Kalendar poznatih

od **Liza_N.** Uto Jun 21, 2011 11:17 am

Svaki dan u istoriji je na svoj način interesantan i nosi poneku zanimljivu priču. Samo jedan dan u prošlom veku, a to je bio 11. april 1954. godine, naučnici sa Univerziteta u Kembridžu su proglasili najdosadnijim jer se ništa zanimljivo nije desilo. Dakle, svi ostali dani su nam na raspolaganju!
Kalendar poznatih je mesto na kome ćemo se svakoga dana podsećati po jedne ličnosti iz sveta umetnosti i nauke.
Svakog dana je nečija godišnjica rođenja, te će to biti kriterijum po kojem ćemo birati temu (odnosno, stvaraoca) o kojem ćemo diskutovati. Jedan post sa kraćom biografijom je dovoljan kao šlagvort, a potom se postavljaju tekstovi ili fotografije dela tog autora, ali, naravno, i diskusija o istom.
Sutradan ponavljamo to sa nekim drugim autorom.
Ukoliko je o nekome već pisano na Zidu, biće postavljen link do te stranice, ali diskusija i dalje teče u okviru Kalendara.
Želja nam je da se svakog trenutka podsećamo velikana iz sveta umetnosti i nauke, i doprinesemo njihovoj besmrtnosti. Jer, kako je napisao Andrić - čovek dva puta umire. Jednom fizički, drugi put kada se zaborave njegova dela.

od **Liza_N.** Uto Jun 21, 2011 11:18 am

Meril Strip (Mary Louise Streep)

Kalendar poznatih Images-26

Meri Luiza Strip rođena je 22. juna 1949. godine u Nju Džerziju. Ona sama tvrdi da je glumačku karijeru započela početkom srednje škole, kada se ofarbala u plavo, zamenila naočari za sočiva i preko noći postala jedna od najlepših čirlidersica.

Prve uloge imala je u školskom pozorištu u srednjoj školi. U ovim ulogama pokazala je veliki talenat i - zahvaljujući zalaganju školskih profesora, koji su bili opčinjeni njenom glumom - dobila je trogodišnju stipendiju Yale univerziteta, na kom je 1975. godine diplomirala glumu.

Posle diplomiranja, preselila se u Njujork, gde je postala član jednog privatnog pozorišta. Već 1976. godine dobila je prestižnu američku pozorišnu Toni nagradu, koja joj je otvorila vrata Holivuda.

Ulogom u filmu "Lovac na jelene" iz 1978. godine postigla je ogroman uspeh, koji ju je svrstao u mlade holivudske glumice sa najvećom perspektivom. Za ovaj film dobila je i prvu od 12 nominacija za Oskara tokom svoje karijere (ona je jedina glumica, pored Ketrin Hepbern, sa ovolikim brojem nominacija za Oskara u Holivudu). Iste godine, imala je težak period u privatnom životu, s obzirom na smrt svog verenika Džona, koji je umro od raka kostiju.

Godine 1979. snima film "Kramer vs. Kramer", u kom se, unoseći u ulogu i iskustava iz sopstvenog života, identifikovala sa likom iz filma. Ova uloga donela joj je prvog Oskara u karijeri. Već posle tri godine, dobija glavnu ulogu u filmu "Sofijin izbor", za koju dobija još jednog Oskara. Posle ovog filma, Meril Strip je u Holivudu postala simbol žene koja u najtežim trenucima donosi prave odluke.

Do danas je imala velike uspehe ulogama u filmovima "Kuća duhova", "The River Wild" i "Mostovi okruga Medison". Bila je jedna od prvih glumica koje su označile dominaciju ženskih uloga u Holivudu. Poslednjih godina istakla se ulogama u filmovima "Pre ili kasnije" i "Marvinova soba".

Udala se za vajara Dona Gamera 1978. godine, sa kojim živi i danas i ima četvoro dece.

od **Still_dreaming** Uto Jun 21, 2011 11:58 am

Nisam gledao mnogo njenih filmova, a i te što sam gledao - gledao sam zbog nje. 1. film u kom sam je video, ne znam kako se zove. Ne znam ni radnju - ništa, ali je bio dovoljan da poželim još! Gledao sam je u Satima, u Đavo nosi Pradu i Džuli i Džulija. U Đavo nosi Pradu je bila jedini plus u celom filmu.

U Satima je uz Nikol Kidman (prerušenu Nikol Kidman - jedva sam je prepoznao) i Eda Harisa isto tako zablistala. Film kao film mi se nije baš nešto dopao s obzirom na to koliko mi je bio ishvaljen (ali to je kod mene nepisano pravilo - očekujem previše i ostanem bez toga).

Evo jedne scene sa njom:

A u Džuli i Džulija sam se ismejao uz nju. Svi u bioskopu su se smejali. Kako i ne bi. Preporučujem! Videćete je u malo drugačijem izdanju.

od **Maja** Uto Jun 21, 2011 7:03 pm

Dobitnica dva Oskara i sedam Zlatnih globusa, glumica Meril Strip, postala je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti. Ona je za sada jedini član Akademije izabran isključivo zbog dostignuća u oblasti glume.

Kalendar poznatih Meril1

Američka glumica Meril Strip proglašena je za počasnog člana Američke akademije umetnosti i književnosti, saopštila je Akademija.
Ovaj elitni klub okuplja znamenite ličnosti poput književnice i dobitnice Nobelove nagrade Toni Morison, pozorišnog kompozitora Stivena Sondhajma i pop umetnika Džaspera Džonsa.

Dobitnica dva Oskara, sedam Zlatnih globusa i nagrade za životno delo Američkog filmskog instituta rekla je da je „zatečena ovom vešću".

„Moram da priznam da sam bila zapanjena, a kada su mi poslali spisak članova akademije briznula sam u plač", rekla je zvezda brojnih filmova, među kojima su „Sofijin izbor", „Kramer protiv Kramera", „Đavo nosi Pradu" i „Džuli i Džulija".
Akademija je saopštila da su Meril Strip i dirigent Džejms Levin izabrani u okviru posebne kategorije, ustanovljene 1983. godine za „istaknute američke umetnike čije delovanje izlazi izvan tradicionalnih okvira", prenela je agencija AP.

U kategoriji počasnih članova, stranih umetnika, ove godine imenovana su dvojica arhitekata, Japanac Fumihiko Maki i Portugalac Alvaro Siza.

Među članovima Akademije iz sveta filma su reditelji Vudi Alen (s kojim je Meril Strip snimila film „Menhetn") i Martin Skorseze.
Meril Strip je za sada jedina koja je postala članica ove renomirane institucije isključivo zbog glume.

12. april 2010

Izvor:RTS

od **Liza_N.** Uto Jun 21, 2011 8:43 pm

Ja je zaista mnogo volim, baš zato što ima fantastičnu moć transformacije (a to je, opet, zbog kvalitetne glume).
Mnogo njenih filmova sam gledala, ali su me drame baš izmestile. Posle Sofijinog izbora sam bila bolesna. Nakon Kremer protiv Kremera beskrajno tužna. Sumnja me je bacila u trilemu! Jedino, priznajem, nije mi se dopao film Mostovi okruga Medison, ali, i tu je iznela ulogu vrhunski.

od **Still_dreaming** Sre Jun 22, 2011 11:03 am

Ana Ahmatova (Ana Andrejevna Gorenko) rodila se 23. juna 1889. godine u Velikoj fontani, predgrađu Odese, ali se već u drugoj godini života obrela u Carskom Selu kod Peterburga (Lenjingrada), gde je provela detinjstvo i mladost do 16. godine. Bila je znamenita ruska pesnikinja, kritičar i prevodilac. Jedan je od predstavnika književnog pravca akmeizma.

