Milorad Pavić

" U osvit novog XIX stoleća selo Martince izneo je na glas mimo ostalih središta zidarske veštine jedan neimar iz porodice koja je s kolena na koleno davala prvoklasne levoruke graditelje. Majstor Dimitrije Šuvaković. On je posle 1808. sa svojim mramornicima gradio sve što su hteli platiti trgovci i bogate zanatlije u Banovcima, Klenku, Adaševcu, Bešenovu, Divošu, Viziću, Grgurevcima, Ledincima, Neštinu, Klenku i Jamini. Njegova deviza bila je i ostala:
' Ako hoćeš dugo i srećno da poživiš na zemlji, nemoj sebe štedeti ni u čemu '
Jednome od svojih najuglednijih naručilaca, gospodaru Servijskom, Šuvaković je ponudio da na imanju izgradi veštačku pećinu sa kamenom statuom nekog grčkog boga unutra, a drugome, plemenitome gospodaru Nikoliću ot Rudne podigao je pored malog dvorca u novom stilu pomodni park sa antičkim mramornim urnama kraj staza.
– Čemu služe? – pitao je naručilac Šuvakovića.
– Da se u njima skupljaju suze.
– Suze? – zapanjio se Nikolić i najurio Šuvakovića. "

" Često je pribegavao jednoj naročitoj vežbi. Pokušavao je da prekine u korenu svaku svoju misao čim bi se javila. Jednom tek rođenom mišlju ubijao je drugu svoju jedva nešto stariju misao. Kao da kamenom razbija kamen. Tako je postepeno ostao go pred svojim čulima. Sada su mirisi, slike, zvuci i dodiri ubijali njegove misli ...
– Misli su samo začin duše – zaključi on i poče opet kao nekada u mladosti da čita. Kao da nešto traži. I našao je. U jednoj kadi je pročitao u mozaiku sledeće reči:
' Sic ego non sine te, nec tecum vivere possum ' . I tek uveče ih je shvatio prevodeći ih na grčki:
' Tako ja ne mogu živeti bez tebe ni s tobom' . "

" Ona je znala da je jezik samo mapa misli, osećanja i sećanja čoveka. Kao sve mape - mislila je ona - stotinama hiljada puta jezik je umanjena slika onoga šta pokušava da prikaže. Stotinama hiljada puta sužena slika ljudskih osećanja, misli i sećanja. Na toj mapi mora nisu slana, reke ne teku, planine su ravne, a sneg na njima nije hladan. Umesto orkana i vetrova nacrtana je tamo samo majušna ruža vetrova ... "

" Ljubav, to je nešto što se uči i uvežbava. Takođe, ljubav je nešto što se mora ukrasti. Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi. "

" Znao je iz iskustva - ako kradeš, moraš onog drugog prevariti pre no što mu kažeš dobar dan. Posle je kasno. "

" – E, to je tajna koju ćete otkriti tek na kraju zidanja. Jer, nema uspešnog zidanja bez tajne, ni pravog hrama bez čuda. "


"Stakleni puž: priče sa Interneta" , Milorad Pavić

" U snu niko nema ime. Zovni usnulog tuđim imenom, ako je muško možeš i ženskim, probudiće ga tvoj glas, a ne njegovo ime. Zato veliki upliv na sanjača imaju reči koje mu se kazuju pošto je zaspao i izgubio ime, dakle, reči ubačene pravo u san. U zavisnosti od toga šta mu se šapuće ili čita dok spava, njegove misli se menjaju. U tome je ležala mogućnost da se Minotaj promeni bar dok je van jave. Tako sam počela svake druge večeri, čim zaspi, da rasklapam neku knjigu i da mu čitam. Tiho, skoro na uho, pazeći da ga ne probudim, čitala sam mu po jednu stranicu. Kao lama što čita nad umirućim svoju knjigu, sedim uveče ja nad usnulim Minotajem i čitam naglas našoj ljubavi koja umire. A napolju nad nama šište rakete. Kad ih pogodi protivavionska artiljerija, čuje se kao da se u nebu cepa ogromni metalni rupičasti sag. Ako udare blizu, Minotaj se budi i moja vežba je propala. Ako ne, nadam se da mu je u uhu nešto ostalo. Kap ljudske reči, umesto kap nečije smrti. Morala sam da natrapam na tekst koji će nekim meni neznanim sticajem okolnosti oživeti i pokrenuti u Minotaju našu umornu ljubav, njegov uspavani ljubavni nagon. To je bila igra na sreću. Ukratko, preporučeno mi je da mu čitam priče o čuvenim parovima. Ne samo ljubavnim.
... Čitala sam na srpskom, na engleskom, grčkom ili ruskom. Jezik u stvari nije bio važan. U snu čovek razume sve jezike, san je predjezička institucija. Tako je to trajalo oko dve sedmice ... Na moj očaj on i dalje nije pokazivao znake zainteresovanosti za mene ni na javi ni u snu.
... Visoko nad nama javlja se još jedna, nova, dosada neupotrebljena noć, devičanski čista, mirisava i puna Natovih bolida i drevnih zvezda koje prvi put svetlucaju kao ljudske misli u ovom novom mraku. Tamo je negde među njima i Minotajeva misao. Kako je otkriti nevidljivu? Kako je vratiti meni? Pred našim očima s druge strane reke velika kugla svetlosti bešumno sleće na zemlju, a za njom dolazi gromoglasna eksplozija iz koje izrasta veliko drvo dima. Ono se brzo i naočigled grana i raste ka nebu kroz noć. "

