Džerom Dejvid Selindžer

od **Liza_N.** Sre Jul 06, 2011 8:14 am

Kad neki siromašak, nepoznat javnosti (osim najbližoj rodbini), odluči da se osami i prekine sve veze sa okolinom, obično kažu da je lud. Kad to učini bogat i salvan čovek, kaže se da je ekscentričan ili čudan.
Ludost i ekscentričnost nisu isto, mada treba imati na umu da ni svaka želja za odvajanjem od sveta nužno ne znači i ludost. Jednostavno, kao što sama reč nagoveštava - reč je o nekoj vrsti udaljavanja od centra (ex + centrum).
Jedan od najslavnijih ekscentrika našeg doba bio je američki pisac Džerom Dejvid Selindžer. Umro je u svojoj 91. godini, a 50. godini uspešnog skrivanja od javnosti.
Ovakvim životnim izborom, okretanjem leđa javnosti nakon slave koju je stekao romanom ‚‚Lovac u žitu" (1951) privukao je dodatnu pažnju radoznalaca, i nije uspeo u nameri da bude zaboravljen. Ali izvesno je da mu je pošlo za rukom da ne postane deo moćnih svetskih književnih grupa, a ipak ostane važan deo svetske književnosti. Poseban u svakom slučaju.

‚‚Ima neke predivne mirnoće u neobjavljivanju", rekao je Selindžer u svom poslednjem razgovoru za novine, novembra 1974. godine. ‚‚Mirno je. Tiho. Objavljivanje predstavlja užasni napad na moj lični život. Dopada mi se da pišem. Ja volim da pišem. Ali pišem samo za sebe i radi sopstvenog zadovoljstva. Neko je ukrao moje priče i pokušao da ih objavi bez dozvole. To je krivično delo. Recimo da imate kaput koji posebno volite i neko vam ga mazne iz ormana. Tako se ja osećam. Napisao sam te priče pre mnogo godina. Nisam uopšte imao nameru da ih objavljujem. Želeo sam da one umru na prirodan način. Još uvek pokušavam da zaštitim ono malo ličnog života koliko mi je ostalo."
I to je bilo gotovo sve što je rekao tokom više od pola veka. Upozoravajuće reči koje kao da su pre toliko godina nagoveštavale potonju opštu pomamu u pogledu zavirivanja u najličnije stvari tuđih života - čega smo, uostalom, i svedoci.
Selindžerov roman ‚‚Lovac u žitu", i dalje neizostavni deo lektire svakog poštovaoca književnosti, govori o odnosu dečaka prema ‚‚odraslima". Holden Kolfild odbija da taj isti svet vidi u lažnom svetlu u kome se, inače, predstavlja. Povest o odrastanju i iskrenosti u okruženju duhovne i emotivne jalovosti i danas privlači pažnju čitalaca. ‚‚Lovac u žitu" jedna je od najprodavanijih knjiga već više od pedeset godina. Njeni tiraži broje milione primeraka.

