Test intuicije

Evo mojih tekstova. Test sam rešio pre nego što sam pogledao rešenja. Dosta je tačno tumačenje, ali na koji način sam ja sam to protumačio, ostaviću za sebe.


Kocka je mala, sa stranicama od po pola metra, siva. Podižem je i gledam. Savršena, glatka, sa oštrim ivicama, blistava, ispolirana, od nekog metala, ali nije teška. Dopada mi se kako izgleda i zamišljam kako bi lepo izgledala negde u mojoj sobi. Odlučujem da je ponesem.

Konj je veliki, odrasli, snažan i stoji gordo u mestu, na blagom uzvišenju, i posmatra me, ne plašeći se. Kao da ne želi on da napravi prvi korak, nego ga prepušta meni. Griva mu leprša na povetarcu, braon je. Dopušta mi da ga pomazim, da se igram sa njim, da ga uzjašem, ali se ne pomera. Povremeno zanjišti i u tom njištanju osetim njegovo zadovoljstvo. Ali neće da se kreće. Silazim sa njega i tada on počinje galop. Posle nekog vremena gubim ga iz vidika, ali nekako osećam da će opet da se vrati.

Ključevi su standardne veličine, ima ih 3 i nijedan se ni po čemu ne razlikuje od druga dva. Čak mi se čini da su sva tri od istog kovčega, a možda je to samo moja nesposobnost da uvidim da se razlikuju u nekoj maloj pojedinosti. Odmah mi pada na pamet da su to ključevi od kovčega koji je prazan, tj. na dnu ima samo list papira. Ne znam zašto. Od metala su, bez priveska, spojeni samo okruglom metalnom alkom. Razmišljam da li bačeni da ih pustinja sakrije ili samo izgubljeni. Nosim ih sa sobom, jer imam osećaj da ću naći bravu, tj. kovčeg koji otvaraju.

I kaktusi su razasuti na jednom uzvišenju, ne mogu se prebrojati, iako imam želju da ih izbrojim. Žedan sam, ali vodu ne vidim. I kao što uvek poželim kad se nađem blizu kaktusa, moram da pipnem bar jednu bodlju, ali se ne ubodem. Izgledaju mi kao da zavise jedan od drugoga, kao da se međusobno štite od vetra i drugih pustinjskih nepogoda. Prolazim između njih, zagledam ih, izgledaju mi kao da žele zagrljaj, sa svoje dve podignute ‚‚ruke''. Odlazim dalje, ali se često osvrćem da ih opet vidim. Posle nekog vremena su baš daleko i izdvajaju se kao zelena tačka koja remeti žutu monotoniju pustinje.

Oaza je mala, možda 200-300 metara u prečniku i kružnog je oblika. U sredini je jezerce čiste, prozirne vode, a oko njega su palme i drugo drveće. U jezeru se jasno vide ribe raznih boja kako veselo plivaju. Na drveću su šarene ptice, rajske ptice. Njihov cvrkut odzvanja tim malim, ‚‚zatvorenim'' prostorom. Napijam se vode, punim svoj balon, pa popijem pola vode iz njega, pa ga dopunim (to inače radim svaki put sa čašom). Voda je hladna, baš koliko treba, bez obzira na to što je napolju pretoplo. Osećam se lepo tu, ali se plašim da li ima zmija i drugih opasnih životinja koje nisam video, pa se premišljam da li da prenoćim u njoj. Pored ptica i riba ne osećam se usamljeno. Oduševljen sam mestom i fasciniran svetom - kako jedno ovakvo mesto može da se nalazi u sred pustinje. Odlučujem da odspavam tu dok ne počne da se smrkava, jer mislim da sam danju sigurniji od tih zverki. Dok tonem u san, slušam talasanje vode i cvrkut ptica. Budim se u sumrak, ostajem još malo da vidim kako izgleda noću i tonem u misli gledajući u vodu koja se presijava na mesečini.