Njen otac, Andrej Antonovič Gorenko, bio je strog i bezosećajan. Sklonost ka poeziji koju je već u ranim godinama njene mladosti primećivao kod svoje ćerke za njega je bila porok, koji se ne može ničim pravdati. Možda je i zbog toga Ana uzela drugi deo svoga pesničkog imena, Ahmatova, od svoje babe Tatarke, s majčine strane.

Počela je da piše pesme sa 11 godina. Pisala je pesme u gimnazijskim klupama u Peterburgu i u Kijevu, gde je završila gimnaziju 1907. godine i upisala pravne nauke, koje je baš nisu mnogo privlačile. Prva knjiga pesama izašla je 1912. pod nazivom ‚‚Veče'', a druga 1914. - ‚‚Brojanice''.

Poznate zbirke pesama su: ‚‚Belo jato'', ‚‚Bokvica'', ‚‚Anno Domini'', ‚‚Trska''. Poznata su i njene Biblijske pesme.

Kalendar poznatih 482px-10

Kuzma Petrov-Vodkin je autor ove slike.

Da bismo obeležili dan rođenja Ane Ahmatove, ovde možete pisati svoje utiske o njenoj poeziji ili neke zanimljivosti o njenom životu koje ste saznali. A ako poželite da postavite neku njenu pesmu, najbolje je da to uradite u već postojećoj temi o njoj - OVDE. Ili sve to možete uraditi u već postojećoj temi.

od **Still_dreaming** Čet Jun 23, 2011 11:00 am

Ernesto Sabato (rođen 24. juna, 1911. - umro 30. aprila 2011.), bio je argentinski književnik. Doktorirao je na "Universidad de La Plata" fiziku i filozofiju. Spada među najznačajnije argentinske pisce. Pre književne karijere bavio se fizikom, najprije u okviru ‚‚Fondacije Kiri", a potom i kao profesor na Univerzitetu La Plata. Nauku ostavlja 1945. godine i započinje književni rad.

Iako je veliki pisac, napisao je samo tri romana, i mnošvo eseja. Ti romani su trilogija. Bave se problemom ludila i mračnim stanjima uma kao što su nasilje, rodooskrnavljenje, manija proganjanja, a kao najbolji primer je deo romana ‚‚O junacima i grobovima" koji se zove ‚‚Izveštaj o slepima". Kombinujući iskustva egzistencijalističke poetike (roman ‚‚Tunel") sa elementima magičnog realizma (‚‚O junacima i grobovima"), te narativnim strategijama karakterističnim za postmodernu(‚‚Abadon anđeo uništenja"), Sabato je stvorio osoben, neponovljiv literarni kaleidoskop i svrstao se u red najznačajnijih pisaca druge polovine 20. vijeka.

Između ostalog Sabato je politički angažovan pisac koji je u svojim romanima kritikovao vojnu diktaturu u Argentini, te ga stoga nazivaju "anti Borhesom" jer Borhes nije dopuštao nikakav uticaj dnevne politike u svoja djela, iako dele zajedničko zanimanje za metafiziku s tom razlikom što Borhes traži ono nadsvesno ili Boga, dok Sabato traži ono podsvjesno ili uzroke ludila. Sreli su se par puta i njihove diskusije su objavljene u knjizi. Sabato je bio predsednik komiteta koji je tragao za nestalim osbama tokom vladavine vojne hunte u Argentini.

‚‚Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom ne skida osmeh sa lica, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
U neka ranija vremena, njegova porodica bi se od stida zatvorila u kuću, ali sada je sve jedno te isto i takvog tipa zovu da gostuje u nekim televizijskim programima, gde se prema njemu ophode kao prema gospodinu".

od **Still_dreaming** Čet Jun 23, 2011 12:40 pm

Nisam čitao ništa od njega, ali sam na internetu naleteo na par citata koje sam zapamtio u kompjuter. Evo dva iz romana ‚‚O junacima i grobovima''.

‚‚Pogledaj onaj osvetljen prozor! Uvek me uzbudjuju ta svetla u noći. Možda se poradja neka žena? Možda je neko na umoru? Ili neki siromašni student čita Marksa? O, kako je svet tajanstven! Samo površni ljudi to ne vide."

‚‚Ludaci kao i geniji, premašuju granice svoje domovine ili svog vremena i zalaze u tu Ničiju Zemlju, apsurdnu i čarobnu, deliričnu i nemirnu, koju ispravni gradjani posmatraju s promenjivim osećanjima. Naime, od osećanja straha do mržnje, od prividnog potcenjivanja do divljenja."

od **Still_dreaming** Pet Jun 24, 2011 9:48 am

‚‚Njeno pamćenje se sastojalo iz delića života, nepomičnih i neprolaznih: vreme izmedju njih zapravo ne prolazi, a stvari koje su se dogodile u davna vremena povezane su ili objedinjene čudnim simpatijama i antipati...jama. Ili možda izbijaju na površinu svesti sjedinjene apsurdnim ali snažnim vezama, kao što je neka pesma, šala ili mržnja. Kao što i sada, za nju, nit koja ih povezuje i utiče da se javljaju jedna za drugom, predstavlja nešto divlje u traženju nečega apsolutnog....

"Možda se posle smrti duša seli", razmišljao je Martin dok je koračao ulicom. Odakle potiče Alehandrina duša? Izgledalo je da njena duša ne zna za godine, izgledalo je da njena duša dolazi sa dna vremena. Svoje mračno stanje zametka, svoj ugled vračare ili prostitutke, svoje vajkadašnje osame.

Martin je uze za ruku i grozničavo je upita:
- Da li bi otišla sa mnom?
Činilo se da Alehandra razmišlja.
- Da.. mislim da bih... ali ne vidim zašto bi te to radovalo.
- A zašto da ne? upita Martin bolno.
Ozbiljnim glasom ona odgovori:
- Zato što ne podnosim nikog pored sebe i zato što bih ti nanela zlo. mnogo zla.
- Zar me ne voliš?
- Ah, Martine... naravno da te volim tikvane jedan. Nanela bih ti bol baš zato što te volim. Zar ne shvataš? Čovek ne nanosi zlo onima prema kojima je ravnodušan."

O junacima i grobovima

‚‚Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu. Prošli smo pored jednog ranča; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz. Pala mi je na pamet glupa pomisao: "Ovu ženu vidim prvi i poslednji put. Nikada je više u svom životu neću videti." Misli su mi plovile kao pluta u nekoj nepoznatoj reci. Šta me se ticala ta žena?Ali nisam mogao da se otrgnem od misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više neće postojati. To je sa moga gledišta bilo kao da je već umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski poziv iz ranča, i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu."

Tunel

od **Still_dreaming** Pet Jun 24, 2011 11:00 am

Georgios Kirijakos Panajotou (gr: Γιώργος-Κυριάκος Παναγιώτου), poznatiji kao Džordž Majkl, rođen je 25. juna, 1963. godine u Londonu. Engleski je pevač i kompozitor, osvajač dve nagrade Gremi.

Najpre kao član dueta Wham!, a zatim i kao solo pevač, Majkl je postigao veliki globalni uspeh svojom jedinstvenom pop muzikom obojenom soulom. Prodao je preko 85 miliona nosača zvuka širom sveta, uključujući 12 prvoplasiranih singlova i 9 prvoplasiranih albuma na top-listama u Velikoj Britaniji, kao i 10 prvoplasiranih singlova i 2 prvoplasirana albuma na američkim top-listama. Svoj debi album ''Faith'', iz 1987. godine, do danas je prodao u 20 miliona primeraka. Zahvaljujući svemu tome, Džordž Majkl je pevač čije su se pesme najviše puštale na britanskim radio stanicama u prethodne dve decenije.