Džerom Dejvid Selindžer The-catcher-in-the-rye

Prvo izdanje

Džerom Dejvid Selindžer rođen je 1. januara 1919. godine na njujorškom Menhetnu. Otac Sol Selindžer bio je Jevrejin poljskih korena, a majka Mari Džilič bila je škotsko-irskog porekla. Kada se udala za Sola, promenila je ime u Mirjam, primivši i jevrejsku veru. To dečaku izgleda nije bilo poznato sve do trinaeste godine, do obreda verskog punoletstva - Bar micve. Inače, otac se bavio trgovinom mesom, a Džerom je bio njihovo drugo dete. Starija ćerka, Doris, rođena je 1911. godine.
Dečak je pohađao različite njujorške škole, maturiravši u školi McBurney School, a onda se po želji majke upisao na Vojnu akademiju (Valley Forge Military Academy and College) u Pensilvaniji. Upavo na koledžu Selindžer je počeo da piše. Noću, ispod ćebeta, uz pomoć baterijske lampe. Da niko ne vidi šta radi.
Onda je odlučio da se upiše na Njujorški univerzitet koji je ubrzo napustio da bi se zaposlio na brodu. Zatim je doneo odluku da se pridruži ocu u poslu, da i sam radi na uvozu mesa. Sol je ubrzo poslao sina u predstavništvo preduzeća u Beč. Boravak u glavnom gradu Austrije svakako je uticao na Džeroma. Naučio je dobro nemački i francuski. Bio je svedok nadolazećeg nacizma i stradanja Jevreja u Beču. Napustio je grad neposredno pre nego što je pao pod Hitlerovu vlast: 12. marta 1938. godine.
U Americi je Džerom pohađao različite univerzitete, između ostalog i večernji kurs književnosti na Univerzitetu Kolumbija. Jedan od Selindžerovih profesora koji je ubrzo shvatio da je njegov učenik neobično nadaren, bio je uredniik ‚‚Stori magazina". U broju od marta 1940. godine objavljena je Selindžerova kratka priča, svojevrsni portret mladih bez određenih životnih ciljeva. Priča je nosila naziv ‚‚Mlađarija" („Тhe Young Folks”).
Od 1941. godine, kad se zaljubio, Džerom je svakodnebno pisao duga pisma prelepoj Uni O' Nil, kćerki Judžina O' Nila. Izgleda da mu ljubav nije bila uzvraćena. Veza je prekinuta kada je Una upoznala čoveka svog života - Čarlija Čaplina, za koga se i udala. Ostavila je pisca i odabrala glumca.
Nedugo potom, Selindžer je odabran da se pridruži pešadiji američke vojske i učestvovao je u nekim bitkama Drugog svetskog rata. Za vreme iskrcavanja u Normandiji, napredujući prema Nemačkoj, upoznao je Ernesta Hemingveja, tada ratnog dopisnika. Kad su posle rata počeli da se dopisuju, Ernest je bio očaran Selindžerovim spisateljskim darom: ‚‚Gospode! Ovako obdarenog čoveka još nisam sreo!", napisao je.
Zanimljivo je da se tih ratnih godina, kao čovek koji je dobro govorio strane jezike, Džerom bavio i kontrašpijunažom, te je bio u prilici da ispituje mnoge ratne zarobljenike. Na Selindžerov život bez sumnje presudno su uticali događaji vezani za koncentracione logore: naime, bio je među prvim vojnicima savezničke vojske koja su kročila na ta stravična mesta. ‚‚Jednostavno, nije moguće ne osetiti zauvek taj poseban smrad nagorelih tela, bez obzira na to koliko godina budeš živeo", napisao je Selindžer nekoliko godina kasnije svojoj kćerki.
Kad se rat završio, nekoliko nedelja proveo je u bolnici lečeći se od iscrpljenosti i psihičkog šoka zbog svega što je doživeo i video. Ipak, jedno vreme proveo je u Nemačkoj, kao pripadnik američkih trupa koje su pomagale u denacifikaciji zemlje. Tu se zaljubio u izvesnu gospođicu po imenu Šula kojom se 1945. godine oženio. Ispostavilo se da od trenutka kad su stigli u SAD taj brak više nije imao smisla. Posle samo osam meseci Šula se vratila u Nemačku. Kad je kasnije, 1972. godine, primio od nje pismo, pocepao ga je ne otvorivši ga. ‚‚Kad s nekim prekinem, onda je to zauvek", objasnio je kćerki koja je gledala šta čini.
Časopisu ‚‚Njujorker" je ponudio priču „А Perfect Day for Bananafish” (‚‚Perfektan dan za banana-ribe''). Članovi redakcije, poznati po oštrini i nemilosrdnosti, čak i kad je reč o najvećim piscima, ostali su bez reči, zadivljeni. Potpisali su ugovor po kome su imali pravo prvi da objave sve što Selindžer u budućnosti bude napisao.
Godine 1951. objavljen je ‚‚Lovac u žitu", knjiga koja je odmah doživela ogroman uspeh kod čitalaca, mada su književni kritičari bili više nego suzdržani. U intervjuu za jedan školski list, 1953. godine, Selindžer je priznao da je njegovo detinjstvo ‚‚veoma ličilo na detinjstvo dečaka u knjizi, te je bilo ogromno olakšanje sve to priznati".