" Priča uvek ima svoga boga. Svaka. I najgora. Ja sam bog ove priče ... Ja nju ne pišem. Ja se useljavam u nju, ili još bolje, proći ću kroz nju da bih nešto obavio.
Naime, u priču me je neko dozvao. Jedna žena očajna zbog ljubavi koja je počela da boluje u njenom čoveku. Ona je tražila pomoć i ja sam tu ...
No, ona je nešto pogrešno učinila dozivajući me. I sada se razbolela uz njegovu i njena ljubav. Zato ću u njegove snove poslati malo svog ohlađenog, dvadeset vekova starog sna, ne bi li se njeno ime očistilo od njegovog. Jer, to je jedini način da jedna obolela ljubav ozdravi i da se izvida. Ljubav ustvari strada zato što se imena ljubavnika uzajamno bore za prevlast. Treba ih očistiti jedno od drugog. To su dva zvuka koji se uzajamno potiru. Jedan zvuk treba sprati sa drugog zvuka. Ako hoćeš ljubav, moraš očistiti od svog imena ime onoga koga voliš. Ko to učini, spašće ljubav.
... Da im pomognem, ja ću u njegovom snu pomešati njihova imena (kao što su oni u životu učinili) i pružiću mu priliku da očisti njeno od svojeg. Da ne bi on koji je obestrašćen i njeno ime zarazio svojim. Možda će tada čuti to nekad voljeno ime umesto svojeg, onog koje mu sada stalno bruji u ušima, kao svakom smrtnom. Da odstrani poznato kako bi mu se ukazalo nepoznato, tojest, Istina ili Ljubav. Čim je oslovi po imenu, probudiće svoju ljubav. Jer, osloviti po imenu, znači probuditi ... "


"Zvezdani plašt" , Milorad Pavić

" ... poljubila me u vrat i upitala:
– Da li znaš da čitaš poljupce?
Poljupci su kao ljubavna pisma. Mogu se pročitati, a mogu se baciti nepročitana. Poljubac može da znači zdravo! Ili laku noć, zbogom, ili dobro jutro! On znači do viđenja, nosi izdaju i smrt, ili bolest, govori dobro došli, seti me se, ili srećan put! Poljubac je zalog sreće, sećanje, laž, obećanje, ili dug sa kamatom.
Vesnik radosti ili nesreće. Kroz poljubac jedno naše telo odlazi u naše drugo telo …
Tada sam rekao da sam njeno pismo na mom vratu pročitao, iako je bilo napisano na engleskom, i odveo sam je u krevet ... "

" ... a posle ljubavi ležali su kao uništeni. "

" – ... ovo nisi ti mene sanjao. Sanjala sam ja tebe. "





