Momo Kapor - Foliranti

Dopao mi se ispovedni ton u ovoj knjizi. Kapor je uspeo da me prenese u vreme u kome je živeo, u vreme u kojem je bio mojih godina. Pisao je o sebi, o Beogradu, o Studentskom gradu, ali pre svega o prijateljstvu. Knjiga me je baš držala, kao retko koja do sada. Više mi se dopada prva polovina knjige - u drugoj polovini kao da je malo odlutao.

U početku piše kako neće da napiše knjigu i ja mu skoro poverujem, iako sam svestan da sledi još dosta stranica. Tako nam predstavlja sebe kao nesigurnog, ali ga priča nosi i reči kao da se pišu same od sebe. Toliko prirodno, da sam u jednom trenutku pomislio ‚‚ako sad zatvorim knjigu, možda završi priču bez mene i ne čujem kraj!''

‚‚Zašto ne napišeš knjigu?'' - reče mi Z. Dž. jedne večeri, dok sam mu objašnjavao šta osećam kad šetam Knez Mihailovom. Bio je to jedan od onih klasičnih trenutaka moje slabosti, kada ne umem da zaustavim bujicu brbljanja i kad mi se sve čini kristalno jasno i moguće, sve ostvarljivo i razumljivo za druge. ‚‚Imam tu knjigu u glavi,'' kazao sam, ‚‚ali ne znam kako da je napišem! Ta knjiga,'' rekao sam, ‚‚ne bi smela da bude neki blesavi roman u kome ću pokušati da zavrnem čitaoca, da ga obmanem, jer to uključuje u sebe čitavu usranu taktiku, mislim na postavljanje lukavih zamki, gde će se jedno lice pojavljivati tačno u određenim razmacima, a radnja teći od glavića do glavića nošena avanturom ili tako nekim sranjem. Uz to, da bih napisao svoju knjigu, smetaju mi sve ostale knjige koje sam ikada pročitao; one me načisto blokiraju, tako da nikada ne bih uspeo da ubacim loptu u koš. Jedno veče mi se tako čini da tu knjigu-fantoma treba započeti rečenicom: 'Dok se glavni junak naše pripovesti šetao Knez Mihajlovom, najlepšom za njega beogradskom ulicom, iznenada u izlogu jedne prodavnice nameštaja ugleda devojku čudesne lepote...' — ali već sledeća knjiga, koju uzimam u ruke i žurno prelistavam, nagoni me da blebećem u prvom licu; ali ko je to prvo lice? Ja?''

‚‚Ono što me je privuklo Mimi Laševskoj, ono što ju je izdvajalo od svih drugih devojaka koje sam ikada upoznao, bilo je to što Mima nije imala ožiljke od pelcovanja na mišici! Hoću da kažem, Mima uopšte nije imala pelce, ona dva ožiljka koja nas sve na izvestan način obeležavaju i čine žigosanim stadom teladi. Ona kao da je pala sa neba. Niko joj nije udario pečat. Pitao sam je, kako? Kazala je: ne znam..."

Mimu je predstavio kao posebnu preko jednog banalnog detalja, predstavivši taj detalj kao izraz slobode tj. zarobljeništva u slučaju onih koji ga nose, podigavši taj detalj i stvorivši od njega nešto uzvišeno.

A onda posvećuje knjigu. Osetio sam se kao da je posvećena i meni. Kao da je baš i na mene mislio dok ju je pisao / pričao.

Pišu li se knjige iz nekih plemenitijih razloga? Ne znam. Jedno je sigurno; svoju knjigu ne želim ni zbog čega drugog sem zbog tridesetak mladih očajnika što su zavedeni sentimentalnim vaspitanjem pokušavali da osvoje predele pokupljene iz obojenih časopisa i filmova; zbog njih koji su potrošili svoje najbolje godine, dane i noći, svoju spermu, svoju kožu i svoje mišiće da se domognu tog sveta, ne sanjajući da takav svet uopšte nigde ne postoji, da su obmanuti (jadni naivni provincijalci!) - hoću, dakle, da je samo oni čitaju, jer njima je i upućena ova poslanica jednog što nije otišao nikud, ostavši da čuva svetilišta njihove mladosti: tri prazne galerije, jednu zamračenu bioskopsku dvoranu, ostarelu tvrđavu i jednu ulicu sa koje dani brišu i poslednje tragove istorije njihove ljubavi.

