon siročadi" (Les Etrennes des orphelines) i objavljena u izdanju Revue pour tous's 2. januara 1870. godine. Od najranijih školskih dana pokazao je izuzetnu darovitost dobijajući nagrade iz književnosti i prevođenja i pišući, sa velikom virtuoznošću, pesme na latinskom jeziku. Sa petnaest godina dobio je prvu nagradu na konkursu za sastav napisan na latinskom. Tim povodom direktor škole je rekao: ‚‚U glavi ovog deteta ne nastaje ništa banalno. On će biti genije ili Zla ili Dobra." Verovao je da kao umetnik može da stvori svet umetnosti koji će proizvesti ‚‚totalnu obnovu", ako ne društva, a ono bar umetnika. Žorž Izambar, koji je stigao u Šarvil neposredno nakon objavljivanja pesme postao je Remboov mentor iz književnosti i veliki uzor. Prva pesma koju je pokazao Izambaru bila je Ofelija koja će kasnije biti deo antologija i jedna od Remboovih najboljih pesama. Nakon izbijanja francusko-pruskog rata i odlaska Izambara, Rembo je klonuo duhom, pobegao u Pariz, bio uhapšen i proveo u zatvoru nedelju dana.

Krajem oktobra 1870. Remboovo ponašanje je postalo vidno provokativno i nekonvencionalno. Počeo je da pije, nepristojno se izražava, krao je knjige iz lokalnih radnji i postao neuredan. Bio je u kontaktu sa Izambarom i govorio mu o svojim osećanjima i doživljajima – ‚‚Patnje su nepodnošljive, ali moramo biti jaki, biti rođeni kao pesnici, a kao pesnika sam sam sebe prepoznao". Širile su se glasine da se priključio Pariskoj komuni 1871. godine, koju je opisao u pesmi L'orgie parisienne. U maju 1871. piše Polu Demeniju u kojem iznosi svoje viđenje pesnika i poezije: pesnik mora biti ‚‚kradljivac vatre", on mora sići u tamne regije podsvesti da tamo otkrije čovekovo ‚‚ja", koje se bitno razlikuje od spoljašnjeg, stilizovanog, društvenog "ja". U Pismu vidovitog, iste godine, Rembo nam otkriva da će raditi na preobražaju svoga bića kako bi sebe učinio vidovitim, a to se postiže dugim, ogromnim i smišljenim rastrojavanjem svih čula. On zato mora da upozna sve oblike ljubavi, patnje, ludila, da istražuje samog sebe, da postaneviše nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik i vrhovni Učenjak kako bi na kraju stigao do neznanog. To biva istovremeno i njegov životni i pesnički program. Zbog potrebe da dosegne neki drugi svet daleko od skučene sredine Šarlevila pokušava da pobegne u Pariz.

Rembo i Verlen

Remboov prijatelj Šarl Ogist Bretanj nagovorio ga je da piše Polu Verlenu, istaknutom pesniku simbolisti, pošto su pisma upućena drugim pesnicima ostajala bez odgovora. Rembo je poslao dva pisma Verlenu koja su sadržala nekoliko njegovih pesama, uključujući šokantnu "Le dormeur du Val" (Spavač u dolu). Verlen je bio oduševljen Remboovim stvaralaštvom i pozvao ga da dođe u Pariz. Remboa je opisao sledećim rečima: ‚‚Bio je kao pravo dete, bucmast i svež, sa velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje kao kod svih adolescenata još uvek raste, sa veoma teškim ardenskim akcentom, skoro dijalektom, koji se dizao i spuštao kao da će da se prelomi". Rembo i Verlen su započeli kratku i burnu aferu. Remboovo okrutno ponašanje je sablaznilo pariski književni milje. U septembru 1872. su zajedno otputovali u London, ali ovog perioda se Rembo kasnije sa žaljenjem sećao. Živeli su u velikom siromaštvu, jedva sastavljali kraj sa krajem tako što su podučavali i dopunjavali džeparac koji je Verlen dobijao od svoje majke. Krajem juna 1873. Verlen se vratio u Pariz zbog netrpeljivosti koja se javila između njega i Remboa, ali je uskoro počeo da tuguje zbog Remboovog odsustva. Poslao je telegram Rembou da se sastanu u Briselu, ali ovaj susret se nesretno završio. Međusobna netrpeljivost je rasla, svađe su bile neprestane i Verlen se prepustio opijanju. Kupio je revolver i municiju i u stanju opijenosti i besa ispalio dva hica u Remboa, koji je bio ranjen u levi ručni zglob. Rastali su se na železničkoj stanici u Briselu i u prvi mah Rembo nije podigao optužnicu protiv Verlena, smatrajući ranu za bezopasnu i površnu. Međutim, Verlen je uhapšen zbog pokušaja ubistva, ispitivan o privatnim odnosima sa Remboom zbog tužbi koje je njegova žena podnela u vezi sa odnosom sa Remboom. Rembo je povukao tužbu, ali je sudija ipak osudio Verlena na dve godine zatvora.