Objavljeni albumi:
1987. - "Faith"
1990. - "Listen Without Prejudice"
1996. - "Older"
1998. - "Upper & Older" (posebna edicija albuma ''Older'')
1998. - "Ladies and Gentlemen – The best of George Michael"
1999. - "Songs From The Last Century"
2004. - "Patience"
2006. - "Greatest Hits"
2010. - "Queer"

Zvanična stranica Džordža Majkla

Oni koji posebno vole Džordža Majkla, mogu otvoriti i temu o njemu da obeležimo njegov rođendan. Trebalo bi dosta da se prevodi, ali ne verujem da će to biti teško onome ko ga voli. A i ovde možete postavljati tekstove pesama ili spotove i snimke ili neke zanimljivosti iz njegovog života koje znate.

od **Maja** Sub Jun 25, 2011 10:47 am

Meni najdraža pesma i spot George Michael-a, obeležila je jedan od retkih lepih perioda mog života. Odrastala sam uz MTV(tadašnji mtv, ne ovo sranje danas) gde se ova pesma vrtela često, a ja sam spot gledala i slušala pesmu kao hipnotisana...

Pesma uz koju se igrao slow dance na onim klinačkim žurkama...ja, na žalost, sam samo bila u ulozi posmatrača tada...ali imala sam neverovatnu maštu i želju da sa nekim plešem uz ovu pesmu i to se desilo mnogo kasnije..

I naravno, sam početak 90tih, pesma je meni tada značila baš ono šta piše u naslovu. I ovo je jedan od spotova i njegovih pesama koje sam vrtela bezbroj puta...ne sluteći šta sledi samo godinu dve kasnije..no, ne bitno, uživala sam u svakom trenutku tada.

Uh, kako sam zaboravila na ovaj fenomenalni mix dve pesme savršeno usklađene,i spot odličan, baš mi drago što naleteh sad ..nezaboravno

I još jedna od omiljenih, mada ih ima mnogo više..

od **Still_dreaming** Sub Jun 25, 2011 11:11 am

Sean Patrick Hayes, Emijem nagrađen američki glumac i komičar, rođen je 26. juna 1970. godine. Najpoznatiji je po ulozi Jacka McFarlanda u sitkomu ''Will & Grace'', za koju je dobio nagradu Emi, tri SAG nagrade i šest nominacija za Zlatni globus.

Hayes je rođen u Čikagu u porodici irskog porekla i odgajan je kao katolik. Nakon srednje škole studirao je klavir i dirigovanje na Illinois State Universityju, ali je napustio studije. Neko vreme je radio kao pijanista, a bio je i dirigent u Pheasant Run Theater u St. Charles u Ilinoisu. Godine 1995. preselio se u Los Anđeles, gde je počeo da radi kao komičar i glumac.

Još kao tinejdžer, Hayes se pojavio u filmu ''Lucas'' kao statista. Svoj prvi film snimio je 1998. godine, ''Billy's Hollywood Screen Kiss'', kojim je privukao pažnju publike, ali i producenata, koji su ga angažovali za ulogu Jack McFarlanda u seriji ''Will & Grace'', po kojoj je najviše poznat. Ova uloga mu je donela sedam uzastopnih nominacija za Emi za najbolju sporednu mušku ulogu u komediji (Emi je dobio 2000. godine) i šest nominacija za Zlatni globus.

Glumio je u filmovima kao što su ''Cats & Dogs'', ''Martin and Lewis'' (2002) u kome je glumio Jerry Lewisa, ''Pieces of April'' (2003), ''Win a Date With Ted Hamilton!'' (2004), pozajmio je glas za animirani film ''Igor'' (2008). Pojavljivao se u serijama kao što su ''Scrubs'' i ''30 Rock''.

Godine 2010. Hayes ima svoj debi na Broadveju u mjuziklu ''Promises, Promises''.

Tokom karijere Hayes je igrao i gej i straight likove, ali je odbijao da govori o svojoj seksualnoj orijentaciji u javnosti sve dok u intervjuu za The Advocate marta, 2010. nije saopštio da je gej. U intervjuu je objasnio da nikada nije lagao u vezi sa svojom seksualnošću, samo da je nije iznosio u javnost, jer: ‚‚kada me vidite da igram Jacka, želim da verujete da je on gej lik. Posle 'Will & Grace' kada igram straight lika, želim da i u to, takođe, poverujete."

od **Still_dreaming** Ned Jun 26, 2011 11:01 am

Helen Adams Keler rođena je u mestu Taskumbiji u Alabami, 27. juna 1880. godine. Sa devetnaest meseci je preležala težak encefalitis i tada potpuno oslepela i ogluvela. Dok su druga deca učila da govore, ona je živela u sopstvenoj tišini i tami, gluvonemoslepa. Sa sedam godina dobila je negovateljicu, Eni Mensfild Saliven, koja je neopisivom požrtvovanošću i strpljivošću postigla ono što do tada nije uspelo Heleninim lekarima.

Helen je u početku bila veoma odbojna, nepristupačna, pa i zlobna. Sa Eni je živela u vrtnoj kućici roditeljskog doma. Uz skoro nepremostive poteškoće, a neopisivim strpljenjem, Eni je devojčicu najpre naučila pojedinim slovima dodirom njenih dlanova svojim prstima. Zatim ju je naučila da govori i razume glasni govor, međusobnim dodirom usnica i grla.

Sve više je Helen pokazivala svoju intelektualnu nadarenost i želju za sticanjem znanja, pa je posle mesec dana naučila dvadeset jednu reč, a nakon jedne godine devetsto reči u ručnom alfabetu. Uskoro je naučila da čita Brajova slova i na taj način pisala čak i duža pisma.

Kada je imala četrnaest godina dotadašnja obuka je zamenjena sistematskom školskom nastavom, a sa osamnaest godina je primljena u redovnu gimnaziju. Eni je ni tada nije napustila, nego joj je bila od velike koristi u njenom daljem obrazovanju. Redovno je Helen pratila u školu, sedela pored nje za vreme nastave i pisala joj predavanja na dlan. Uz takvu pomoć Helen je mogla odlično savladati gradivo i sa devetnaest godina upisala je književnost i istoriju.

Godine 1904. Helen Keler je završila svoje studije na akademskom stupnju - najviše priznanje za njenu upornu borbu i pobedu. Naučila je da čita na četiri jezika i postala istaknuta književnica. Nakon toga je postala inspektor američkih zavoda za odgoj gluvonemih i slepih. Objavila je nekoliko knjiga prevedenih i na strane jezike: ‚‚Istorija mog života'' (1902), ‚‚Optimizam'' (1903), ‚‚Svet i život'' (1908) i dr. Tematika tih knjiga je, svakako, njena nesvakidašnja sudbina.

Zvuči neverovatno, ali Helen je postala vrsna jahačica, plivačica, jedriličarka i biciklistkinja. Uživala je u šalama i duhovitostima Marka Tvena čitajući ga vrhovima prstiju. I Enriko Karuzo je „izlio svoj zlatni glas“ na njen dlan. Jaša Hajvec, virtuoz na violini, svirao je specijalno za nju, dok je ona prstima lagano dodirivala njegov instrument.