Evo i dela koji me je rasplakao. Opis pijateljstva sa njegove tačke gledišta tokom fudbala. Pogled sa jednog novog mesta. Bio sam u publici, video mu lice - i njemu i Aletu.

Ale je za mene bio princ i blagonaklono mi je dozvoljavao da pripadam istom timu za koji on igra. I zaista, to nije samo stilska figura; kada smo nedeljom šutirali na male goliće po Bežanijskoj kosi iznad Studentskog grada, Ale bi me uvek izbarao za tim kome je bio kapiten. Stajali smo tamo na tužnoj panonskoj ledini deleći se na dve grupe (birali su obično Ale i Neša), a ja sam nekako nesigurno znao da će me moj prijatelj izabrati za svoj tim, mada sam loše baratao loptom. Znao sam da će mi dodeliti ulogu levog smetala, i on bi to uvek činio, naravno, tek pošto bi odabrao nekoliko neophodnih, važnijih igrača.

Prišao bi mi i udario me po ramenu, gestom kralja koji proizvodi nekog ritera u viteza:

‚‚On je naš'' — kazao bi i ja sam davao sve od sebe, bacao se u noge protivničkim igračima, izlagao svoje jadno mršavo telo udarcima i jurišao kao manijak sa loptom koja mi se zaplitala u noge, samo da opravdam Aletovo poverenje. Krajičkom oka video sam kako me bodri tamo sa desnog krila očekujući da dodam loptu kako valja, a kada se čudo ipak ne bi dogodilo i ja bio bačen u blato, prvi bi se zasmejao mom padu, okrećući stvar na šalu, spasavajući me tako od prezira ostalih.

Vraćali smo se u dom peške, još oznojeni i zadihani od igre, rame uz rame, i ja sam bio ponosan što sam jedan od gladijatora iz njegove ekipe, što i sam zaudaram na znoj i na akciju, na muškarca, strepeći istovremeno da ću veče provesti sam, ako se Aletu pojavi neki provod u izgledu.

Kako sam samo bio srećan onih večeri kada bi me zapitao: ‚‚Kuda ćemo noćas?''

Moje komedijantsko lukavstvo, mudrost ćopave lisice, sve što sam posedovao, sve bi se to istog časa stavljalo u pogon i ja sam izmišljao najluđe i najsmelije planove: drska uvlačenja na pozorišne premijere bez karte, blic-upade na dobro čuvane koktele, pozajmljivanje love, bezbroj sitnih laži koje ćemo upotrebiti da se dočepamo klope i provoda — sam samcijat bio sam kompletan štab za organizaciju boravka Njegovog Kraljevskog Visočanstva te noći u Beogradu. Imao sam izoštrene reflekse gradskog pacova, uz to još i nezasitnu maštu provincijalca kome su grad i njegove ulice — obećanja puna nepredviđenih događaja što vode ka uživanju. Brbljao sam mu bez prestanka o svojim planovima, a on ih je slušao, blag i nadmoćan, dozvoljavajući mi blagonaklono da iz sebe isteram i poslednje ludosti.

Naravno, nisam još uvek znao o kakvom će se to mom uspehu raditi i na osnovu čega bi trebalo da uspem, na kraju: u kom će se smeru kretati taj moj zamišljeni uspeh — ali nije važno! Znao sam dobro da se razlikujem od drugih, i Ale je slepo verovao u mene, na svoj postojani, sportski način. Verovao je da sam bolji i izuzetniji od ostalih, mada ni on ni ja nismo mogli objasniti u čemu sam to bolji. Jednostavno, obojica smo verovali u vrednost materijala od koga sam napravljen i u pravednost života-bajke sa obaveznim hepi-endom.

Na dva mesta sam se i slatko nasmejao. Oba puta sam uspeo da se identifikujem - prvi put sa studentima, a drugi put sa našim naratorom i njegovim ‚‚balkanskim inatom''.