Rembo se vratio u Šarlvil 1973, završio je knjigu pesama u prozi Boravak u paklu (Une Saison en Enfer), delo koje je uz Lotreamonova Maldororova pevanja inaugurisalo pesmu u prozi i izvršilo snažan uticaj na modernu poeziju dvadesetog veka. Prozne pesme Iluminacije (1874) smatraju se vrhuncem Remboovog poetskog dela, najsnažnijim izvorom onoga što danas zovemo modernim poetskim izrazom.

Rembo i Verlen su se sreli poslednji put u Štutgartu 1875. nakon Verlenovog puštanja iz zatvora i njegovog preobraćanja u katoličanstvo. Rembo se do tada odrekao pisanja i odlučio da živi mirnim, radničkim životom. Bio je dobrovoljni vojnik holandske kolonijalne armije da bi besplatno otputovao na Javu. Uskoro je dezertirao i vratio se u Francusku. Decembra 1878. stigao je u Larnaku na Kipru, gde je radio za građevinsku firmu kao nadzornik kamenoloma. U Francusku se vratio zbog groznice, koja je dijagnostikovana kao tifusna. U Abisiniju je otputovao 1880. kao službenik u trgovačkoj agenciji. Živeo je sa urođeničkim ljubavnicama i samostalno trgovao kafom i oružjem. Februara 1891. počeo je da oseća velike bolove u kolenu, a tretman je bio bezuspešan. Morao je zbog lečenja da se vrati u Francusku i u bolnici u Marseju mu je amputirana desna noga. Postoperativna dijagnoza je bila rak. Nakon boravka u porodičnoj kući u Šarlvilu pokušao je da se vrati u Afriku, ali mu se na putu stanje pogoršalo i primljen je u bolnicu u Marseju, gde je nakon bezuspešne operacije i preminuo 10. novembra 1891. godine, u 37-oj godini života.

od **Still_dreaming** Pon Jun 13, 2011 9:56 pm

Predosećaj

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz Prirodu - srećan kao s nekom ženom.

od **Still_dreaming** Uto Jun 21, 2011 8:44 am

Njoj

U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut.
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sicušni poljubac vratom će tvojim vešto
Potrčati, ko pauk lud...
Rekavši: ‚‚Traži", ti ćeš prignuti glavu k meni;
I tražicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona će da skita svud...

U vagonu, 7. oktobra 1870.

od **Still_dreaming** Pon Feb 13, 2012 1:45 pm

Spavač u dolu

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

od **ThePoet** Sub Avg 18, 2012 11:15 pm

Bal obešenih

Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuče
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po čelu starom čizmom tuče,
Uz pesmu božićnu s njima igru veze.
A pajaci na to spliću ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igrači lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimov'o!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tela otpire!
Ničeg što im smeta i čega se stide.
Sneg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom - kapom za naprsle glave -
S mršave se ćupe parce mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! - ko orgulje gubilište viče.
Iz plavkastih šuma vučji odjek luta,
Crven se pakao horizontom miče…
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kičme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvačkog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skače,
Zanet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jače,
Grči pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.

od **polly88** Uto Avg 21, 2012 10:19 pm

Sanjarenje za zimu

Posvećeno............Njoj

Zima, malen vagon ružičaste boje,
Mi na modroj klupi.
Bit će fino. Kut, gdje poljupci se roje,
Sumrakom nas upi.

Ti ćeš sklopit oči, da na noćne sjene
Pogled ti ne svrne,
Na demone iza stakla, na hijene
I vukove crne...

