Rembrant

od **Still_dreaming** Čet Jul 14, 2011 12:01 pm

Autoportret sa beretkom i podignutim okovratnikom

Rembrant Harmenson van Rejn je rođen 15. jula 1606. godine u Lajdenu u Holandiji. Bio je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika u tradiciji umetnosti zapadne Evrope 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo pripada stilskoj epohi baroka. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je ona doživela politički, ekonomski i umetnički procvat.

Rođen je kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rejna i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zujtbruk. Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616 — 1620. godine kalvinističku latinsku školu. Tu je učio biblijsku istoriju i o delima klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad. Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga. Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti. Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavlo jači uticaj nego ranije obrazovanje. Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja.

Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu. Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike. Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. godine. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju ‚‚Lazarovo uskrsnuće'' i ‚‚Juda vraća 30 srebrnjaka''. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.

Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631. godine, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija je narudžbinu za sliku ‚‚Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa'', koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.

Portret Saksije

2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama ‚‚Isakova žrtva'' i ‚‚Samson optužuje svoga svekra''. Rembrantov prvi sin Rombertus preminuo je posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom. Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo. Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin.

Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina. Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije: 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka.

U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku ‚‚Noćna straža''. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje. Među retke slike i grafike iz ovog perioda spada ‚‚Grafik od 100 guldena''. Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete. Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks, koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648. Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrijke Stofels.

Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protiv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru.

Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je još da pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, koja je takođe dobila ime Kornlija.

Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodati na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prodaju Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontati, ugovori i organizovana poduka učenika. Hendrikje Stofels je umrla 1663. godine.

Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici ‚‚Jevrejska nevesta''. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika ‚‚Samson u hramu'' ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu.

Dela

Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.

Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda. Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika.

Mrtvi paunovi

Bakropisi

Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. godine, kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa baropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis. Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Isprva mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom. Na čuvenom bakropisu ‚‚Hristos leči bolesne'' radio je u fazama tokom 1640ih. To je bilo „prelomno delo u sred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja. Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.

Hristos leči bolesne

U zrelim delima iz 1650ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i parir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenuih pejzaža.

Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U barkopisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu. Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea.

Već za života Rembrantova dela su kopirana i imitirana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom kolorističkom slikarstvu, dok su njegove slike ostale ominjene i na ceni kod kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili inspirisani njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet mistifikacija i legendi. Tek su se sredinom 19. veka pojavili ozbiljni istraživači njegovog života i rada. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant“ se bavi istraživanjem i atribucijom njegovih dela. Tokom 1920ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika, dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukupno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža.

Autoportret

Podelimo oduševljenje Rembrantom.

od **Maja** Uto Jul 26, 2011 5:40 am

‚‚Samsonov svadbeni pir", 1683, ulje na platnu

Poznato je da tih godina Rembrant dugo proučava i više puta iznova kopira bakrorez koji je imao u svom posedu, Leonardovu ‚‚Tajnu večeru", da bi prostudirao strukturalno kretanje i uspešnije prihvatio rešenje koje složenom kompozicijom predlaže italijanski majstor. U verziji gozbe sa brojnim učesnicima, koju je čitav vek kasnije stvorio holandski umetnik, on istražuje i ostale mnogobrojne formalne ciljeve. Uočava se raznovrsnost pokućstva i odeće, čak i izvesna težnja ka ‚‚orijentaliziranju" nakita i samog ambijenta. Može se videti emotivni kontrast svetlog i tamnog što se razvija oko osnovnog jezgra smeštenog ne samo u samu sredinu, već znalački i upečatljivo pomerenog udesno, to jest na veliki, živi izvor svetlosti koja odozgo pada na sto sa obiljem jela na belom stolnjaku. Mladoženja u poluležećem položaju u trenutku kada otkriva gostima činjenice o svojoj nerazjašnjenoj tajni, a iznad svega, licemerna ravnodušnost monumentalne piramide zaodenute u svilu i nakičenu dragocenostima od zlata, ispred raskošnog ćilima koji je izdvaja i izdiže. Iz čitave atmosfere boje zlata, koja će u sledećim godinama postati stalna odlika umetnikovih dela, pomaljaju se iz senke napregnuta lica, neobične kape, poneki vrč, rubovi odeće. Ovo je samo jedna epizoda, jedna od scena koje Rembrant obrađuje u njihovoj kulminativnoj tački i izlaže iznenadnom blesku svetlosti.
Izvor: Knjiga ‚‚Galerija slika, Drezden"