Dakle, osim kritičara, i pojedini čitaoci bili su nezadovoljni zbog toga što pisac oštro govori o veri, što o seksualnosti adolescenata progovara tako otvoreno. U svakom slučaju, smatrali su ovo delo neozbiljnim, stilski nesavršenim, ali i s lošom moralnom porukom. U nekim zemljama bilo je i zabranjeno! Na primer zbog psovke ‚‚Goddamn!" koja se pojavljuje čak dvesta pedeset pet puta (osim toga, na više mesta se pominje i glagol fuck)...
Vilijam Maksvel, urednik ‚‚Njujorkera" i Selindžerov prijatelj, upitao je u intervjuu pisca koji su bili njegovi književni uzori. Odgovor je glasio: Kafka, Čehov, Dostojevski, Tolstoj, Prust, Garsija Lorka, Kits, Emili Bronte, Džejn Ostin, Vilijam Blejk... Nije želeo da pominje žive pisce. Smatrao je to neukusnim!
Dve godine posle ‚‚Lovca u žitu", Selindžer je objavio sedam pripovedaka objavljenih u ‚‚Njujorkeru" i još dve koje su odbili. Zbirka je dobila ime ‚‚Devet priča". Zanimljivo je da pisac nije dozvolio izdavaču da na koricama knjige budu nactani likovi iz priča kako čitaoci ne bi stekli pogrešnuu sliku o njima. Posle uspeha koji je doživeo i s ovom zbirkom, Selindžer se povukao u sebe. Poslednje izjave koje je davao izražavale su zgražavanje u odnosu na sve književne krugove. Iz Njujorka se odselio u Korniš, u Nju Hempširu. U prvi mah, bio je prijateljski nastrojen prema žiteljima gradića, pozivao u svoju kuću učenike obližnje škole: slušali su zajedno ploče i raspravljali o različitim temama. Jednoj od učenica, Širli Blejni, dao je intervju za lokalni list, za stranu posvećenu školi.
U Kembridžu je 1955. godine upoznao studentkinju Kler Daglas, kćerku poznatog engleskog likovnog kritičara. Venčali su se 1955. godine kada je rođena njihova ćerka Margaret, a pet godina kasnije i sin Met. Selindžer je savetovao ženi da našpusti studije nekoliko meseci pre diplomiranja. Smatrao je da je najvažnije da žive zajedno. Devojka je to i učinila, mada joj je život odvojen od ljudi, u malom mestu, bio veoma težak. S druge strane, Selindžeru nije nedostajalo društvo. Kler je patila, on je uživao. Kćerka Margaret je često poboljevala, ali je otac odbijao da je leči uz pomoć klasične medicine. Jedino je verovao homeopatiji. Kćerka i majka osećale su se kao u zatvoru. Prilikom jednog boravka u Njujorku, pobegle su...
Junaci nekoliko sledećih Selindžerovih proznih dela su članovi porodice Glas koji se na ovaj ili onaj način osećaju odrođenim od sveta, pokušavajući da postignu neku vrstu prosvetljenja, osobenu za zen budizam kome je Selindžer inače bio posvećen. Posle novele ‚‚Freni" i njenog nastavka ‚‚Zui", objavljena je i novela ‚‚Visoko podignite krovnu gredu, tesari", kao i ‚‚Simor: uvod". Godine 1966. Selindžer se razveo od žene. Poslednje objavljeno delo bila je priča ‚‚Haprorth 16, 1924".
Godine 1999. izvesna Džojs Majnard dala je na aukciju pisma koja joj je pisac pisao dok je s njom bio u nekoj vrsti ljubavne veze. Za više od sto pedeset hiljada dolara, pisma je otkupio Piter Norton, čovek koji se bavio programiranjem i računarima. Istog trenutka kada ih je dobio poslao ih je Selindžeru.
Samo godinu dana kasnije, Selindžerova kćerka Margaret, uz majčinu pomoć, objavila je knjigu: ‚‚Lovac na snove: sećanje". U knjizi je oca istakla kao mizantropa i posebno istakla njegovo brižljivo svakodnevno pisanje, pohranjivanje tekstova u poseban sef. Objasnila je i očevu sklonost ka alternativnoj medicini, istočnjačkoj filozofiji, jogi, meditaciji i zenu. Margaretin brat Met usprotivio se sestrinim jetkim opisima Džeroma kao grubog i strogog oca. ‚‚Njujorškom obzerveru" napisao je pismo u kome kaže da njegova sestra nije verno dočarala život njihovog zajedničkog detinjstva.
U junu 2009. godine devedesetogodičnji Džerom Dejvid Selindžer je preko advokata zabranio objavljivanje knjige ‚‚Šezdeset godina kasnije: dolazeći kroz žito". Knjigu je napisao nepoznati autor pod pseudonimom Dž. D. Kalifornija. Roman je, navodno, nastavak ‚‚Lovca u žitu".
Mnogobrojni holivudski stvaraoci pokušali su da otkupe prava za ekranizaciju ‚‚Lovca u žitu". Poznati reditelji i glumci unapred su videli Holdena Kolfilda na velikom platnu. Selindžer to nikada nije dozvolio. Ni za koje pare! Jedina osoba koja je ikada mogla da odigra Holdena Kolfilda bio je samo on. Inače, poznat je kao veliki ljubitelj filma: njegovi omiljeni filmovi su ‚‚Dama koja nestaje" Alfreda Hičkoka i ‚‚Žiži" Vinsenta Minelija, kao i filmovi Stanlija i Olija i braće Marks. Kćerka Margaret je u svojim sećanjima zabeležila da je Selindžerov pogled na svet vezan za filmove iz četrdesetih koje gleda uz pomoć šesnaestomilimetarskog projektora.

Poklonici Selindžerovog dela posećivali su redovno Korniš, nadajući se da će, nekom srećom, sresti čuvenog pisca. Međutim, čim bi se približili kući, odustajali su, ostavljajući pisca da živi onako kako je odabrao. Zato postoji tek nekoliko snimaka njegove kuće, kroz šipražje - i iz daljine. Svima je valjda bilo jasno da je pisac želeo da ga ostave na miru. Iako možda nisu razumeli zbog čega.

