Boris Pasternak

od **Still_dreaming** Sub Dec 10, 2011 12:30 pm

Boris Leonidovič Pasternak (Борис Леонидович Пастернак) je rođen 10. februara 1890. godine. Pesnikov otac Leonid Osipovič Pasternak (1862 - 1945) bio je slikar, grafičar i profesor umetničke škole. Njegova se platna i danas čuvaju u Tretjakovksoj galeriji u Moskvi i u Ermitažu. Žena mu je R. J. Kuufman, pijanistkinja i njihovu kuću često posećuju slikari, muzičari i pisci, ruski i strani. Posle revolucije u Rusiji stari Pasternak putuje sa ženom i kćerima u Nemačku (1921). Stalni boravak nalazi u Engleskoj gde živi od slikarstva, pa tu umiru i on i žena.

Detinjstvo i mladost pesnika Pasternaka vezani su za umetničku sredinu kuće i školovanje u Moskvi. Po zavšetku gimnazije (1908) studira prava, ali ubrzo prelazi na Istorijsko-filološki fakultet Moskovskog univerziteta i završava njegov Filozofski odsek (1913). U to vreme na mladića Pasternaka ostavlja dubok utisak jednogodišnji boravak u Nemačkoj, u Berlinu. Po povratku (1907), zaljubljen od detinjstva u poeziju Aleksandra Bloka i u muziku A. N. Skrjabina, posećuje u Moskvi književne skupove i muzičke priredbe. Ponovo putuje u Nemačku (1912) i u Marburgu na univerzitetu sluša filozofiju; zatim odlazi u Švajcarsku i Italiju (Firencu i Veneciju) i vraća se u Rusiju (1913), da bi nastavio obrazovanje i da bi samostalno zasnovao život.

U svom umetničkom razvoju mladi Pasternak je doživeo nekoliko preokreta. Trebalo je, možda, prvo da postane slikar; zatim, poput majke i oca, koji je na violončelu - muzičar i kompozitor; onda da se posveti pravima ili filozofiji. Odlučio se najzad za poeziju, i počeo je sistematski stvarati, iz dana u dan, ‚‚kao slikari". Lirske inspiracije ranog Pasternaka razvijale su se u doba opadanja simbolizma i nastajanja futurističkog pravca u ruskoj poeziji. Zato njegovi prvi stihovi (1912) nose tragove i jedne i druge škole u zbirci ‚‚Blizanac u oblacima'' (1914). Ali pesnik preko tajanstvenih zvukova muzike i uzbudljive slikarske uobrazilje ubrzo vidi svet na nov način i u stihovima počinju preovlađavati futurističke težnje, i u to vreme prilazi grupi pesnika ‚‚Centrifuga". A posle toga on se već kreće u krugu kubofuturista i sa njihovim vođom Vladimirom Majakovskim objavljuje stihove u listu ‚‚Novine'' (1914).

Od 1915. do 1917. godine Pasternak je zaposlen na Uralu, i posle Oktobra radi jedno vreme u prosveti, pri odeljenju za biblioteke. Pesme ‚‚Iznad barijera'' (1912 - 1920) podvlače njegov humanistički stav prema životu, ratu i revoluciji, s težnjom da se oslobodi ‚‚ružnog sna" i ‚‚strašne slike života". Za ovim se nižu u poeziji glavna Pasternakova dela, s obiljem ritmike, eufonije i metafora. Zbirka ‚‚Žiće je sestra moja'' (1922) posvećena M. J. Ljermontovu, skreće ozbiljnu pažnju na pesnika. Drugi stihovi, ne manje značajni, sa obeležjem krupnog talenta, predstavljaju duboko formiranu poetsku ličnost sa zrelim stvaranjem i utiču na mnoge mlade pesnike. To su ‚‚Teme i varijacije'' (1923), ‚‚Izabrane pesme'' (1926), a naročito ‚‚Drugo rođenje'' (1932) i ‚‚U ranim vozovima'' (1943). Valja pomenuti i ‚‚Zemaljski prostor'' (1945), kao i razne izbore stihova, među kojima je uvek novih. Od dela sa istorijskim sadržajem pesnik piše poeme ‚‚Lajtnat Šmit'' (1926), ‚‚Devesto peta godina'' (1927) i ‚‚Spektorski'' (1931), u kojima su uspeliji lirski odlomci nego tematska celina prikazana realistički.