Helen je umrla 1968. godine u 87. godini, i danas se spominje u celom svetu sa najvećim priznanjem i divljenjem. Ceo život je posvetila pomaganju gluvonemoslepih za koje je rekla da su to najusamljeniji ljudi među svima na svetu, da su oni ti koji bulje u mrak u kojem jedino mrak bulji u njih.

od **Still_dreaming** Pon Jun 27, 2011 11:12 am

Žan Žak Ruso rođen je u Ženevi, u Švajcarskoj, 28. juna 1712. godine. Bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva.

Rusoov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode.

Umro je 2. jula 1778. godine u Ermenonvilu, u Francuskoj. Posle smrti, rusoova filozofija je imala snažan uticaj u Evropi. U Francuskoj je njegove ideje prihvatila Revolucija, a u Nemačkoj pokret Šturm und drang. Njegov uticaj na religioznost je bio utoliko snažniji jer je, za razliku od Voltera, ponudio čoveku zamenu za otkrivenu religiju koja ne samo što je dogmatski bila jednostavna i nepotpna u svojim moralnim propisima, već se bavila i njegovim emotivnim i intelektualnim potrebama. Ponekad se tvrdi da je služio hrišćanstvu time što je propagirao osnovne istine hrišćanstva među svojim neverujućim savremenicima. Tačnija procena mogla bi glasiti da je eliminišući pojam o prvorodnom grehu i zamenivši potrebu za blagodaću verovanjem u potpunu sposobnost uma, savesti i slobodne volje, uklonio osnove prave vere i postao preteča humanističkog liberalizma.

od **Still_dreaming** Uto Jun 28, 2011 11:04 am

Antoan de Sent Egziperi, francuski pisac rođen 29. juna 1900. godine u Lionu kao treće po redu od petoro dece. Već od detinjstva je pokazivao sklonosti ka pisanju a želeo je da bude i pilot. Godine 1921. postao je pilot u Strazburu. 1923. godine imao je avionsku nesreću u Buržeu. 1925. godine upoznao se sa poznatim piscima među kojima je bio i Andre Žid, koji su podržali njegove literarne sposobnosti. 1926. godine objavio je svoje prvo delo Avijatičar. 1929. godine leti na raznim pravcima u Americi gde istražuje Patagoniju i Kordiljere. 1930. godine je dobio orden legije časti za zasluge u civilnom vazduhoplovstvu. 1931. godine se oženio. 1932. godine redovno leti iz Marseja za Alžir. 1934. godine leteo je po Dalekom istoku odakle se vratio umoran i bolestan. Učestvovao je kao pilot na strani savezničkih snaga protiv Hitlerove Nemačke. 31. jula 1944. godine nije se vratio sa zadatka.

Pisac je mnogih članaka. priča i romana među kojima su najpoznatiji: Pravac jug (1928.), Noćni let (1931.), Zemlja ljudi (1939.), Ratni pilot (1942.), Smisao života (1956.), Citadela (1948.), i najpoznatiji Mali princ , koga je napisao 1943. godine.

Zvanični sajt

od **Liza_N.** Uto Jun 28, 2011 8:37 pm

od **Still_dreaming** Sre Jun 29, 2011 11:29 am

Vlastimir „Đuza“ Stojiljković rođen je u Ražnju, 30. jun 1929. godine. Poznati je srpski glumac.

Rođen u učiteljkoj porodici. Završio je gimnaziju u Kruševcu, a glumom se bavio amaterski još kao srednjoškolac. Po završetku srednje škole se upisao na Rudarsko-geološki fakultet, koji je napustio u trećem semestru i upisao se na Akademiju pozorišnih umetnosti. Profesionalnu karijeru je započeo 1951. u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP). U BDP je radio do 1968, nakon čega je prešao u Atelje 212. U BDP se vratio 1978. i ostao tamo do 1985, kada je ponovo prešao u Atelje 212, u kom je igrao do penzionisanja 1995. Ipak, i danas često gostuje u brojnim predstavama u Beogradskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212. Igrao je u više od 130 uloga.

Na filmu je debitovao 1957. u „Tuđoj zemlji“ Jožea Galea. Veliku popularnost je stekao filmom „Ljubav i moda“, za koji je otpevao čuvenu pesmu „Devojko mala“. Veliku popularnost je stekao ulogom Rodoljuba Petrovića u seriji „Pozorište u kući“. Potom je s Milenom Dravić bio domaćin u šou-programu „Lift za peti sprat“. Krajem 1980-ih vodio je radio-program „Zabavnik“.

Stojiljković je takođe pozajmljivao glasove junacima brojnih crtanih filmova (ostao je najviše upamćen kao Patak Dača, Optimus Prajm (iz Transformersa) i Rafaelo (iz Nindža kornjača). Sredinom 1990-ih odigrao je ulogu simpatičnog italijansko-srpskog plemića varalice Kontea Marija Marka del Tintoreta u seriji „Srećni ljudi“, Siniše Pavića.

Godine 1983. dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda, a 2001. je dobio Dobričin prsten.

od **Troja** Sre Jun 29, 2011 8:46 pm

Мајкл Џерард „Мајк“ Тајсон (енгл. Michael Gerrard „Mike“ Tyson; рођен је 30. јуна 1966. у Њујорку) је бивши амерички професионални боксер и светски шампион у супертешкој категорији.

Његов отац је напустио породицу када је Мајк имао две године. Још као дете је био у друштву уличних банди; до своје дванаесте године више пута је имао проблеме са законом. Са 12 година бива ухваћен у оружаној пљачки и послат у поправни дом у близини Њујорка.

Из поправног дома пуштен је са 14 година и тада се враћа у школу. Мајков професор физичког васпитања уочио је његов потенцијал за бокс и представио га тада легендарном тренеру Кусу Дамату. Мајкова мајка умире када му је било 16 година и Дамато постаје његов главни старатељ. Тајсон се 1983. године поново нашао у поправном дому због сексуалног злостављања дванаестогодишње девојчице.

С обзиром на велике успехе у аматерској конкуренцији, Тајсон 1984. године покушава да уђе у олимпијски тим Америке, али у томе не успева. По препоруци тренера, исте године постаје професионални боксер. У марту 1985. године Тајсон први пут улази у професионални ринг. У својој првој години међу професионалцима остварује 15 победа без пораза. Наредне године Тајсон постаје најмлађи шампион у историји супертешке категорије. Исте године обједињује три боксерске титуле: WBC, WBA и IBF. Био је једноставно најбољи.

Прве проблеме са законом, бар од када је постао професионалац, доживео је у браку. Његова тадашња супруга, Робин Гивенс, тужила га је за злостављање. Суђење је добила, а Тајсон је добио развод, условну и новчану казну.

Следећа медијска бомба било је силовање осамнаестогодишње Дезир Вошингтон, због чега је 1992. године осуђен на шест година затвора. Захваљујући добром владању, пуштен је после три године. По изласку из затвора, изјавио је да је потпуно нов човек, да је пуно вежбао и да ће вратити титуле које су му одузете. Током издржавања затворске казне прешао је на ислам и постао присталица комунизма (на руци је истетовирао лик Мао Це Тунга).

Нови боксерски мечеви Тајсону су донели и више новца него раније. За три лаке победе у првој "постзатворској" години зарадио је чак 65 милиона долара.

Следећи меч био је, међутим, прекретница у његовој каријери: доживео је први пораз, и то од Ивандера Холифилда. Реванш меч, заказан након неколико месеци, био је још експлозивнији - Тајсон је Холифилду одгризао део ува. Истога дана добио је огромну новчану казну и одузета му је боксерска лиценца у држави Невада.

Године 1998. Тајсон се по други пут венчава, овог пута с Моником Рил - педијатром. До данас је боксовао само изван Неваде (где је највећи бокс центар Лас Вегас), али се мора рећи да му је каријера у паду. Последњи велики меч одиграо је с актуелним шампионом, Леноксом Луисом, који га је нокаутирао у осмој рунди.