Džerom Dejvid Selindžer Selindzer-krisom

Stara fotografija jednog od brojnih Selindžerovih poklonika koji se prikrao piščevoj kući i snimio ga u bašti

‚‚Ne smatram neophodnim da svoja dela objavim posthumno", rekao je Selindžer u već pomenutom, poslednjem intervjuu za novine, 1974. godine. ‚‚Voleo bih da mogu i dalje da pišem za sebe. Plaćam za ovakvu vrstu ponašanja. Poznat sam kao čudak. Međutim, sve što radim to je da pokušam da zaštitim sebe i dela koja pišem. Preživeo sam noge stvari, preživeću i ovo".

Jedna od retkih Selindžerovih fotografija u poznim godinama

Autor: Mirjana Ognjanović, ,,Politikin zabavnik"

od **Still_dreaming** Uto Jul 12, 2011 1:01 pm

‚‚Znaš li šta bih voleo da budem?” rekao sam. ‚‚Mislim, kad bih imao neki prokleti izbor?“

‚‚Šta? I prestani da psuješ.”

‚‚Znaš onu pesmu ‘Ulovi li neko nekog dok kroz žito ide’? Voleo bih…”

‚‚To je ‘Sretne li neko nekog dok kroz žito ide’!” rekla je Feba. ‚‚To je pesma. Od Roberta Bernsa.”

‚‚Znam da je to pesma Roberta Bernsa.”

Ali bila je u pravu. To i jeste ‚‚Sretne li neko nekog dok kroz žito ide''. Samo, tada to nisam znao.

‚‚Mislio sam da ide ‘Ulovi li neko nekog'', rekao sam.

‚‚Svejedno, evo šta zamišljam – zamišljam neku decu koja se igraju na nekom velikom polju žita. Na hiljade male dece, a nikog u blizini – nikog odraslog, mislim – osim mene. A ja stojim na rubu neke sulude litice. Šta treba da radim – treba da ulovim svakog ko se zaleti da padne sa te litice u provaliju – mislim, ako trče i ne gledaju kuda idu, treba da se pojavim odnekud i ulovim ih. To je sve što bih radio, po celi dan. Bio bih samo lovac u žitu.

Znam da je to suludo, ali to je jedino što bih stvarno voleo da budem. Znam da je suludo.”

‚‚Lovac u žitu”

od **chegirl** Pon Avg 01, 2011 12:48 pm

'' Svaki put kada bih stigao do kraja nekog bloka i sišao sa prokletog trotoara, imao sam neki osećaj da nikad neću stići na drugu stranu ulice. Osećao sam se kao da ću potonuti i da me niko više nikada neće videti. ''

''Ovaj pad prema kome se, po mom mišljenju, krećeš - to je jedna posebna vrsta pada, užasna vrsta pada. Čoveku koji pada nije omogućeno da oseti ili čuje kada tresne o dno. On stalno pada i pada. Čitav taj aranžman namenjen je ljudima koji su u ovo ili ono doba njihovog života, tražili nešto što njihova okolina nije mogla da im pruži. Ili su mislili da im ona to ne može da pruži. I tako su digli ruke od traženja. Odustali su pre nego što su i počeli. Ne bih želeo da te plašim, ali mogu jasno da te vidim kako velikodušno umireš na ovaj ili onaj način, za neku savršeno bezvrednu stvar''

''Karakteristika nezrelog čoveka je to što želi da slavno umre za neku stvar, dok je karakteristika zrelog čoveka da želi za istu smerno da živi. ''

''Lovac u žitu''

od **hermina** Uto Avg 09, 2011 2:43 am

Verovatno još nikada nije napisan nijedan ispovedni pasus koji nije bar malo bazdio na piščev ponos što je odbacio svoj ponos. Kad god se nešto javno ispoveda, treba da oslušnemo to što on ne ispoveda.

Simor: uvod

od **polly88** Sub Mar 03, 2012 7:12 am

"Nevolja s djevojkama je u tome što će one, ako im se momak sviđa - bez obzira na to kakva je inače hulja - reći da pati od kompleksa inferiornosti dok će, ako im se ne sviđa - pa ma kako dobar momak bio, i ma kako velik kompleks inferiornosti, imao - uvijek reći da je uobražen. Čak i inače sasvim pametne djevojke tako čine."
Lovac u žitu

od Sponsored content

Džerom Dejvid Selindžer

Džerom Dejvid Selindžer

Re: Džerom Dejvid Selindžer

Re: Džerom Dejvid Selindžer

Re: Džerom Dejvid Selindžer

Re: Džerom Dejvid Selindžer

Re: Džerom Dejvid Selindžer