Pasternakovu prozu zastupaju dela ‚‚Detinjstvo Liversove'' (1924) i ‚‚Pripovetke'' (1925), napisane subjektivistički i u psihoanalitičkom tonu; zatim, izvanredna knjiga sećanja ‚‚Zaštitna povelja'' (1931) i roman ‚‚Doktor Živago'' (1957), koji dobija Nobelovu nagradu 1958. godine, koje se autor odriče.

Značajni su i Pasternakovi prevodi sa gruzijskog i nekoliko Šekspirovih drama, a prevodio je takođe Getea, Šilera, Klajsta, Rilkea, Verlena i druge. Autobiografski ogled, iz 1958, završno je delo u stvaranju Pasternaka, koji je umro 30. maja 1960. u Peredjelkinu, nedaleko od Moskve.

Pasternakov tvaročki put vezan je za M. J. Ljermontova, pesnika zvezda i snova, demona i kakvkaskih lednika. Obojica su se bunili protiv trivijalnosti, duhovnog malograđanstva, uslovnosti i ugnjetavanja. Boris Pasternak nije bio ‚‚rečitvorac" niti pronalazač nadumnog jezika ili zvezdanih izraza. Čist liričar, impresivan i individualan, on je u originalnoj formi obrađivao ‚‚duboko intimne motive" sa stihovima punim tananosti i kamerne muzike. U njima su uobličena složena, teška razmišljanja, zasnovana mahom na posmatranju burnog života i vekovnih suprotnosti. Sve zapaženo i do kraja doživljeno, kazano je tu originalno, ali ne u golom vidu, već slikovito, zvučno i nadahnuto. Emotivan i misaon, Pasternak je pažljivo slagao stih, iza koga je stajao narod sa ogromnim jezičnim naslagama i ne manjim izražajnim mogućnostima. Znalac više jezika, široke obrazovanosti i kulture, on je iz ruske riznice umeo da odabere najdragoceniju građu, da je majstorski preradi, upotrebi i obeleži svojim žigom.

Maksim Gorki je rekao za Pasternaka da je to ‚‚talenat izuzetne originalnosti koji nalazi gorke trave i gorke suze, da bi nam, najzad, kada se njegov literarni put završio, ostalo konačno sagledavanje snova, umetnosti, života toga čudesnog lika savremene ruske poezije."

Izvor: M. M. Pešić, Boris Pasternak

od **ms.k** Sub Apr 19, 2014 2:33 pm

Proleće

1.

To pupoljke lepak nevidljivi lepi.
Sijaset je sveća! Užežen
Je april. Iz parka ćarlijanje krepi.
I replike šume su sveže.

Od pernatih grkljana omča njen vrat je
Pritegla, ko bivola laso.
I ječi u mreži, ko grmalj sonate –
Gladijator s orgulja glasom.

Ti, pesništvo budi mi helenska spužva,
Svežinu zelenila upij,
Prioni uz kapi i sisaljke pružaj
Po zelenoj baštenskoj klupi.

Raširi sve čipke i krin-krinoline,
Slij oblak i ponor u jedno,
Da iscedim vino iz noćne tišine
I nazdravim hartiji žednoj.

2.

Ne sastajte se s rekom!
Proleće! Gradom krenuli
Krnjaci leda, s jekom,
Ko galebovi šenuli.

To zemlja, zemlja buni se
I nečist što je skriva
Niz potopljene ulice
Pod mostove se sliva.

Ko šibice zasjaje
U matici bez broda
Vrtovi i tramvaji –
I šišti s ledom voda.

Od čaše hladne plaveti,
Od pene bure vesnika
U glavi plešu aveti.
Dom plave reči pesnika

U znaku ribe kršten ceh
Na reku neka ode.
Po gradu sada šeta greh
I suze palih hode.

3.

Zar tek kal je za vas java,
Dok topljenja živa sila
U jarcima poigrava
Poput konja Jabučila?

I zar samo ptice cede
U modrini bez oblaka
Tih jutrenja limun leden
Kroz tananu slamku zraka?

Obazri se: svugde, svagda
Plava voda glavu Kremlja
Odražava kao čardak
Ni na nebu ni na zemlji.