Године 2000. Тајсон се развео од своје супруге. Данас живи у Њујорку спремајући се, како каже, за шампионску титулу.

od **Still_dreaming** Sre Jun 29, 2011 10:49 pm

Liza_N. ::
Kalendar poznatih je mesto na kome ćemo se svakoga dana podsećati po jedne ličnosti iz sveta umetnosti i nauke.

Liza nije u uvodnom postu naglasila da moderatori i administrator biraju ko će se naći u Kalendaru poznatih. Ali pošto se Troja potrudila, neću brisati post. Forum je pokrenut kao mesto koje će ceniti umetnost, a to se malo utišalo u poslednje vreme. Kalendar je jedan od načina da se vratimo u okvire umetnosti. Naravno, tu su i druge teme, ali akcenat bi trebao biti na umetnosti (i nauci).

od **Still_dreaming** Čet Jun 30, 2011 11:04 am

Gotfrid Vilhelm Frajher (baron) fon Lajbnic rođen je u Lajpcigu, 1. jula 1646. Bio je nemački filozof, matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički savetnik. Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije.

Stekao je obrazovanje iz prava i filozofije, radio je kao sekretar u dvema najpoznatijim plemićkim porodicama u Nemačkoj (od kojih je jedna tokom njegovog službovanja postala engleska kraljevska porodica). Zauzima podjednako značajno mesto kako u istoriji filozofije tako i u istoriji matematike. Ustanovio je infinitezimalni račun (kalkulus, matematička analiza) nezavisno od Njutna, kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije. U filozofiji ostaće najpoznatiji po optimizmu, npr. njegov zaključak da je Bog stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova.

Lajbnic je dao veliki doprinos u fizici (optici i mehanici) i tehnologiji, kao i, što će se kasnije utvrditi, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, informatici. Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom i to o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo pisao, malo toga je objavljeno.

Važnija dela:
1666. De Arte Combinatoria
1671. Hypothesis Physica Nova
1673. Confessio Philosophi
1684. Nova methodus pro maximis et minimis
1686. Discours de meta physique
1705. Explication de l’Arithmetique Binarie
1710. Teodiceja
1714. Monadologija

Umro je u Hanoveru, 14. novembra 1716. godine.

od **Still_dreaming** Pet Jul 01, 2011 11:13 am

Nemački romanopisac, pesnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, kod koga se u centru pažnje nalazi čovek koji razbija šablone civilizacije kako bi pronašao svoj suštinski duh. Pozivanjem na samo-realizaciju i čuvenim Istočnjačkim misticizmom, Hese je posthumno postao kultna figura hipi generacije.

Herman Hese rođen je 2. jula 1877. godine u Kalvu, Virtemberg, u Nemačkoj, u porodici hrišćanskih misionara. Nakon uspešnog pohađanja Latinske škole u Kopenhagenu, Hese je počeo da pohađa Evangelističku teološku bogosloviju 1891. godine po želji svoga oca. Ovde je Hese već počeo da pokazuje svoj buntovni karakter i već naredne godine je pobegao iz Bogoslovije. Iste godine, u maju, Hese pokušava da izvrši samoubistvo. Prvo je o njemu brinuo sveštenik, da bi ga posle smestili u duševnu bolnicu. Svoje gađenje prema konvencionalnom školovanju opisao je kasnije u romanu „Ispod točka" (1906).

Krajem 1892. godine upisao se u Gimnaziju, ali je 1893. prekinuo sve studije i završio sa službenim obrazovanjem. Zatim je počeo da radi kao šegrt u jednoj knjižari, koju je napustio posle samo tri dana, da bi narednih 14 meseci proveo kao šegrt u fabrici satova za kule. Ipak, 1895. godine ponovo je počeo da radi kao pomoćnik u knjižari. Njegov posao u knjižari podrazumevao je sortiranje, arhiviranje i pakovanje knjiga. Kada bi se završilo 12-časovno radno vreme, Hese bi ostajao i nastavljao lična istraživanja. Knjige su mu uvek bile draže od druženja. Proučavao je teološke spise, a kasnije Getea, Šilera, Lesinga i grčku mitologiju.

1896, njegova pesma „Madona" pojavila se u jednom Bečkom časopisu. 1899. godine izdao je knjigu pesama „Romantične pesme" i knjigu sa kratkim pričama „Sat posle ponoći". Obe su prošle finansijski katastrofalno. Na primer, pesme su štampane u 600 primeraka, a prodata su samo 54!

U jesen 1899, Hese se zaposlio u cenjenoj knjižari antičkih dela u Bazelu. Ovde će se razviti i duhovno i umetnički, ali i steći značajna poznanstva. 1900. godine oslobođen je služenja vojnog roka zbog problema sa vidom. Pored ovoga, napregnutost nerava i neprestane glavobolje pratiće ga celoga života.

Pisao je pesme i kratke književne tekstove za lokalne časopise i živeo od honorara. Ovako je privukao pažnju uglednog izdavača, Semjuela Fišera, koji je uskoro objavio prvi Heseov roman „Peter Kamencind"(1903) i od tada je mogao da živi kao slobodan umetnik.

Početkom 20. veka svet je ponovo otkrio dela Artura Šopenhauera, za koja se zainteresovao i Hese. Počeo je da otkriva budizam i teozofiju, te obnovio svoju staru želju da poseti Indiju. Ovo je period u kojem se udaraju temelji jednog od njegovih najboljih romana, „Sidarta", koji će, doduše, izaći tek 1922. godine.

1910. godine izdaje treći roman, „Gertruda", za koji će sam kasnije tvrditi da predstavlja njegov umetnički „pobačaj". 1911. godine odlazi na putovanje u Šri Lanku i Indoneziju i ne pronalazi ono što je očekivao. Vratio se kući bez duhovnog nadahnuća, a onda se sa porodicom preselio u Bern, u nadi da će promena sredine spasti brak koji je odavno bio na klimavim nogama. Iz ovog iskustva nastaće roman „Rozalda" (1914).

3. novemebra 1914. godine napisao je esej „O prijatelji, ne tim tonom", u kojem traži od nemačkih intelektualaca da ne srljaju u nacionalizam. Bio je ubeđeni pacifista. Nemačka štampa ga je oštro napala, velika većina prijatelja se distancirala od njega, a preteća pisma su postala svakodnevna pojava.

1904. godine, nakon što je s prvim romanom stekao slavu, oženio se sa Marijom Bernouli i naselio se kraj jezera Konstanca. Sa njom je imao tri sina. Ovde je napisao roman, „Ispod točka", koji je objavljen 1906. godine. A potom se opet posvetio pesmama i kratkim pričama.

Usled novonastalih nevolja, kao i problema u braku, Hese je počeo da odlazi na psihoterapiju kod J.B. Langa, učenika Karla Gustava Junga, da bi kasnije lično upoznao i samog Junga. Jungovo učenje ostavilo je dubok utisak na Hesea, i za tri nedelje, u periodu septembar-oktobar 1917. godine piše „Demijana". Roman će objaviti tek po završetku rata, 1919. godine i to pod pseudonimom Emil Sinkler. Inače, Jungova ideja o dualnosti ljudske prirode, njegov sistem introvertnosti i ektrovertnosti, kolektivnog nesvesnog i sistem simbola, ubuduće će obeležiti Heseovo stvaralaštvo. Ove godine objavio je i zbirku kratkih priči „Čudne vesti sa Druge Zvezde". Iste godine, nakon što mu se žena oporavila od nekoliko nervnih slomova, Hese se razvodi. Preselio se u grad Montanjola, gde je započeo sa slikanjem.

