Džon Kits

od **Still_dreaming** Pet Dec 09, 2011 7:01 am

Džon Kits, Vilijam Hilton

Džon Kits (engl. John Keats), rođen 31. oktobar 1795. godine u Londonu, bio je engleski pesnik, koji je postao jedna od ključnih figura romantičarskog pokreta. Zajedno sa Lordom Bajronom i Persijem Biš Šelijem, Kits je pripadao drugoj generaciji romantičarskih pesnika. Za vreme svog kratkog života nije bio dobro prihvaćen od strane kritike, ali je njegov posthumni uticaj na pesnike poput Alfreda Tenisona i Vilfreda Ovena bio značajan. Kitsovu poeziju karakteriše bogat izbor reči i senzualna slikovitost, najviše u njegovoj seriji oda koje su ostale među najpopularnijim pesmama u engleskoj literaturi. Kitsova pisma, koja uključuju razvoj njegove estetske teorije negativne sposobnosti, među najslavljenijim su od svih engleskih pesnika.

Rodio se u londonskoj ulici Mooregate br. 85, gde mu je otac radio kao konjušar. Tu je živeo do svoje sedme godine života. Otac mu je umro od frakture lobanje nastale prilikom pada s konja. Majka mu se ubrzo preudala, ali i napustila novog supruga te se sa svoje četvoro dece preselila njegovoj baki. Ubrzo mu je majka umrla od tuberkuloze. Baki su na čuvanje ostala djeca. Ona je imenovala dva čuvara da čuvaju njene nove ‚‚dužnosti". Ti čuvari su mladog Kitsa ispisali iz škole koju je voleo i koja mu je usadila ljubav za književnost, i poslali ga da bude šegrt lekara. Njemu se ta zamisao nije svidela, pa je nakon tuče sa svojim gospodarom, napustio naukovanje da bi postao student u lokalnoj bolnici. Tada se posvećuje književnom radu. Njegova dela kritika nikad nije volela, iako je takvo mišljenje bilo produkt politike, a ne estetike.

Brat Tom umire mu od tuberkoloze, a i sam Kits pokazuje znakove bolesti. Od septembra 1818. do septembra 1819. traje Kitsovo najplodinje stvaralačko razdoblje. U tih godinu dana napisao je najveći deo svojih dela koja je kritika pohvalila.

Bio je u Škotskoj i Irskoj, ali se prerano vratio zbog narušenog zdravlja. Fani Braun je bila žena u koju se zaljubio, ali koja ga je unesrećila. Po savetu doktora o promeni klime, uz svog prijatelja ide u Rim. Iako je tuberkuloza tada bila neizlečiva bolest, Persi Šeli i Bajron verovali su da je Kitsa dotukla kritika objavljena u časopisu ‚‚Quarterly Review". Njemu u spomen i čast, Šeli je napisao i pesmu ‚‚Adonais''.

Umro je sa samo 26 godina, 23. februara 1821. godine u Rimu. Pokopan je na protestantskom groblju u Rimu. Na nadgrobnom spomeniku mu stoji natpis: ‚‚Ovde leži onaj čije je ime zapisano u vodi". Ime mu nije na spomeniku. Oskar Vajld mu se divio smatravši ga kraljem.

Sve što je Kits napisao sadržano je u tri knjige: ‚‚Pesme iz 1817.'', ‚‚Endimion'' i ‚‚Lamija''. ‚‚Pesme iz 1817.'' su slabo povezane meditacije o prirodi, poeziji i ljubavi. Neke su u formi poslanica bliskim prijateljima. ‚‚Endimion'' je mladalačko, sanjalački-vizionarsko delo, napisano herojskim distihom, osim dve, od tri posebne pesme, a obrađuje i jednu grčku bajku. ‚‚Lamiju'' čini tri pesničke pripovetke, pripovetke u stihu. Od lirskih pesama posebno se ističu ‚‚Oda o grčkoj vazi'', ‚‚Oda jeseni'' i ‚‚Oda slavuju''. A tu su i Kitsova pisma, koja predstavljaju značajan dokument o njegovoj ličnosti. On je ‚‚pesnik lepote koja mora da umre''. Intenzivno uživanje u ‚‚slastima'' ovog sveta nerazdvojivo je povezano sa intenzivnim osećajem smrtnosti.

od **ThePoet** Uto Apr 24, 2012 10:44 pm

ODA SLAVUJU // Prevod: Marko Vešović, Omer Hadžiselimović

1
Srce boli, muči utrnulost snena
Moje čulo ko da kukute sam pio,
Il iskapih mutan opoj, prije trena
Kada sam u Letin zatvor uronio:
To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,
Već što me presrećnim čini sreća tvoja –
Kad ti, lakokrila Drijado drveća,
U nekom melodičnom spletu
Zelenila bukvi, i sjenki bez broja,
Lako, punim grlom, pjevaš pjesmu ljetu.