Pojave masovne histerije, koja još nije dovoljno naučno ispitana, najčešće su u mesecu junu, kada su studenti pred ispitima. Iza njih je ostala duga zima i izgladnelost; nervi su im napeti kao sajla koja vuče šlep. To je sezona čestih tuča i silovanja. Ali bes lako eksplodira i u drugim godišnjim dobima. Baš kada je Mima tražila našu sobu lutajući hodnicima, studenti su protestovali protiv snega. Jer, sneg je njihov najljući protivnik. Prozori soba u Studentskom gradu su, naime, mahom rasušeni, a centralno grejanje nedovoljno da zagreje sobe. Zbog toga je armija prozeblih studenata dočekivala prvi sneg urlicima ‚‚Ua, sneg!''

Prvih noći zaključavao je svoj izdrkani kofer, plašeći se valjda da ga ne pokradem. Spavao je na boku i trzao se i na najmanji šum. Palio bi svetlo i vikao: ‚‚Šta to radiš?'' — kada bih ustao da pijem vode ili pišam u lavabo. Ali, trećeg dana, postalo mu je, izgleda, dosadno da sam klopa, nagnut nad rastvorenu kutiju u koju su padale mrve. Ponudio mi je parče štrudle od maka. Oči mi se napuniše suzama nemoćnog besa i neke žalosti što i sam nemam paket, što se tek sad setio da sam možda i ja gladan. Smešno, kad sam besan, meni se najpre plače; suze prosto same naviru na oči, a tek onda dižem dževu! Bio sam, dakle, lud od besa što sam otpisan, i on je to, izgleda, prokužio. Kroz njegov oprezni seljački oklop probio se kao neki stid, šta li, valjda solidarnost.

Sredio sam se:
— Jedi govna sa svojim geačkim paketom! — rekoh mirno.
— Meni kažeš? — ustao je prebledevši.
— Jedi svoja geačka govna! — ponovio sam. — Svoju usranu seljačku klopu za geake kao što si i sam!

Skočio je i srušio me sasvim profesionalno na srednji krevet. Okvir nije izdržao — skljokao se pod našom težinom.
— Ponovi još jedanput šta si rekao! — prosiktao je stežući mi vrat.
— Jedi govna... — prostenjao sam i izgubio svest. Mislim da sam se onesvestio od udarca i od stezanja, od svega pomalo, a najviše od strašnog skoka teškog mladog tela fajtera. A možda je moj kurvanjski organizam sam od sebe odlučio da zbriše u nesvest, da ne bi stavio na probu sopstvenu hrabrost?

Smrtno se uplašio i počeo da mi daje veštačko disanje:
— Kako ti je? — upita mucajući.
— Jedi govna! — kazao sam još jedanput.

Od tog dana više nije zaključavao kofer. Poverovao mi je.

Evo i sad se smejem!

Posle svakog novog neuspeha, bežao sam natrag u studentski geto, gde su živeli slični mladi ljudi koji su mogli da procene vrednost mog poraza, jer su i sami prelazili most i reku sa istim namerama i ponovo se vraćali, baš kao i ja, neobavljena posla, punih očiju i gladna srca.

Moja veličanstvena rupa na cipeli postajala je, čim bih stupio na ledine Novog Beograda, nešto sasvim prirodno — bilo je i neutešnijih rupa na đonovima, bilo je i zakrpljenijih pantalona, i tanjih kaputa na vetru je bilo. Bio sam, najzad, kod kuće, među svojima, među braćom zatočenicima. Oni su me primali za svog, bio sam samo jedan od nekoliko hiljada mladih ljudi koji oblikuju golim rukama svoj život. Nalazio sam se u naselju gdje je veća sramota imati, nego nemati.

Moje dvadesete godine gorele su plemenitom mržnjom i željom da se osvetim. Ćifte, čuvajte se! — dovikivao sam osvetljenom frizu grada koji je žario horizont preko reke, dok sam bežao od ponoćne komisije preko balkona na trećem spratu. Bio sam kod kuće i bio sam srećan. Imao sam pet cigareta u džepu i svog Modiljanija. Još malo pa će provreti čaj na rešou, neko će da donese okrajak preostao posle večere, biće čvaraka tvrdih kao drvo, biće noć i bićemo zajedno.

Ovo je tačno, skroz. Kako se malo toga promenilo za 50 godina. Nisam se pronašao u potpunosti, ali sam razumeo u potpunosti.