1922. godine objavio je svoje remek-delo „Sidarta", koje se bavi Budinom mladošću i emigrirao u Švajcarsku, čije državljanstvo je dobio 1923. godine. 1924. godine oženio se pevačicom Rut Venger. Ovaj brak od početka nije funkcionisao i brzo se raspada, a Hese piše možda svoje najbolje delo - „Stepski vuk", objavljeno 1927. godine. U ovom delu se bavi duhovnom samorealizacijom pojedinca. Ubrzo nakon uspeha sa ovim romanom, Hese se odriče osamljenosti i ženi se jevrejkom Ninon Dolbin Auslender, sa kojom ostaje do kraja života.

1930. godine izlazi roman „Narcis i Zlatousti". U njemu je suprostavio intelektualnog asketu, koji se zadovoljava ustanovljenom religijom, i umetničku, senzualnu potragu za ličnim samoostvarenjem. 1932. godine izašlo je „Putovanje na istok", a godinu dana ranije započeo je sa radom na svom poslednjem romanu „Igra staklenih perli".

Uvidevši kakve užase može doneti nacizam, on ponovo podiže svoj glas, a 1933. godine pomaže Tomasu Manu i Bertoltu Brehtu da odu iz Nemačke. Još od 1910. godine, kada je počeo sa pisanjem recenzija knjiga, Hese je podržavao i pomagao brojne jevrejske autore, ali kada je napisao članak za „Frankfurter Zeitung", Hesea su optužili da podržava nacizam. Ipak, do kraja 1930-tih, nemačke novine su prestale da objavljuju njegove tekstove, da bi na kraju njegova dela bila potpuno zabranjena.

1943. godine objavljuje svoj poslednji i najduži roman „Igra staklenh perli", za koji će 1946. dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Hese se ponovo bavi dualnošću ljudske prirode, misaonog i aktivnog života, a ovoga puta u centru zbivanja se nalazi neverovatno nadareni intelektualac. Inače, primetno je da je glavni lik u svim Heseovim romanima osoba po mnogo čemu slična svom autoru, i to ne samo duhovno, misaono i iskustveno, već i po životnom dobu. Neki sugerišu kako u njegovim romanima sam Hese govori iz različitih likova, što je, zapravo, posledica njegovog istraživanja ljudske prirode i potrebe da sukobi njene različite strane, kako bi ih razjasnio i sebi i drugima. On sebe secira i različite aspekte svoga bića suprostavlja kako bi pronašao svoju suštinu.

1946. godine objavio je esej „Ako se rat nastavi...". Inače, po završetku Drugog svetskog rata, Heseova produktivnost je značajno opala. Ponovo se vratio pisanju pesama i kratkih priči i više nije objavio ni jedan roman. Umro je 9. avgusta 1962. godine.

Njegova popularnost se obnavlja krajem 1960-ih, kada njegove romane otkriva nova, hipi generacija, koja u njima pronalazi uporište za svoje ideje. Potraga za ličnim prosvetljenjem, što je Heseova preokupacija, posebno u romanima „Sidarta", „Putovanje na istok" i „Narcis i Zlatousti", poklapala se sa idealom hipika. Takođe, „Magični teatar", scena iz „Stepskog vuka", interpretirana je u nekom obliku psihodelije pobuđene drogama.

1995. godine izašle su „Završene bajke Hermana Hesea".

Ostala dela:
1915. Knulp (Knulp)
1919. Demijan (Demien)
1919. Klajn i Vagner (Klein und Wagner)
1919. Čudne vesti sa Druge Zvezde (kratke priče) (Märchen)
1920. Klingsorovo poslednje leto (Klingsors letzer Sommer)
1920. Tumaranja (Wanderung:Aufzeichnungen)
1928. Kriza: Stranice iz dnevnika (Krisis: Ein Stück Tagebuch)
1932. Putovanje na istok (Die Morgenlandfahrt)
1937. Autobiografski eseji (Gedenkblätter)
1942. Poeme (Die Gedichte)
1976. Moja vera: Eseji o životu i umetnosti (My belief: Essays on Life and Art)

Portal Hermana Hesea

Imamo i temu o Hermanu Heseu u Književnosti, pa možete i tamo pisati.

od **Still_dreaming** Sub Jul 02, 2011 11:06 am

Strasnim verovanjem u nešto što ne postoji, mi to stvaramo. Ne postoji samo ono što se nedovoljno želi.

Franc Kafka se rodio 3. jula 1883. godine u Pragu, od oca Hermana i majke Julije. Herman je bio oholi trgovac, sebična i dominantna ličnost. Na Kafkinu žalost, ni majka mu nije pružala neophodnu ljubav, tako da je Franc odrastao u atmosferi zapostavljenosti. Njega i njegove sestre (dva mlađa brata su umrla rano u detinjstvu) odgajale su guvernante. Herman se bavio trgovinom muške i ženske garderobe, a Julija mu je svesrdno u tome pomagala. Ni jedno ni drugo nisu shvatali svog sina, niti su imali razumevanje za njegovo zanimanje za književnost, koju su smatrali neprofitabilnom, a život pisca nazivali „životom nalik snu". Oba roditelja su stajala čvrsto sa nogama u materijalnosti i jedino se cenio onaj uspeh koji se mogao izbrojati novčanicama. Za logo svoje firme Herman je uzeo čavku, jer ‚‚kafka'' na češkom upravo to znači.

Kafka se osećao bližim precima po majci zbog njihovog zanimanja za duhovno, intelektualnih odlika, pobožnosti, ali i ekscentričnosti i delikatne konstitucije. U dečakovoj mašti otac, tupi i naduveni vlasnik dućana, koji je cenio samo materijalni uspeh i društveni napredak, pripadao je rasi divova i izgledao kao strašni, odvratni tiranin. U Kafkinom najozbiljnijem pokušaju autobiografije „Pisma ocu" (1919), Franc pripisuje svoju nesposobnost da živi, da se oslobodi roditeljskih veza i zasnuje brak i porodicu upravo svom ocu, koji mu je usadio osećaj inferiornosti. Osećao se kao da ga je otac slomio. O ovom unutrašnjem sukobu (jer u stvarnosti nikada nije imao direktnih sukoba sa ocem) pisao je direktno u pripovetci „Sud" (1916), koja je poslužila kao skica za njegov čuveni roman „Proces" (1925), u kojem prikazuje uzaludnost borbe pojedinca sa silama koje su jače od njega i pored sve besmislenosti argumenata sa kojima se suočava.

Kafka se celoga života osećao uskraćenim za prave odnose sa ljudima. Bio je plašljivo, pokorno dete, koje je neprestano nosilo u sebi osećanje krivice. Kao odličnog đaka od osnovne škole do kraja školovanja, predavači su ga voleli, ali on je u duši bio protiv autoritativnih institucija i dehumanizovanog nastavnog programa, koje je isticalo učenje na pamet. Ova buntovna crta njegovog karaktera biće uočljivija kada kao adolescent bude izjavio da je socijalista i ateista.

1. novembra 1907. godine zaposlio se u velikoj italijanskoj osiguravajućoj komapniji „Assicurazioni Generali", u kojoj provodi oko godinu dana, neprekidno se žaleći da mu radno vreme ni malo ne odgovara, jer mu ostaje malo slobodnog vremena za pisanje. Vodio je neku vrstu dvostrukog života: s jedne strane bio je uzoran, vredan i nagrađivan radnik, a sa druge strane usamljeni pisac, koji se bori sa sopstvenim rukopisima, neprestano ih spaljujući.