2
O da gutljaj berbe, što u dubinama
Zemlje hlađena je dugo, i što daje
Okus Flore, selske zeleni, pjesama
Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem
Sunčanim, da pehar, toplog juga što je
Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim,
S bisernim mjehurjem što iskri uz sami
Rub i usta purpurne boje,
Ispijem i svijet, nevidiljv, ostavim
I s tobom u šumskoj da nestanem tami.

3
Nestanem, iščilim, posve zaboravim
To što ti u lišću nikad nećeš znati:
Klonulost, groznicu, brigu što se javi
Tu gdje jedan drugog slušamo stenjati,
Gdje kljenut sijede, zadnje vlasi hude
Trese, mladi blijede, ko avet se tanje
I mru, i gdje misliš – da pun tuge budeš,
Očaja s okom od olova,
Gdje oko Ljepote brzo gubi sjanje,
Za njim tek do sjutra čezne ljubav nova.

4
Bježi! jer tebi će donijet me sila
Ne s panterama Bahove kočije
Nego poezije nevidljiva krila,
Premda tupi mozak smeta i koči je.
Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu
Možda je Kraljica Luna, i sve njene
Zvjezdane je vile okružile, ali
Tu nećeš nać svjetlost, sem onu
Kojom, s neba, lahor mrakove zelene,
Krivudavih staza mahovinu, zali.

5
Ne mogu cvijeće vidjet pod nogama,
Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja,
Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama,
Koju u to doba godišnje poklanja
Mjesec travi, česti, i gloga bijelog
Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom,
Ljubicama čija svenuća su laka,
Prvome čedu maja zrelog:
Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno
Stjecištu kukaca za ljetnjih sumraka.

6
Ja u tami slušam; i često bjeh prije
Napola zaljubljen u smrt-olakšanje,
I imenom nježnim u mnogoj pjesmi je
Zvah da uzme u zrak mirno mi disanje;
Sad više no ikad čini se da mrenje
Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen
Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši
Izliva s takvim ushićenjem!
Još bih ti pjevao, no zalud mi uši –
Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen.

7
Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;
Taj što čarna okna zatravi,
U pjeni pogubnih mora otvorena,
U izgubljenim vilinskim zemljama.

8
Napušten! ko zvono već je sama riječ:
Otrgnu od tebe i sebi me vrati.
Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije,
Vilenjače varljiv, ne može varati.
Zbogom! Tužna himna gine svrh livada
Blizih, nad potokom tihim, uz bregove
Strme, put susjednih dolinskih dubrava
Duboko se zagnjuri sada:
Je li to vizija, il san budan? Ove
Glazbe je nestalo: – bdim li ili spavam?

od **Maja** Sre Apr 25, 2012 8:47 am

La Belle Dame sans Merci
(‚‚The Beautiful Lady Without Pity")

Samotni, bledi viteže čuj me,
kud bludi korak tvoj?
Jezerom već su trske suve,
Minuo tica poj.

Viteže nesrećni, o šta te muči,
kakav te skoli jad?
Veverica već je lešnike zbrala,
prestade poljski rad.

Na čelu tvome ja ljiljan vidim,
groznice vlažan dar,
na obrazima klonulu ružu,
usahnu sve joj čar.

– Ja gospu sretoh poljima ovim,
prelepu, vile kći,
dugačkih vlasi i hoda laka,
divljina okom joj zri.

Ispletoh venac za čelo njeno,
grivne i mirisan pas,
ona me pogleda čežnjivim okom,
zajeca blag joj glas.

Popeh je tada na vranca moga,
slep za sav božji svet,
povita stasa pevaše pesmu,
vilinskih reči splet.

Korenje dade mi i divljeg meda,
i rose pitku slast,
i stranim jezikom prozborimeni:
ti si sva moja strast!

Vilinskoj špilji povede mene,
uzdah iz grudi gna,
i divlje oči, tužne joj oči
celivah sve do sna.

I tu sanjasmo na mahovini,
i snih, vaj srcu mom!
poslednji sanak koji prosanjah
na bregu ledenom.

Kraljeve, ratnike, kneževe videh.
Bleđi od smrti svi,
vikahu: „Zanavek zarobi tebe
la belle Dame sans merci!“

Njine otpale usne u tami
zijahu pretnjom zlom,
iz sna se prenuh i videh – ležim
na lednom bregu tom.

I eto zašto samotnom, bledom,
sad bludi korak moj,
mada su jezerom trske već suve
i tica minu poj.

Preveo sa engleskog Vladeta Košutić
Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

od **ms.k** Pet Apr 05, 2013 5:46 pm

" ... Voleo bih da smo dva leptira i da zajedno proživimo samo tri letnja dana. Tako da bih mogao da ispunim ta tri dana s tobom, lepotom kakvu ne mogu da dosegnu ni pedeset godina zajedničkog života ... "

od Sponsored content

Džon Kits

Džon Kits

Džon Kits - Oda slavuju

Džon Kits - La Belle Dame sans Merci

Re: Džon Kits

Re: Džon Kits