Zatim ćeš oćutit da ti obraz rudi,
I malešan cjelov, kao pauk ludi,
Niz vrat će ti sići...

-Prignuv glavu "Traži!" reći ćeš zacijelo,
Svu noć tražit ćemo bubu, što će cijelo
Tijelo ti obići.

od **ThePoet** Sre Jan 16, 2013 3:28 pm

Samoglasnici

A crno, E belo, I crveno, O plavo,
U zeleno: tajnu postanje vam čuva:
A, crni maljavi korset sjajnih muva
Nad svirepim smradom što kruže zujavo,

Zalivi senke; E, nevinost leda,
Teme šatre, beli kralji, cvetni trepet,
I, krv ispljunuta, kikot usne lepe
Što besna il' pjana kajanju se preda;

U, krugovi, zelen vrv božanskih mora,
Spokoj pašnjaka i krda, spokoj bora,
Alhemije što na vrednom čelu znak je;

O, vrhovna Truba čiji pisak stran je,
Anđela i zvezda, tišinske putanje:
- O Omega, Njenog Oka modri zrak je.

od **Ivana_** Uto Maj 20, 2014 1:49 am

Pesnik postaje vidovit rastrojstvom svih čula;
svim oblicima ljubavi, patnje i ludila u kome on
postaje više nego iko veliki bolesnik,
i veliki zločinac, i veliki prokletnik.

Ja - to je neko drugi.

Patnje su ogromne, ali treba biti jak. Treba biti rođeni pesnik, a ja sam shvatio da sam pesnik.

(Remboove promisli)

od **Ivana_** Uto Maj 20, 2014 2:51 am

Ofelija

I

Na mirnom, crnom valu gde zvezde sanjaju
Bela Ofelija poput velikog krina
leluja velovima koji urnjaju...
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima tužna Ofelija tako
plovi, sablast bela, rekom što crna teče.
Već vekovima krotka ludost njena lako
rumori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,
voda ljuljuška valove spletene, bele,
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,
nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu,
katkad u jovi zaspaloj budi gnezda,
Iz kojih mali drhtaj krila prhne u trenu,
tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II

Bleda Ofelijio! Lepa poput snegova!
Da, ti umre dete, odnele su te vode:
Vetrovi što se ruše s norveških bregova,
šaptali su ti reči opore slobode.

To dah jedan što ti guste svijao kose
čudne nosaše zvuke tvom duhu što sanja,
slušalo ti je srce pev prirode što se
javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan
slomi detinju grud, a preblaga je bila.
To u aprilsko jutro lep, bledi vitez jedan,
jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo kakva snivanja!
Na toj si vatri bila k'o sneg što se topi;
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja
- sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge
dolaziš noću, tražiš cveće što si brala;
i da vide na vodi velove tvoje duge;
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

od **Still_dreaming** Pet Sep 26, 2014 11:06 am

Pariska orgija
ili
Pariz se ponovo naseljava

Juriš sa stanica! jer stigli ste, hulje!
Sunce žarkim dahom bulevare briše
Gde jednom varvarske vrvele su rulje.
Sveti Grad pred vama na zapadu diše!

Hajdete! Nove će požare da spreče.
Evo vam kejova, kuća, bulevara
Na lakom azuru, što je jedno veče
Ozvezdan orgijom smrtonosnog žara!

Skrijte mrtve dvore u dašcane niše!
Pogled vam još davnim osvežen je strahom.
Evo riđeg stada što kukove njiše:
Ludujte! smešni ste u divljanju plahom!

Krik kuća od zlata, o pohotne kuje
Žderačice kataplazmi, on vas traži!
Hitajte! Noć grča, noć radosti truje
Ulice! Pijanci, nek vam piće blaži

Očaj! Zar nećete - kad sjaj razuzdani,
Rujući kroz raskoš, uz vas, počne teći -
Sliniti u caše, mrtvi, savladani,
Motreći kroz bele daljine, bez reči?

Pijte za kraljicu raspusnih stražnjica!
Čujte glupi štucaj, žagor koji bleji!
Čujte kako skaču usred žarkih tmica
Idioti, starci, pajaci, lakeji!

O gnusovna srca, o užasna ždrela,
O ralje, smrdite još jače pred nama!
Vino za prostačka obamrla tela...
Pobednici, trbuh prepun vam je srama!