Oduvek mi je bio misteriozan dolazak proleća u Beograd. Uveče, lepo vidite da je granje drvoreda golo, bez ijednog pupoljka, a sutradan — sve je već zeleno, krošnje su guste i šume na blagom aprilskom povetarcu. Kada se sve to dogodi, kada drveće olista i da li je za tako nešto dovoljno samo jedna noć?

Te noći, prisustvovao sam buđenju aprila prvi i poslednji put u životu. Nikada pre toga i nikada kasnije, nisam uspeo da se nađem na ulici baš u trenucima kada se drveće otvara. Zakleo bih se da sam čuo i kao neku tihu muziku, sanjivo brujanje, šta li, ali ne smem, jer mi niko neće verovati. Ipak, sledećeg jutra, proleće me nije iznenadilo.

Znao sam da je stiglo one noći kad smo ubili vespu Mišela Balkanskog.

Bio je svedok dolaska proleća. Svedok! Možda deluje smešno, ali mu ja verujem (ili želim da verujem) i zavidim mu!

I tako, kada je Ale počeo da se proslavlja na filmu, živeli smo na dva suprotna kraja grada. Na dve strane filma. Ale, već unutra, do guše u filmčugi Zlato Sider Valija, a ja još uvek u gledalištu. Zavideo sam mu kao životinja što se nalazi na pravom mestu, tamo gde se zaista prave filmovi, mada nisam mogao a da Zlato Sider Valija ne smatram najnižim šundom i ne nazivam kičem! Ali to je već bila zavist. Slepa ljubomora, prikrivena drugarstvom. Baš mi je drago što si uspeo da se ubaciš! Baš mi je drago što si zaboravio da ćemo stanovati
zajedno. Baš mi je drago što ševiš Mimu, u koju sam potajno zaljubljen. Baš mi je drago što me oboje strašno, ali strašno volite dok se tucate pokraj otvorenih prozora i jurite goli po Petronijevićevom vrtu. Dok se polivate šmrkom za zalivanje cveća. Baš mi je drago što stanujem u Krilu-F koje zaudara na kiseo kupus, mokraću i spermu ilegalnih drkadžija. Baš mi je drago.

Ali, šta mogu: Ale je isplatio sve naše dugove — trideset i četiri hiljadarke — i više niko ne može da kaže da smo grebatori.

Usta su mi tako zapušena.

Baš mi je drago.

Dao je sebe na tacni. Ono što je osećao preneo je i nama. Priznao je da mu je zavideo. Svom prijatelju kojeg voli.

Uzeo sam tada njegovu desnu cipelu i razgledao otisak Aletove noge koja je oblikovala tu staru, jeftinu kožu, i tek kad sam okrenuo cipelu naopačke i zagledao se u njen izlizani đon, tek tada mi se stegnulo grlo a suze pojuriše na oči.

I još jedna stvar. Nije se rasplakao sve dok se nije identifikovao sa njim. Sve dok nije u ruci držao materijalni dokaz da su im sudbine slične. Dok nije pronašao sebe u Aletu i Aleta u sebi, otkrivši deo koji su jedan od drugog krili.

Što se tiče likova... Iako ih je pisac opisao dosta jasno, imam potrebu da ih prokomentarišem.

Najviše sam se identifikovao sa samim naratorom. To je čovek koji je siguran u sebe, zna da ide ka cilju, ali ne zna kojim putem, niti zna kako bi taj put izgledao. Imao je vodiče jedno vreme, tj. pre bi se reklo čuvare njegove vere u sebe samog. Sad besciljno luta. Da ne znam ko je autor, bio bih ubeđen da je uspeo da dođe do cilja, a ovako sam siguran da je stigao do njega. Ali me je ipak razočarao. Jeste voleo, jeste sve to krio i stavljao prijateljstvo ispred ljubavi, ali nisu morali u njegovoj sobi. Bilo gde, samo ne u negovoj sobi na dan sahrane.

Mima - slobodna od samog početka, ambiciozna, devojka koja otklanja prepreke ne stigavši ni da ih sagleda u potpunosti. Samo napred, punim jedrima! Ale je umro, ali za nju je to bila izdaja, jer joj je on bio karta, polagala je nade u njega. Neko bi rekao da je okrutna i egocentrična, a ja mislim da samo ima veoma jak mehanizam odbrane i da joj je lakše da bude ljuta na njega, nego da prihvati da ga više nema. Ono čime me je razočarala je to što je uspela, a izgubila slobodu. To više nije bila ona, dozvolila je da je cilj promeni. Na bolje ili na gore, ali izgubila je sebe. Ustvari, možda nikad nije ni bila slobodna, možda je oduvek bila zarobljenik svog cilja.