"Drugo telo" , Milorad Pavić

~~~∩N∩⊥ᴚ∀ŠNſ∀ S⊥ᴚ∀N∀ ΛƎ⊥ᴚ∀~~~


<><><>

‚‚Sve budućnosti imaju jednu veliku vrlinu: nikad ne izgledaju onako kako ih zamišljaš."

<><><>

‚‚Svi smo mi zidari, ali nam je neobičan mramor dat za zidanje: sati, dani i godine, a san i vino su lêp. Svi smo mi zidari vremena, teramo senke i hvatamo vodu na pupak; svak zida od časova svoju kuću, svak od vremena svoj uljanik podiže i svoj med bere, vreme u mehovima nosimo da nam vatru raspiruje. Kao u kesi dukati i bakar pomešan, kao bele i crne ovce, tako su i nama beli i crni mramorovi pomešani za gradnju. I teško onome kome bakar bude u kesi zlato gutao, ili noći dane pojele. Zidaće u nedoba i neudob..."

<><><>

‚‚Postoje gatari od dve ruke [...] ali, ne treba misliti da ova dva proroka i njihova proročanstva nemaju nikakve veze među sobom i da su u protivurečju jedno s drugim. To je, u stvari, jedno isto proročanstvo i može se uporediti s vetrom koji ima spoljašnju i unutrašnju stranu, pri čemu je unutrašnja strana vetra ona koja ostane suva kad vetar duva kroz kišu. Jedan gatar, dakle, vidi samo jednu, spoljašnju, a drugi samo unutrašnju stranu vetra. Nijedan ne vidi obe. Zato moraš ići bar dvojici da bi sastavio celu sliku, da bi skrpio u svom vetru lice s postavom..."

<><><>

‚‚Čovek je kao brodski kompas: vrti se u krug oko svoje ose i vidi sve četiri strane sveta u tom okretanju, ali iznad i ispod sebe ne vidi i ne pokazuje mu se ništa. A upravo tu su dve stvari do kojih mu je stalo i o kojima hoće da zna: ljubav ispod njega i smrt nad njime."

<><><>

‚‚Smrt može da te čeka u zasedi vekovima pre no što si rođen, a može i da se vrati po tebe, da ti krene u susret iz najdalje budućnosti. Neko koga ne poznaješ i nećeš nikada videti može da napujda svoju smrt na tebe kao lovačkog psa na jarebicu i da je pošalje da te ulovi sa nesagledivog odstojanja..."

<><><>

‚‚Kad bacimo svoj unutrašnji pogled na svoje srce, vidimo ga kakvo je u tom trenutku. Kada se zagledamo u svoju dušu, vidimo je kakva je ona bila pre mnogo hiljada godina, a ne kakva je sada, jer toliko treba da naš pogled stigne do duše i da je osmotri, to jest, toliko vremena treba da svetlost duše stigne do našeg unutrašnjeg oka i da ga obasja. Ponekad tako vidimo dušu koje odavno nema."

<><><>

‚‚Kao što je svaki čovek nečije dete, tako je neminovno svaki čovek i nečija smrt. Kao što se nečiji život ponovio ovaploćujući se u tebe, tako će se u tebi reinkarnirati i ovaplotiti i nečija smrt. [...] ...čovek u samrtnom času nikad ne može biti siguran da li je to od čega umire njegova, ili nečija tuđa smrt."

<><><>

‚‚Žena u prvom delu svog života rađa, a u drugom ubija i sahranjuje sebe ili one oko sebe. Pitanje je kad počinje taj drugi deo?"

<><><>

Na kraju samoće počinje smrt

Svega je Milorad Pavić u životu imao mnogo, našlo se mnogo i sreće i nesreće, a sada, u smrti, ima sve, i ono o čemu je često mislio i pisao – poslednju veliku tajnu. U njegovoj prozi živelo se i umiralo mimo svakog ljudskog zakona i uobičajenih pravila, zato se stalno činilo kako će i on tako, kao njegovi junaci, otići u nepoznato, a neodoljivo. Smrt mu je prišla na ružan način i to je neoprostivo. Ali,smrti se ionako ne može ništa oprostiti.

Osećam neku gorčinu, zapravo gorak ukus saznanja koje se prečesto vraća, da svim sinovima ljudskim, kako nas naziva Biblija, isto biva. Iako svako zna da će umreti, težak je ukus tog trijumfalnog poraza života. To što Pavić odlazi sa osamdeset godina nikako nije lakše nego kada su nas napuštali drugi veliki pisci u svojim šezdesetim godinama. Smrt je odvratna bilo da joj se priđe monaški, u dobroti i skromnosti, u traganju za spasenjem – kao pre neki dan kada se upokojio patrijarh Pavle – ili glamurozno, sa odricanjem samo onoga čega nije ni bilo – kako je doskora živeo i radio Milorad Pavić. Pavićeva smrt se mogla očekivati u razmeri ranijih bolesti i teške operacije, ipak je sve utoliko tužnije jer ni njemu taj odlazak nije učinjen lakšim. Interesovao se za smrt previše, stalno je zavirivao s one strane – ni u tome nije imao premca u književnosti XX veka. Sad, možda, zna.