Širite nozdrve za ohole muke,
Močite otrovom žice svojih šija!
Na delja temena Pesnik će vam ruke
Spustiti, zboreći: "Nek vas ludost vija,

Hulje, jer kopate po utrobi Žene,
Bojeći se njenog trzanja i vriska
Što bi vas smrvio, gnusne, ugušene
Na grudima njenim, od užasnog stiska!

Šta možete bludnom Parizu, vi lutke,
Sifilističari, kraljevi, ludaci?
Dronjke, tela, duše, i otrov vaš, ćutke
- O gnjileži! - on će sa sebe da zbaci!

I kad se, ištući svoj novac, bez svesti
Srušite, dok vapaj utrobom vam bludi,
Stiskaće daleko od vas grube pesti
Crvena bludnica krupnih bojnih grudi!

Kad si se napleso u gnevu, o grade,
Kada mnogi nož je udarac ti dao,
Kad si prolećni trak dobrote i nade
U zeni, klonuvši, sačuvati znao,

O moj bolni grade koga smrt već hvata,
Pružen u budućnost koja otvara ti
Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata,
Grade kome Prošlost sme blagoslov dati,

Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja,
Opet gutaš stravu života, u kojoj
Talas bledih crva žile ti osvaja,
A leden prst igra na ljubavi tvojoj!

I to nije loše. Jer sve to ne kida
Krila tvom Napretku, ko što nekad nije
Striks gasio pogled plav Karijatida
Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije."

I mada si oku užasan i jadan,
Mada u Prirodi nijedan grad živi
Još nije postao čir toliko smradan,
Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi!

Moćni pokret sila štiti te, a dani
Olujni te svojom poezijom ljube,
Tvoje delo kljuca, Grade izabrani!
Nagomilaj pisku u glas gluhe trube!

Pesnik će uzeti plač Osramoćenih,
Mržnju Robijaša, viku Prokletnika,
Sevnuće ljubavlju ko bičem po Ženi,
Razglasiti pesmom: Evo razbojnika!

Sređeno si, Društvo! - jer orgija rida
Iz starih bordela, kao nekad, grobno,
I plin, u bunilu, s crvenećeg zida,
Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!

Maja 1871.

od **Still_dreaming** Pet Okt 31, 2014 12:42 pm

Zbogom

Već je jesen! - Ali zašto žaliti večno sunce, kada smo zauzeti otkrivanjem božanske svetlosti - daleko od ljudi koji umiru po godišnjim dobima.

Jesen. Naš čamac, uzdignut u nepomične magle, ide ka vratima bede, k ogromnom gradu čije je nebo umrljano krvlju i blatom. Ah! gnjili dronjci, hleb namočen kišom, hiljade ljubavi koje su me raspele! Ono dakle neće da prestane, to ždrelo što vlada hiljadama duša i mrtvih tela koja će biti suđena! Ja opet vidim sebe s kožom izjedenom od blata i kuge, kako, s kosom i pazusima punim crvi i s još krupnijim crvima u srcu, ležim ispružen među neznancima, bez starosti, bez osećaja... Tu sam mogao umreti... Užasno priviđenje! Ja se gnušam bede.

I bojim se zime jer je to doba udobnosti!

- Ponekad vidim na nebu beskrajna žala prekrivena belim narodima koji se raduju. Jedna velika zlatna lađa maše iznad mene šarenim zastavama na jutarnjem povetarcu. Ja sam stvorio sve svetkovine, sva slavlja, sve drame. Ja sam pokušao da pronađem nove cvetove, nove zvezde, nove puti, nove jezike. Verovao sam da stičem natprirodnu moć. I eto, moram da shranim svoju maštu i svoje uspomene. Divna jedna slava umetnika i pripovedača uništena je.

Ja! Ja koji sam se proglasio žrecom ili anđelom, oslobođenim od svakog morala, ja sam vraćen na zemlju da tražim neku dužnost, da privinem k sebi hrapavu stvarnost! Seljak!

Da li sam obmanut? Da li je dobrota za me sestra smrti?

Najzad zatražiću oproštaj što sam se hranio lažju. I hajdemo.

Ali nema nijedne prijateljske ruke! A gde ću crpsti pomoć?