Polagao sam velike nade u Aleta, zajedno sa njih dvoje. Navijao sam za njega i pet puta se vraćao na deo u kom umire. Mislio sam da laže. Da mi je to uživo pričao, verovatno bih ga i više puta pitao da mi potvrdi da je to istina. Ali da je ostao živ, mislim da bi mi srušio lepo mišljenje o sebi koje je počelo da se ruši već samim tim što je počeo da zapostavlja prijatelja. Da ga je sasvim zaboravio, za mene bi ovaj roman imao negativca!

Ovako je ovo za mene priča o prijateljstvu kojoj ću se sigurno vratiti. Da vidim kako ću na to gledati za nekoliko godina. U knjigu sam toliko ušao baš zato što sam ovih dana sebe spremao na rastanak od studentskog života koji je on tako lepo opisao. Danas sam se rastao.

Prvi susret s Kaporom bio je i više nego dobar i drago mi je što sam počela s „Folirantima“ jer sam i ja trenutno u tom studentskom razdoblju pa me nije hvatala nostalgija nego sam uživala čitajući i mogla sam se pronaći na nekim stranicama, iako se radi o nekom drugom vremenu... Knjigu sam dosta davno počela čitati, no nekako me te prve stranice nisu držale pa sam odugovlačila s daljim čitanjem. Zato sam zadnju trećinu „progutala“! Da poznajem Beograd, vjerojatno bih i više uživala; ovako je to za mene bilo kao čitanje o šetnji Parizom ili Londonom, isto toliko daleko i nedokučivo, iako sam jednom davno bila u Beogradu... Svejedno, to nije umanjilo moj konačni doživljaj romana!

Roman je to o studentskim danima, prije svega o ljubavi i prijateljstvu, dok je studiranje tu samo u tragovima. Pripovjedač je ujedno i glavni lik koji je došao u Beograd ostvariti svoj san i postati redatelj, ali dobio je pljusku od velikog grada i nije se uspio ni snaći, a već je bio beskućnik. Preživljavao je uz pomoć prijatelja... Iako je jako dobar uvid u njega kao osobu, on se i sam pita tko je:

Ko sam u stvari? Odakle potičem? Kako sam stigao ovamo?

Brije se tuđim aparatom, koristi tuđu pastu za zube, spava u tuđem krevetu, bez prebijene pare u džepu. Ostali su mu njegovi snovi, ali ubrzo mu postaje jasno da se ni oni neće ostvariti...

S Aletom i Mimom dijeli sve. Ale i on skoro su nerazdvojni prijatelji, to prijateljstvo čak ni Mima nije mogla uzdrmati, iako su ju obojica voljela. Mima je bila kao stvorena za zamršene odnose, uvijek spremna da proba nešto novo, u njezinom društvu nikad nije bilo dosadno, a ona sama imala je velike ciljeve i za sebe i za sve do kojih joj je stalo. No sumnjam da ju je išta od toga stvarno usrećilo. Pripovjedaču nedostaje njegovo društvo i godinama kasnije, dok sjedi u Kolarcu:

— Jesu li ova mesta slobodna?
— Nisu.
Budim se i objašnjavam da očekujem prijatelje. Ali ja više nemam prijatelja. Slagao sam ih. Ne očekujem nikoga: njih dvoje stalno sede za mojih stolom — Mima Laševska i Ale. I kada god sednem za naš sto, oni su već za njim. Čekaju me.

Mima je „gurnula“ Aleta u filmski svijet u kojemu se on nije snalazio, niti je to želio. Trebao im je novac, ukazala se prilika i on je na kraju pristao.

Tog aprila smo tako želeli da se jedanput rešimo bede i osećanja da smo progonjena ulična divljač! Danas mi je i smešno i tužno što smo želeli tako malo. Trebalo je želeti nemoguće. Sve!

Nisu imali neke velike prohtjeve – bit će dovoljno ako podmire sve dugove i ako budu imali novac za hranu, piće i cigarete. A i što će više mladim studentima?