Rembrant 52188475858e90e49e51o

‚‚Otmica Ganimeda", 1635, ulje na platnu

U Kabinetu crteža u Drezdenu sačuvana je jedna izvanredna pripremna skica za ovu sliku, koja predstavlja primer neposrednosti Rembrantovog grafičkog nadahnuća, još uočljivijeg pri upoređenju sa dovršenim slikarskim ostvarenjem, koje je u većoj meri akademsko. Korisno je podsetiti se povodom toga koliko se retko , u velikom broju sačuvanih Rembrantovih crteža, mogu naći skice koje se u potpunosti odnose na jedno slikarskodelo. Najčešće su to impresije koje umetnik različito koristi. Nasuprot tome, u ovom slučaju crtež prikazuje grupu sa orlom i dečakom savršeno tačnoprenetom na veliko platno: na njemu grupa koju je ostvario umetnik s namerno okrutnim realizmom predstavlja čak i parodiju na sam mit. Snažni kraljevski orao naglo uzleće sa zemlje sa svojim plenom, preplašenim i užasnutim što uočavamo po izobličenim ustima koja nagrđuju malo, uplakano lice i grčevito stegnutoj ručici što drži trešnje s kojima se dete igralo u trenutku otmice. U pozadini, olujno nebo prema kome se Zevs upućuje rastapa se u mračnim dubokim senkamajedne zemlje bez života, bez boja, jedino nastanjene bujnom pretećom šumom.
Izvor: Knjiga ‚‚Galerija slika, Drezden"

Rembrant Otmica

‚‚Otmica Ganimeda", pripremna skica

od **Maja** Uto Jul 26, 2011 6:06 am

‚‚Nasmejana Saskija", 1633, ulje na dasci

Ovo je jedna od najranijih među brojnim Rembrantovim slikama sačuvanim u Drezdenskom muzeju. Prikazuje punačko i nevino lice dvadesetjednogodišnje Saskije kratko vreme pre udaje. U ovoj (1633) i prethodnoj godini Rembrant je naslikao brojne slike svoje mlade verenice, zajedno sa izvanrednim nizom portreta muškaraca i žena, izrađenim najvećim delom s poprsjem i bistom, kao što je ovaj, izrađen na ovalnom ili pravougaonom formatu. Ovde nalazimo sabrane, na izuzetan način, neke od suštinskihodlika umetnikovog stila iz godina mladosti: brz, nagli ritam kičice, osvetljenje koje izdvaja samo jedan deo slike ostavljajući susedni lagano zaronjen u senku pozadine. U ovom slučaju obod šešira zasenčio je, uprkos uvedene svetlosti, čelo i oči, punačko lice sa izraženim lukavim smeškom. Vertukalni motiv kose koja pada niz vrat i leđaprodužen je naviše nežnim perom sa odrezanim vrškom, teški horizontalni lagano zakošeni pravci - šešira, lanca, plašta koji se obavija oko Saskijinih ramena - doprinoseda se ovoj improvizovanoj pojavi podari nestabilna ravnoteža, jedan kratkotrajan pokret, čime je naglašen privremeni karakter prikaza, nestalnog i duboko sugestivnog.
Izvor: Knjiga ‚‚Galerija slika, Drezden"

Rembrant 1016822v1

‚‚Saskija sa crvenim cvetom", 1641, ulje na dasci

Ovo je verovatno poslednji portret Saskije van Ojlenburg, bogate, patetične umetnikove žene. Izgubljena deca, nespokojan život pored genijalnog ali i ekstravagantnog čoveka, a verovatno i neka bolest koja je sa jedva trideset godina vrlo brzo odnosi u smrt (1642), nisu narušili njenu putenu, pomalo apatičnu lepotu. Sam Rembrant produbljuje ovde svoja tonalna istraživanja, onaj duboki tamni osećaj sanjarske snage, jednu sadržajnu strast, rasipajući toplu, zlaćanu svetlost po svojoj bogato nakićenoj ženi, uhvaćenoj u stavu napuštenosti i izdvajanja, ona jednom rukom pridržava ogrtač na grudima dok u drugoj među prstima drži crveni cvet, smeši se suzdržanim , gotovo neodlučnim osmehom i svojim lucidnim, živim i istovremeno odsutnim pogledom izražava razočaranje i tugu.
Izvor: Knjiga ‚‚Galerija slika, Drezden"

od Sponsored content

Rembrant

Rembrant

Re: Rembrant

Re: Rembrant

Re: Rembrant