Preuzimajući na sebe preveliku odgovornost čovek se uništava.

15. jula 1908, dao je otkaz, i za dve nedelje našao je posao u Radničkom osiguravajućem društvu Kraljevine Bohemije. Svoje poslove je često nazivao „poslovi za stan i hranu", aludirajući da se njima bavi samo radi novca. Ipak, nije ih zbog toga samo „odrađivao", baš naprotiv, a malo je poznato i da je upravo on izmislio zaštitni šlem za radnike, za koji je dobio i medalju 1912. godine, jer je njime umanjeno povređivanje na radu za 25%.

1912. godine u kući Maksa Broda upoznao je Felisu Bauer, predstavnicu diktafonske kompanije. Njih dvoje su imali bogatu korespodenciju, dva puta su se verili, ali im je veza definitivno okončana 1917. godine. Iste godine oboleo je od tuberkuloze. Početkom 1920-tih razvio je veoma intezivnu vezu sa češkom novinarkom Milenom Jesenskom. I sa njom će održavati izuzetno bogatu korespodneciju, a testamentom će joj ostaviti i svoje Dnevnike.

Kafka je patio od kliničke depresije i straha od društva tokom celog života. Patio je i od migrena, insomnije, zatvora, čireva i drugih oboljenja uobičajeno povezanih sa prekomernim stresom i osetljivim živcima. Pokušavao je da se leči različitim dijetama, često uvrnutim, kao i konzumiranjem nepasterizovanog mleka u velikim količinama.

Uskoro se Kafkino zdravlje pogoršalo i morao je da se vrati u Prag, da bi se lečio u lečilištu „Dr Hofman". Tuberkuloza je uznapredovala. Bol u grlu je bio preveliki, tako da je izbegavao da jede i na kraju, 3. juna 1924. godine umro od gladi.

Ali na mestu gde prestaje njegov, počinje život njegovih dela. Maks Brod je sukcesivno objavljivao Kafkina dela, koja su nailazila na dobar prijem i kritike i publike. U periodu između 1925. i 1927. godine objavio je tri Kafkina romana: „Proces", „Zamak" i „Amerika", a 1931. godine objavljuje i zbirku pripovedaka „Veliki kineski zid".

Kafka je kombinovao obično i fantastično, često predstavljajući stvarnost kao bolesno patološko stanje, koristeći metafore ozbiljno i bukvalno. Tako u „Metamorfozama" agent osiguranja (gle čuda! baš kao on) budi se kao odvratni, džinovski insekt, kojeg porodica odbacuje i koji je prepušten umiranju u samoći.

Počni sa onim što je istinito, a ne sa onim što je prihvatljivo.

U vreme kada je umro, njegova dela su cenili mali literarni krugovi, jer je za života objavio tek nekoliko pripovetki u različitim časopisima. Njegovo ime i dela nikada ne bi preživeli da je Maks Brod ispoštovao njegov testamnet.

Ostala dela:

Pripovetke:
U kažnjeničkoj koloniji, Jazbina, Seoski lekar, Umetnik u gladovanju, Ložač, Mala žena.

Pisma:
Pisma Mileni, Pisma prijateljima, Poslednja pisma.

Drugi književni oblici:
O grehu, patnji, nadi i istinskom putu: iz zaostavštine
Mandat : iz zaostavštine
Šetnja po krovu: sabrani crteži Franca Kafke
Moja tvrđava: o tamnicama srodnim i okolnim stvarima: ostavština iz neobjavljenih rukopisa
Vavilonska jama: priče i snovi

Imamo i temu o Francu Kafki, pa možete i tamo pisati.

od **Still_dreaming** Ned Jul 03, 2011 11:17 am

Louis Armstrong je bio američki džez muzičar. Iako se prvo proslavio svirajući trubu, krajem karijere postao je najpoznatiji kao pevač i bio je jedan od najuticajnijih džez pevača.

Louis Armstrong rođen je u siromašnoj afro-američkoj porodici u Nju Orleansu, 4. jula 1901. godine (mada ima i autora koji za datum rodjenja navode 1900 godinu). Kao mladić, na ulici je rado pevao sa prijateljima. Kako je bio iz siromašne porodice, poslat je u reformsku školu, a nakon jednog incidenta, gde je naučio svirati kornet. U dobi od četrnaest godina već je radio svašta: prodavao novine, prodavao ugljen. U to vreme nije mogao priuštiti vlastiti instrument, ali je slušao muziku i svoje omiljene bendove.

Joe „King“ Oliver je bio njegov ljubimac; stariji čovek koji se ponašao kao da mu je otac. On je taj koji je Louisu davao svoj kornet, i on je taj koji ga je upućivao u instrument, i bio vodilja za plovidbu po muzičkim morima. Joe „King“ Oliver, kao vođa prvog velikog afričko-američkog benda sprijateljio se s njim, što je doprinelo da se Armstrong pridruži bendu u Čikagu 1922.

Naime, upravo je ta 1922. godina bila presudna za životni put Louisa Armstronga. On prima telegram od svog mentora Joe-a Olivera, kojim ga moli da se pridruži njegovom „Creole Jazz Band“-u u Lincoln Gardens (459 East 31. Street) u Čikagu. To je bilo ostvarenje sna za Armstronga, svirati sa čuvenim muzičarima u Čikagu.

U to vreme, dok je svirao u Oliverovom „Creole Jazz Band“-u, Armstrong je upoznao Lillian Hardin, pijanistkinju i aranžerku u bendu. U februaru 1924. godine s njom se i venčao. Lillian je bila jako inteligentna i ambiciozna žena; ona je osetila da se Louis rasipa svirajući u Oliverovom bendu, ali da to nije dobro za njega, znala je da on može bolje i više. Do kraja 1924. godine stalno je vršila pritisak na Armstronga da napusti bend svog mentora, što je on i učinio, ali vrlo nevoljno. Kratko zatim radio je sa Ollie Powers 'Harmony Syncopators pre nego što se preselio u Nju Jork kako bi počeo da svira za Fletcher Henderson's Orchestra.

Kada se vratio u Čikago, u jesen 1925, Armstrong počinje da snima; te kompozicije su obeležile istoriju džeza (snimci nastali u saradnji s brojnim pevačima bluza, uključujući i Bessie Smith). Ovi 'Hot Five' i 'Hot Seven' snimci potpuno su razbili uobičajene stereotipe New Orleans muziciranja. Armstrong svojim instrumentom boji note posebnim čarom svoje inventivnosti; ritmički smeo, nameće improvizacijsku slobodu, dok je s druge strane, tehnički, vrlo siguran u ono što radi.

Te iste godine, 1925, Armstrong se seli u Čikago i pridružuje se bendu svoje supruge na Dreamland Cafe. Takođe je svirao u Erskine Tate Vendome Orchestra, a zatim s Carrol Dickenson Orchestra na Sunset Cafe. Snimanje nastavlja do 1928. godine. Dok je radio na Sunset Cafeu, Luj je upoznao svog budućeg menadžera Joe-a Glaser-a.

Godine 1928. počinje snimanje sa bubnjarom Zutty Singleton-om i pijanistom Earl Hines-om, s kojima će se potpuno muzički uskladiti. Dokaz tome su nastali muzički zapisi, koji su prava remek-dela.Tokom tih godina Armstrong radi i sa velikim bendovima po klubovima i pozorištima Čikaga.

Armstrong je nastavio da svira u Carrol Dickenson orkestru do 1929. Takođe je vodio svoj bend na istom mestu, a pod imenom Louis Armstrong and his Stompers. Sledeće dve godine svirao je sa Carrolla Dickerson, Savoy Orchestra i sa Clarence Jones Orchestra u Čikagu.