Pavić nije bio čovek (samo) XX veka, on je spajao XVIII i XXI vek, bio je spoj velike prošlosti i nade čovečanstva da se istorija može oblikovati po našim željama, u skladu sa umom i projekcijama očekivane budućnosti. U njoj je ljudski rod, međutim, stalno izneveravao sebe. Takvo saznanje okrenulo ga je traganju za drugim, drugačijim putevima, da se zaobiđe kriza uma i prosvetiteljstva. To ga je uvelo u svet i epohu postmodernizma sa svim njegovim prednostima i manama, vrlinama i nedostacima. Bio je takođe čovek antike i Vizantije, Balkana i Mediterana, Srednje Evrope i carigradske kopče Evrope i Azije. Bio je čovek dobrog jela i pića, duvana i mirisa, odela i ukrasa, muzike i slike, kutijica i kompjutera, bio je divan prijatelj i otmen čovek. Umeo je da u svakom starom sekreteru nađe skrivenu pregradu i da u svaki svoj tekst stavi po jednu fiočicu, a u nju kakav mali dar za najboljeg i najmaštovitijeg čitaoca, još više čitateljku. Bio je pisac imperijalne mašte i ženskog teksta, androginog čitanja, heruvimskog i đavolskog zanosa. Bio je čovek znanja i misticizma, verovao je i u nešto i u ništa.

Oduvek je znao svoju veličinu i nije skrivao to znanje, što je potresalo i iritiralo sve koji su takođe znali svoju razmeru, ali im je glavna briga bila da je drugi ne saznaju. Mnogi su ga obožavali, i više nego što je to za njega bilo dobro, a neki su se upinjali da mu napakoste. U tom drugom nizu poslednji je gospodin Čeda Popov, predsednik Matice srpske, koji je iz čista mira ili pakosti osujetio međunarodni skup o Pavićevom delu koji smo zamislili i predložili kao prilog Pavićevoj osamdesetogodišnjici. Pavić se nije ni naljutio, iako je to umeo, smeškao se kao neko kome je sve jasno. Bio je gospodin. Za života je dobio spomenik u Moskvi pored Džojsa, i pohvalu bez presedana u istoriji naše književnosti – jedan od najznačajnijih nemačkih teoretičara književnosti napisao je za njega da je najveći evropski pisac verske tolerancije. To je izuzetna pohvala srpskoj kulturi, pohvala kakva nam je tih nesrećnih godina kraja prošlog veka bila najpotrebnija.

Hteo je da bude baš Srbin i ostao je to i kada je bilo najteže, čak i kada je cenu tog htenja plaćao zabludama akademika, ratnim ili monarhističkim, davao je sebe Srbiji. Jedan njen deo to nikada nije umeo da primi. To je onaj deo Srbije koji nam uvek nešto ružno dovikuje kada se najviše brinemo o tome da ovo malo zemlje i kulture opstane u vrlini i očuva književne vrednosti koje ima, one vrednosti koje i nju i nas u svakom pogledu premašuju.

Bio bi gorostas i da je bio samo istoričar književnosti i tumač. Njegove istorije književnosti XVII, XVIII i XIX veka su remek-dela i već su u sebi nosile klicu pisca. Njegovo čitanje Vojislava Ilića i Gavrila Stefanovića Venclovića imalo je snagu tektonskog poremećaja. Bio je veliki prevodilac i esejista, pesnik, pa pripovedač, pa romansijer, pa dramski pisac. U svemu je bio veoma dobar, u nečemu i najbolji. Napisao je desetinu antologijskih priča – samo je Andrić imao toliko antologijskih priča. Izmenio je sliku romana kao žanra, posle Crnjanskog i Pekića najviše. Poigravao se znanjem u književnosti i apokrifima, posle Kiša najčudnovatije i nejnesputanije. Umeo je da napiše ono što je teško, posle Rastka najbolnije, i ono što je intimno, posle Desnice najdublje. Bio je enciklopedijski duh više od Krleže, a modernističke i avangardne kontroverze u njegovom delu su ostavile traga koliko i kod Vinavera i Nastasijevića. Imao je mlade poštovaoce, Nemanju Mitrovića i Vladimira Pištala, i književnog potomka koji je ravan učitelju, Gorana Petrovića. Imao je sve, a pre svega „Hazarski rečnik” sa čijim se uspehom u svetu ništa ne može meriti, knjigu svih knjiga, i opet nije imao ništa, ništa više nego što ima svaki čovek od majke rođen i smrti namenjen. Čak bih, sa strepnjom u srcu, pomislio da je uvek bio zapravo sam, da je grabio, oduzimao od prazne večnosti da dok je tu oseti makar delić onoga što nikada neće biti. U jednom romanu je napisao da posle samoće počinje smrt. Usudio bih se da dodam da posle smrti ne prestaje samoća.

Zapravo, Pavić je divno bolovao od književnosti, duha i samoga sebe, i zato je umeo da nas zarazi svim tim, pa i sobom. Ko je to doživeo, mogao je da sa njim boluje od samoga sebe, onako kako boluju sve bolje duše. Ako bi neko pomislio da je bolje izlečiti se, neka na kraju ovog poslednjeg pozdrava bude ono što piše u savršenoj Pavićevoj priči „Plava džamija”: „Ali, onaj ko se od sebe izleči, propašće.”

Za neizlečive ima smrti. Nema propadanja.