Šuma je gusta, obrasla i teško prohodna, nema staza. Leto je. Visoko drveće koje slabo propušta svetlost, ali nije mračno. Na svakom koraku su bube, ptice, zečevi, jedan vuk u daljini koji kao da me se plaši, pa beži. Samo želim da što pre izađem odatle, jer me probijanje kroz šiblje umara. Izgreban sam, nervozan, osećam se zarobljeno i čini mi se da je veća od pustinje, mada se manje znojim nego u pustinji. Preda mnom se nađe debelo i dugačko pretureno drvo koje ne mogu preskočiti, ni popeti se na njega, pa moram da ga obilazim. Nije mi teško, jer sam ubeđen da je izlaz blizu, zato što po nekoj mojoj logici šumari sigurno ne zalaze duboko u šumu. I zaista, kad sam obišao drvo i nastavio u istom pravcu, ugledao sam u daljini svetlost. Dosta je još trebalo pešačiti do nje, ali nije mi bilo teško, jer sam znao da ću konačno izaći iz prokletinje. Obasjala me je svetlost kad sam izašao, na trenutak zaslepila, pa sam zatim video žuto-zeleno polje pred sobom i u daljini prepoznao svog konja, koji kao da me je čekao. Ključeve i kocku sam imao sa sobom u svom rancu. Potrčao sam konju u susret.

Meni je bilo malo teže zamišljati ovakve situacije, možda zato što sam umorna..

Kocka
Kocka je velika, bela sa crvenim kockicama, plastična kao one iz ''Čoveče ne ljuti se''. Osećam nesigurnost i neko zlo iz nje jer se ne uklapa u okolinu.

Sad najbolji deo, a uvek sam htela da imam muža intelektualca
Konj
Konj mi liči na magarca, mali je, braonkasto žućkaste boje i dosta glup. Stoji u mesto, jede neku travku i gleda me tupavo. Ja mu prilazim, pomazim ga a potom ga ostavim tu gde jeste.

Kljucevi
Ima ih vise, tj. dva. Stari su, metalni, malo zarđali. Oba su ista, ne izdvajaju se ni po čemu, sem što su povezani sa kanapom. Iako izgledaju kao ključevi nekog starog sanduka ja sam sigurna da ću sa njima otključati stan.

Kaktusi
Dva niska kaktusa, jedan pored drugog, prolazim pored njih, ne obraćam pažnju.

Oaza
Loptastog oblika, dosta mala, ima jednu palmu, jezero tirkizno plave boje iz koga pijem vodu.Kao da je nekako izolovana iz pustinje, koja se ne može videti odatle iako je oaza mala. Nema ničega i nikoga sem te palme i jezera. Potom sedam u hlad palme i odmaram se neko vreme. Pada mi na pamet kako bi bilo dobro da sam ponela knjigu.

Šuma
Šuma je svetla, proleće je, ima centralni put. Svuda su ptice, cveće, potok žubori, kao u bajkama. Put je malo neravan, ali uglavnom prav, sem što nekad moram da zaobiđem neku prepreku poput oborenog drveta, ili da preskočim potok.

Izlazak iz šume
Izlazim u grad, odmah ugledam visoke zgrade, beton, potpuni kontrast šumi.

Kocka je kockasta, neostecena, potpuno savrsena. Velika, negdje metar sa metar, sarena, nije jednobojna. Nesto potpuno novo i cudno. Lijepo, zanimljivo i opustajuce.

Konj nije pretjerano veliki, plasljiv je. Najprije ne prilazimo jedno drugom, onda ja njemu pridjem. Izgleda tuzno i usamljeno. Zelim ga zastititi, povesti sa sobom, ali me je strah da nekom ne pripada, a jako ga uzjasem da ce se osjecati iskoristenim…

Radi se o sveznju kljuceva, stari su, nekom su ispali, otvaraju mnoga vrata, kojih nemá na vidiku. Razlicitih su oblika, nijedan posebno ne odudara, samo sto imaju dva malo veca. Jedan kljuc je posebno star, dok je jedan sasvim nov…

Tu je samo jedan kaktus na prvi pogleda, na drugi tu je i jos dva mala. Najprije prilazim tom velikom, napijem se malo. Nisam puno zedna, ali bih kasnije mogla biti.