Armstrong u Nju Jorku 1929. godine predvodi jedan nightclub bend. Natpisi o njemu pojavljuju se u pozorišnoj reviji „Hot Chocolates“, a nakon što je otpevao pesme „Fats“ i ‚‚Ain't Misbehavin", koje su njegove prve popularne pesme, iz kojih će se izroditi svi naknadni aplauzi verne publike. To je inače doba u kojem on u svojim nastupima potencira više popularnu muziku; a i to je za njega bio veliki izazov, jer je te pesme pred publiku iznosio na sebi svojstven način.

Armstrong se preselio u Los Anđeles u 1930, gde postaje lider benda Louis Armstrong and his Sebastian New Cotton Club Orchestra, da bi se 1931. vratio u Čikago i okupio svoj bend za turneju, koju je planirao. U junu iste godine vraća se u Nju Orleans po prvi put otkako ga je napustio 1922, i pridružuje se King Oliver's Creole Jazz Band-u.

Sva njegova veština i virtuoznost vrhunac dostižu 1933. godine, kada njegov stil prolazi proces pojednostavljivanja.

Tridesetih godina, u usponu svoje slave, Armstrong ima i svoju prvu turneju po Evropi kao solista i pevač, čime se otvaraju vrata ka strasnim putovanjima, na kojima je spajao lepo i korisno.

Glaser, kao menadžer odigrao je važnu ulogu u karijeri Louisa Armstronga kada je angažovao orkestar Luisa Russella kao backup bend. Russellov orkestar je bio sastavljen pretežno od New Orleans muzičara, od kojih su mnogi takođe svirali sa King Oliverom; sve zajedno se pokazalo kao vrlo plodna kombinacija. Bend je preimenovan u Louis Armstrong and his Orchestra.

Glaser je inače na sebe preuzeo sve poslove u vezi sa Armstrongovom karijerom, time ostavivši njemu vreme koje je mogao posvetiti muzici. Glaser je toliko uvukao bend u nove poslove, da su bukvalno sledećih deset godina stalno bili po turnejama. To je period kada Armstrong postaje jedan od najpoznatijih ljudi u Americi.

U privatnom životu nije sve bilo baš tako sjajno; njegov brak nije funkcionisao kao karijera - 1938. godine Luj se razveo od Lillian. Nakon toga razvoda sledi drugi kratki brak, pa onda i treći, u kojem je Luj ostao do kraja života.

U godinama koje slede Armstrong zajedno sa orkestrom nastavlja turneju i snimanje ploča, ali 1940. ukus publike se menja, a time i muzički kritičari postaju glasniji. Tada se nekako čini i sam Armstrong umornim, prodaja počinje da opada, a i organizovanje koncerata postaje prilično napeto. Kritičari su se žalili da je Armstrong postao previše komercijalan. Međutim, zahvaljujući Glaserovoj visprenosti, godine 1947. on raspušta orkestar, pa okuplja manju grupu muzičara koja je postala jedan od najvećih i najpopularnijih bendova u istoriji džeza. Grupa je dobila naziv Louis Armstrong Allstars.

Nova manja grupa sarađivala je uspešno sa izuzetnim muzičarima kao što su Barney Bigard, Jack Teagarden, Sidney 'Big Sid' Catlett, Vilma Middleton, te Earl Hines. Bend je prošao kroz niz kadrovskih promena tokom godina, ali je ostao vrlo popularan u celom svetu. Nastupali su po Africi, Aziji, Evropi i Južnoj Americi, sve dok Louisovo zdravstveno stanje nije postalo tako loše da su se morali razići. Armstrong je postao poznat kao Američki ambasador.

Pojavio se u brojnim filmovima, od kojih je najbolji dokumentarni film pod nazivom ‚‚Satchmo Veliki'' iz 1957.

Veliki hit, njegova verzija ‚‚Hello Dolly" pojavljuje se 1963. godine. Godine 1968. snimio je drugi hit, pesmu koja je postala takođe ‚‚broj jedan'' - ‚‚What a wonderful world".

Armstrongovo zdravstveno stanje se nekako u to vreme pogoršava, hospitalizovan je nekoliko puta tokom poslednje tri godine svog života, ali je nastavio da svira i snima.

6. jula 1971. godine umro je u snu u svom domu u Queensu, New York.

od **Still_dreaming** Pon Jul 04, 2011 11:33 am

Augustin Tin Ujević, rođen 5. jula 1891, jedan od najvećih pesnika na prostorima bivše Jugoslavije. Svojim pesnikom smatraju ga i Srbi i Hrvati.

Ovaj, u međuratnom književnom periodu, istaknuti i osobeni pesnik, rođen je u Vrgorcu, nedaleko od Imotskog. Filozofiju je studirao u Zagrebu, Beogradu i Parizu. U književnosti se javio originalnim i nadahnutim stihovima pred Prvi svetski rat, ali najplodniji period njegovog književnog rada pada u razdoblje između dva svetska rata. Originalan talenat, snažan i plodan stvaralac, on je svojim prisustvom u međuratnoj književnosti živo uticao na njen tok i razvoj. Nadovezujući se na Matoša, koji mu je u mnogo čemu bio uzor i učitelj, Ujević se brzo razvio u potpuno originalnog književnog stvaraoca – pesnika, kritičara, esejistu i feljtonistu. Dobar znalac više stranih jezika, pesnik snažnog senzibiliteta i prefinjenog ukusa, on je sa strogošću i savesnošću vršio izbor iz stranih književnosti i iz njih prevodio (M. Prust, Rembo, Po, Meredit, Konrad i dr.).

Više o Tinu u temi otvorenoj u Književnosti. A možete komentarisati i ovde.

od **Still_dreaming** Uto Jul 05, 2011 2:56 am

Evo dve anegdote o Tinu Ujeviću:

Tin nije voleo učestvovati u razgovorima za vreme brijanja u berbernici. Svejedno, berberin mu je često dosađivao forsiranim razgovorima. Jednom ga berberin upita: ‚‚Kako hoćete da vas obrijem?".
- ‚‚Bez riječi" - odgovori mu mirno Tin.

Jedan veseljak iz njegovog društva, videvši ga kako s praznom čašom stoji u gostionici, prišao mu je i rekao: ‚‚Slaži nešto na brzinu i platit ću ti špricer." Tin ga i ne pogleda i već mu preko ramena dobaci: ‚‚Ne, prijatelju, rekao si dva!". Kako je upravo slagao, ovaj šaljivdžija je morao da mu platiti piće.

od Sponsored content

Kalendar poznatih

Kalendar poznatih

Meril Strip - 22. jun

Re: Kalendar poznatih

Re: Kalendar poznatih

Re: Kalendar poznatih

Ana Ahmatova - 23. jun

Ernesto Sabato - 24. jun

Re: Kalendar poznatih

Re: Kalendar poznatih

Džordž Majkl - 25. jun

Re: Kalendar poznatih

Sean Hayes - 26. jun

Helen Keler - 27. jun

Žan Žak Ruso - 28. jun

Antoan de Sent Egziperi - 29. jun

Re: Kalendar poznatih

Vlastimir „Đuza“ Stojiljković - 30. jun

Re: Kalendar poznatih

Re: Kalendar poznatih

Gotfrid Vilhelm Lajbnic - 1. jul

Herman Hese - 2. jul

Franc Kafka - 3. jul

Louis Armstrong - 4. jul

Tin Ujević - 5. jul

Re: Kalendar poznatih

Re: Kalendar poznatih