Da, novi čas je u najmanju ruku vrlo strog.

Jer ja mogu reći da sam došao do pobede: škrgut zuba, zviždanje plamena, kužni uzdasi postaju umereni. Brišu se sve prljave uspomene. Gube se moja poslednja žaljenja - ljubomore zbog prosjaka, razbojnika, prijatelja smrti, zaostalih ljudi svake vrste. - Osuđenici, kad bih se ja osvetio!

Treba biti potpuno savremen.

Samo bez himni: treba držati korak. Okrutna moći! Osušena krv dimi se na mom licu, a ja nemam iza sebe ništa osim ovog užasnog stabalca! ... Duhovna borba isto je tako surova kao bitka ljudi; ali zadovoljstvo viđenja pravde pripada samo bogu.

Međutim to je bdenje. Primimo u sebe sve pritoke snage i stvarne nežnosti. I u zoru, naoružani žarkim strpljenjem, ući ćemo u sjajne gradove.

Šta sam govorio prijateljskoj ruci! Ja imam lepu prednost u tome što mogu da se smejem starim lažnim ljubavima i da kaznim sramotom te lažljive parove. - Video sam pakao žena tamo dole; - pa će mi biti dopušteno da posedujem istinu u jednoj duši i u jednom telu.

April - avgust 1873.

od **Still_dreaming** Uto Nov 04, 2014 1:00 pm

Jer JA, to je neko drugi. Ako se bakar probudi kao truba, za to nikako ne snosi on krivicu. Za mene je to očevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam ga, slušam ga: dodirnem žicu gudalom: simfonija se pokrene u dubinama ili jednim skokom stigne na scenu.

....

Kažem da treba biti vidovit, učiniti sebe vidovitim.

Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom, ogromnom i smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istražuje sam sebe, on kroz sebe cedi sve otrove, da bi sačuvao samo kvintesencije. Neopisivo mučenje u kome mu je potrebna sva vera, sva natčovečanska snaga, u kome on postaje više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik, – i vrhovni Učenjak! – Jer on stiže do neznanog! Jer je više nego iko usavršio svoju ionako bogatu dušu! On stiže do neznanog, i kad bi na kraju čak i poludeo i izgubio moć shvatanja svojih vizija, on ih je ipak video! Pa neka se rasprsne u svojim skokovima kroz nečuvene i nenazovljive stvari: doći će drugi strahoviti radnici i nastaviće na onim horizontima na kojima se on srušio!

‚‚Pismo vidovitog"
(odlomci)

od **Ivana_** Uto Nov 04, 2014 8:49 pm

PRVO VEČE

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.

Pogledah zračak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.

Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.

Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: “Dosta s tim!”
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!

Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
“Oh! sviđa mi se, sviđa to!

Ali ti moram reci zato…”
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smeh što znači: da…

Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.

od **polly88** Ned Jul 10, 2016 6:26 am

Novogodišnji pokloni siročićima

I

Soba puna tame; tu, nerazgovetno,
Čuju se deteta dva što šapću setno.
Na njih padajući, zavesa im bela
Dira još od snova otežala čela.
- Vani zimogrozno zbijaju se ptice;
Krila im se koče ispod vejavice;
A Nova godina, sa maglenom svitom,
Vuče skute snežne haljine, i pri tom
S pesmom praporaca smeje se i jeca...

II

Pod zavesom zanjihanom šapću deca
Kao da još vlada noć, i, zamišljeni,
Slušaju nekakav žagor udaljeni...
I drhtaj ih prožme kada zvuk od zlata
Iz staklene kugle jutarnjega sata
Metalnim refrenom započne da tuče...
- Soba je ledena... Po podu se vuče
Odeća koja se u koroti nosi.
Surovi severac što pred pragom kosi
Uvlači unutra dah što širi studen.
No tu nečeg nema što treba da bude...
- Gde je mati dece? Zar ne bdi nad njima
Ponosnim osmehom, brižnim pogledima?
Nije stigla, sinoć, da vatru što trne
Otme od pepela; da perine zgrne
Da bi mališani ušuškani bili;
Da vikne, krećući: Oprostite, mili?
Nije predvidela da će studen jutra
Ispod vrata s burom dahnuti unutra?...
- Materinski san je ćilim pun topline,
Meko gnezdo koje decu nežno zbrine,
Pa sniju k’o ptići koje njišu grane,
A bele vizije u snu im se stane!...
- No ovo je gnezdo prepuno hladnoće,
Besano, gde mladi od straha se koče;
Gnezdo koje ledi taj severac ljuti...