Dosta je ljudi, ali svako svoj film pici. Dok se prva ne obratim, niko mi nece prici. Konj je jos uvijek sa mnom i prepoznaje neke od njih. I oni njega prepoznaju, pa mi zato prilaze. Malo sam uplasena, malo radoznala. Drago mi je da je taj konj pored méně i da nisam potpuno sama.

Suma nije pretjerano mracna. Ima visokog drveca, ptice dosta lete, a pojavi se tu i tamo neka bezopasna zivotinja. Na pocetku put je samo jedan, a onda se svako malo pojavljuje neko skretanje. Biram ono koje mi izgleda svjezije i sigurnije, kao da je neko tuda věc isao. Glavni put je sirok, mogao bi i auto proci, a ova skretanja su uza. Neka bas izrazito uska da bi ljudi morali ici jedni za drugim.

Ugledam auta, ulicu, civilizaciju, galamu, sve je i dalje u svom toku. Glavni trg, svugdje je buka, djeca vriste, babe pricaju setajuci, neki poslovni covjek telefonira, kafici i restorani rade svojim tokom…

Kocka je napravljena od drveta, velicine pola metra. Nema ukrasa, boje je drveta - topla boja. Ivice nisu previse ostre, ali je kocka kao nova.

Konj je bijele boje, ne plasi me se nego mi prilazi. Vec je osedlan, ja ga volim i divim mu se, pa ga na kraju i uzjasem. Zelim da ga zadrzim.

Kljucevi su metalni i nalazim svezanj. Privezak je napravljen od koze koja je ukrasena nekim sarama. Ne znam sta otvaraju, nosim ih sa sobom.

Kaktusi su visoki, ima ih dosta, ali nisu toliko gusti da bi mi preprijecili put. Gledam ih iz daljine, ali im ne prilazim jer se bojim da bih se mogla povrijediti. Zedna sam, ali imam vode u flasici na sedlu kojim je bio osedlan moj konj.

Oaza je divna, ima jezero i palme. Voda u jezeru je vrlo cista, pa se tu okupam i napojim konja. Ljudi ima veoma malo i udaljeni su od mene. Ptice pjevaju, sjedam i tu sacekam vece.

Suma je svijetla, zimzelena. Drvece je relativno visoko, cujem ptice i vidim antilope. Upucujem se sirokim putem koji vodi kroz sumu pravo ka gradu.

Grad je istocnjacki, lijep, tih i snen na pustinjskom suncu.

Kocka .. velika .. oko 2m recimo .. crna sa bijelim tačkama i zaobljenim ivicama .. zapravo .. to je zaista mnogo uvećana kockica kao one npr. za ne ljuti se čovječe ili jamb .. lijepa je .. simpatična .. i trunku se presijava .. pojma nemam zašto ..  ..

Konj .. aaa .. konja sam već opisivala (kao odgovor na Trojino pitanje) u nekoj drugoj igri tako da će ovdje da radi copy-paste imajući u vidu da ga uvijek vidim isto .. .. crn .. sjajne svijetlucave nijanse crne .. sa poludugom grivom .. trči naokolo po livadi po pustinji .. oko kocke .. utisak imam .. divlji .. divlja .. ali se ne udaljava previše .. priđe .. njuška .. nasloni čelo na moje .. (nemam pojma što sam sad pa i ja u ovom svemu) .. i ode .. valjda da divlja naokolo jer je kao što rekoh utisak imam divlji .. i sad je opet blizu i povremeno poglediva prema meni .. čudnovat neki .. rekla bih da je divlji neki a onda opet kao nešto pitom .. ili je pitom a oko mene divlja ..

Ključevi .. 3 komada .. valjda zato što volim broj 3 .. .. neki starinski .. jednostavni .. dakle ništa fensi .. isti .. nanizani na neku oveću spiralnu alku koja je takođe posve jednostavna .. i na njoj je još nekakav privjesak od slatkog maleckog punog metalnog srca .. ključevi ko ključevi .. šta znam .. ništa posebno .. ako je ključ valjda nešto otključava .. neka starinska vrata ili tako što ako su već neki starinski .. nešto se ne udubljujem u sve to pretjerano ..