Pripovjedaču, koji je donedavno filmski svijet dizao u nebesa, taj se isti filmski svijet zgadio u trenutku kada je došao s Aletom pred kapiju Filmskog grada:

Ali ono što sam video pred kapijom Filmskog grada, to nije bio onaj film koji mi je pomagao da preživim, onaj film o kome sam sanjao! U mojim filmčugama nije bilo bede i poniženja, nije bilo vikinga i kupaca sa megafonom — sedeći u tami Kinoteke, razgovarao sam na ravnoj nozi sa najvećim svetskim režiserima, tražio im rupe u montaži, iznosio svoje poglede na umetnost, iznalazio duhovne sličnosti, ispitivao poreklo nekog kadra ili sekvence...

A sada se, eto, ispostavilo koliko su u stvari svi oni daleko od mene.

No bez obzira na sve to, nije mogao podnijeti to što se Ale uvukao u taj svijet, a on, koji je toliko žudio biti dio toga, sada je morao sjediti u smrdljivoj studentskoj sobi...

Zavideo sam mu kao životinja što se nalazi na pravom mestu, tamo gde se zaista prave filmovi, mada nisam mogao a da Zlato Sider Valija ne smatram najnižim šundom i ne nazivam kičem! Ali to je već bila zavist. Slepa ljubomora, prikrivena drugarstvom. Baš mi je drago što si uspeo da se ubaciš! Baš mi je drago što si zaboravio da ćemo stanovati zajedno. Baš mi je drago što ševiš Mimu, u koju sam potajno zaljubljen. Baš mi je drago što me oboje strašno, ali strašno volite dok se tucate pokraj otvorenih prozora i jurite goli po Petronijevićevom vrtu. Dok se polivate šmrkom za zalivanje cveća. Baš mi je drago što stanujem u Krilu-F koje zaudara na kiseo kupus, mokraću i spermu ilegalnih drkadžija. Baš mi je drago.

S druge strane, Aleta je proždirala sramota što se uvukao u film:

Gledao me je ispod svoje maske kao iz neke veoma velike udaljenosti. Bilo ga je, izgleda, stid što ga vidim kostimiranog u kauboja.

Tko zna, prijateljstvo možda ne bi preživjelo ni da je Ale ostao živ. Kao da su propadali temelji koje su zajedno izgrađivali.

Nismo imali šta da kažemo jedan drugom.
— Moram da idem... — rekao je Ale. — Ćao!
Vratio se na onaj trem pognute glave, a ja sam zakoračio za njim. Hteo sam nešto važno da mu kažem, ne znam ni sam šta. I umesto da mu zavidim, bilo mi ga je nekako žao. Prodao se tom filmu da bi nas izvukao iz govana.

Pripovjedač preispituje sebe:

Bilo me je sramota što ne plačem, ali uopšte mi se nije plakalo, pa sam uzeo u ruke Mimin džemper, ali opet nije išlo. Nikako da izazovem suze! Učinilo mi se da sam strašno okoreo, da sam u stvari kurva koja je krajičkom mozga priželjkivala Aletovu smrt.

Koliko je jako moralo biti to prijateljstvo da ni u jednom trenutku ne poklekne i ne pokuša ništa s Mimom? Koliko je snažno morao voljeti Mimu da se nije mogao suzdržati, vratiti se u Beograd i tek onda nešto pokušati? Ne, oni su to morali obaviti samo nekoliko trenutaka nakon sahrane i to još u Aletovoj dječjoj sobi... A samo malo prije, on za Aletovu smrt krivi Mimu:

Posmatram Mimin profil. Bože, kako mrzim tu večnu takmičarku, tu folirantkinju! Ona je za sve kriva.

Zato se valjda nikada više nisu ni vidjeli. Izjedala ih je krivnja, a ona bi još više porasla kada bi njih dvoje bili zajedno.

Link za download:

Kod:

http://www42.zippyshare.com/v/hU5aKLVw/file.html

Sve njegove knjige se, u stvari, bave prolaznošću života. Sa nekim sećanjima iz detinjstva i mladosti, fragmetima nekih događaja i vezivanjem za naizgled nevažne stvari. U Folirantim, recimo, je zadnji takav fragment poluraspadnuta ulaznica.
Dopada mi se ta knjiga, ali ne kao "Provincijalac".