III

Deca su bez majke, to vam srce sluti.
Siročad! A otac? Nemaju ga više.
Sluškinji ih nekoj staroj poveriše.
Sami u toj kući koju bure biju,
Četvorogodišnji siročići sniju,
Budni, prebirući krunicu sećanja
Kao u molitvi... O lepih li sanja!
Ah! jutro poklona, dan Godine nove!
Svakom prošle noći došli su u snove
Igračke, bomboni, zlatom odeveni,
Nakiti, u ludi ples zavrtloženi,
- Načas se sakriju pod zastor, u tminu,
Pa opet iskrsnu, i još lepše sinu!
Divnog li buđenja, kad se srcu žuri,
Trljaš oči, voda na usta ti curi,
Blistavog pogleda, raskuštrane kose,
Letiš - tlo ti jedva taknu noge bose –
Kao u prazniku iz najlepših želja,
Da kucneš na vrata svojih roditelja...
Uđeš, u pižami!... kažeš sve što želiš,
Ljube te, svemu se slobodno veseliš!

IV

Ah! toplih li reči koje uvek ganu!
- Kako je drukčije sad sve u tom stanu:
Tada pucketaše vatra u kaminu,
Obasjavši sobu, oteravši tminu,
I plamnih odraza veselo bi kolo
Sjajnim nameštajem teklo uokolo...
- A veliki orman bez ključa je bio!
Koliko je tajni on u sebi krio!
Bez ključa!... O čuda!... Koliko se snilo
O svemu neznanom što se tamo krilo,
Kad čekahu da im iz čarobne brave
Daleki se zvuci i šapati jave!...
- A danas je prazna soba roditelja,
Svetlost ispod vrata tek je pusta želja,
Otišli su, kamin hladan je, bez sjaja;
Nema slatkih tajni, nema zagrljaja!
Tužnog li praznika za njih! –
Oči plave Vlaži gorka suza; klonule im glave
Pod mislima koje u tišini prati
Šapat: “Kad će naša majka da se vrati?”
………………………………………………..

V

A sada dečicu u snu tuga muči,
Čini se kao da plaču spavajući.
Oči im podbule, prsa zadihana!
Nežna su, ranjiva srca mališana!
- No anđeo čuvar briše suze njine,
Radosnim snom tera taj san pun gorčine,
Tako da njihova usta što se smeše
Kao da šapuću reči koje teše...
- Sanjaju prekrasni nekakav trenutak
Buđenja, čas kada na poznati kutak
Još mutnim očima sneno pogledaju
I pomisle da su u rumenom raju...
Vatra u kaminu plamsa treperavo...
Kroz prozor se vidi lepo nebo plavo;
Priroda se budi i opija sjajem...
Sunce budi zemlju, a ona, s drhtajem,
Polugola, cvate od novog života...
U starom je stanu sve sjaj i toplota:
Korotnoj odeći nema niti traga
I zaćutala je bura ispred praga...
Je li to vilinskim čudom učinjeno?
- Deca od radosti kliknuše... jer eno,
Kraj kreveta majke, na ćilimu starom,
Nešto se u suncu sjaji čudnim žarom...
Medaljoni beli, medaljoni crni,
Tu je tamni jantar, sedef se srebrni,
Iz stakla, iz crnih rama, u toj bajci
Blistaju se slova zlatna: “NAŠOJ MAJCI!”
…………………………………………….

od Sponsored content

Artur Rembo

Artur Rembo

Artur Rembo - Predosećaj

Artur Rembo - Njoj

Artur Rembo - Spavač u dolu

Re: Artur Rembo

Artur Rembo - Sanjarenje za zimu

Artur Rembo - Samoglasnici

Re: Artur Rembo

Artur Rembo - Ofelija

Artur Rembo - Pariska orgija ili Pariz se ponovo naseljava

Artur Rembo - Zbogom

Re: Artur Rembo

Artur Rembo - Prvo veče

Artur Rembo - Novogodišnji pokloni siročićima

Re: Artur Rembo