Kaktus(i) .. sad mi na pameti crtać .. "Kaktus Care, Vaše bodlje, Procvijetale su" .. hi.hi.hi.. .. valjda zbog toga .. jedan kaktus .. procvijetao .. šta znam .. nisam žedna ..  

Oaza .. zelena .. .. palmice .. drveće .. zeleno .. trava do članaka naokolo .. poneki cvijet .. recimo kao u proljeće .. ptičice se čuju ali ih ne vidim .. konj pase travu .. voda se slijeva niz neku padinu kao kakav potok .. sad mi na pameti pećina kod djeda u selu i kako je voda svakog proljeća/jeseni nadolazila i misteriozno se pojavljivala iz šumarka .. pa mi je valjda zbog toga voda bistra plavo tirkizna hladna .. može da se pije .. valjda .. pošto je konj prišao i pije .. uzimam i ja malo .. i lijena kakva jesam idem da se zavalim pod drvo .. prilazi i konj .. njuška .. valjda se premišlja šta da radi .. .. za divno čudo .. ne divlja .. hi.hi.hi.. .. miiicaaa ..  

Šuma .. Poet me je jednom pitao kako izgleda mjesto gdje bih se osjećala ispunjenom .. tako da .. liči/slično je kao malopređašnja oaza .. s tim što .. stabla su visoka a daleko u razistalim krošanjama ima krevet ...    

Važan je i izlazak iz sume. Šta vam se pred očima pojavilo kada ste izašli? Na na kakav prostor ste izašli iz sume?
.. livada .. oko nje šuma .. trava je zelena i meka .. taman da se legne .. i gleda nebo ..   

1. Kocka – je bledo narandžaste boje, veća je od mene, od šećera sa staklićima od leda, miriše na jutro I širi neku svežinu u pstinjskom ambijentu; kristali šećera se presijavaju, kocka počinje s topljenjem onog trena kada se ja pojavim pred njom splasnjavajući u šerbet masu koja se lepi za pesak. I nemam neka posebna osećanja. Piljim u to čudo gotovo ravnodušno.

2. Konj – je beo, ogroman, prelepe grive sa čije su obe strane duž ušiju pletenice. Ima jedno krilo i tih je. Rep mu je takođe gust. Veličanstveno stoji naspram mene. Gord je. Podseća na božanstvo koje neodoljivo veruje u svoju moć. Opet sam ne baš oduševljena, ali mu prilazim I govorim mu nešto nerazumljivim jezikom. Istoga trena prene se i nestaje netragom; ostajem s ispruženom desnom rukom.

3.Ključevi – Ima ih dva. Jedan je veći I ima natpis na meni nepoznatom jeziku, drugi za sebe ima vezan nekakav cvet. Oba su od srebra. Prilazim im I probam da njima otvorim zemlju. Najednom se nadamnom oblaci zgusnu I počne strašna oluja. I dalje ne mrdam. Ne reagujem.

4. Kaktus – jedan je. Puno veći od mene sa ogromnim bodljama. Indiferentnost. Najradije bih da ga zaobiđem. Ne osećam žeđ.

5.Oaza  - Sve je plavo. Sa leve strane su dugokose lepotice koje se rashladjuju u vodi po kojoj se razlivaju krv i mastilo ; sa desne strane je jedan muškarac, lepih, ne sasvim pravilnih crta lica, gipke građe, i nekako pun sete. Pažnju mi privlači svetlucavo kamenje posvud. Osećam nemir i nelagodnost jer sam naga. Ne mogu sasvim da se opustim. Krijem se iza biljaka i kamenja da me ne vide.

6. Šuma – je gusta, borova. Puna je trnja, nepregledna i mračna. Trčim kroz nju gazeći po trnju koje mi se sve dublje zabada u već krvave tabane. Osećam fizičku bol. Umor i iscrpljenost.
Sluđena sam.
Konačno se doteturam do puta koji je od bele svile na koju padam sva isprebijana, krvava I prljava.
E sad da vdim tumačenja :D:DBaš me zanima

O moj Bože :D:D Koliko istine, počinjem da se plašim :DBarem ću umreti kao čovek