Šta prozirnost daje krovu
Da kristalne boje dišu?
U večeri dani plove
I ko trske cigle njišu.

Grad je žitko živo blato
Ispod nežne snežne kore.
To februar kao vata,
Špiritusom prožet, gori.

Jezicima belim ranjen,
Sa mansarde prozor viri,
Kosi preplet ptica s granjem
Nagi vazduh uokviri.

U te dane gubiš ime,
Hrpe lica prazne ram.
Znaj, tvoja je druga s njima,
Ali ni ti nisi sam.

od **ms.k** Ned Apr 20, 2014 3:55 pm

* * *

Ljubljena – grozno! Kad ljubi poeta,
Bog se zaljubljuje, nepojamna sila,
I haos opet vaskrsne na svetu
Kao u vreme pradavnih fosila.

Oči mu tonama maglina se vlaže.
Zatrpan. Tako, kao mamut neki.
Ispao iz mode. On zna – ne pomaže
Prošlo je vreme, na vjekova vjeki.

Vidi kako svadbe na sve strane slave,
Kako se banči i kako se trezni.
Kako žabokrečnu onu ikru prave
I još je zovu kavijarom presnim.

I kako život, kao goblen Vato,
U tabakeru znaju da zatvore,
I svete se njemu, možda samo zato
Što je tu. Gde hule i gadosti tvore.

Gde laži i kadi smešeći se komfor,
I gde se taru trutovi i puze,
On će vašu sestru, ko bahantku s amfora
Da digne sa zemlje i na silu uzme.

I topljenje Anda izliće u celov,
I stepsko jutro pod okriljem žara
Raspaljenih zvezda, kada noć po selu
Sa blejanjem belim zbunjeno tumara.

I svim što jaruge dišu odvajkada,
Svemogućom tminom botaničkog blaga,
Tifusnom će tugom sada da okadi
I haosom krša šikaru razdraga.

od **ms.k** Uto Apr 22, 2014 3:30 pm

* * *

Tu si, u istom zračnom viru,
Kao grad kraj mene, taj Kijev
Što iza prozora u miru
U vreli vazduh je uvijen.

A koji spava, nezasanjan,
I, nesavladan snom što ga hvata,
Ko znojav okovratnik, sklanja
Opeke teške s mokrog vrata,

I gde u znoju krošnje svoje,
Zbog svih tegoba što ih skole,
Nad savladanom cestom stoje
Uz rumor klonule topole.

Ti si – misao da je Dnjepar,
Sa zelen-kožom brazda, staza,
List naših zapisa, i lepa
Knjiga za žalbe zemnog jaza.

Tvoje je prisustvo, znaj, za me
Zov pred tu podnevnu tišinu,
Da je pročitam natenane
I tvoju upišem blizinu.

od **ms.k** Ned Apr 27, 2014 2:50 pm

Lipova aleja

Kapija s kružnim arkadama.
Bregovi, žita, šume snene.
Za ogradom je parka tama
I dom lepote neviđene.

Tu lipe, nestvarno široke,
U sumraku se, duž aleja,
Krijući vrhove visoko,
Spremaju za dan jubileja.

Svodove dvovekovne svode.
A dole – cveće i čistine
Koje je hodnik pored vode
Preseko na dve polovine.

Kao u podzemlju je tamo,
Na pesku nigde sjaj da sine.
Kroz otvor u tunelu samo
Svetli se izlaz iz daljine.

Ali kad dođe vreme cvasti,
I s ograđenih lipa tada,
Zajedno s tamom miris slatki
Opojno svuda, na sve pada.

Šetači što za hladom žude
Dišu dok hode tamo-amo
Taj miris, nejasan za ljude,
Dostupan umu pčela samo.

On znači u tom trenu, migu,
Kad dušu puni, srce zove,
Predmet i sadržaj za knjigu,
A park s alejom – njen je povez.

S glomaznog debla krošnje stare
Koja natkriljuje dom sneni,
Pokapani se voskom žare
Cvetovi kišom zapaljeni.

od Sponsored content

Boris Pasternak

Boris Pasternak

Boris Pasternak – Proleće

Re: Boris Pasternak

Re: Boris Pasternak

Boris Pasternak – Lipova aleja

Re: Boris Pasternak