Dobrica Ćosić

od **Still_dreaming** Sre Dec 21, 2011 9:38 am

Dobrica Ćosić je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar i redovni član SANU. Bio je prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije od 1992. do 1993. godine.

Rođen je 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi „Sveti Trifun“ u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu političku školu „Đuro Đaković“. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista „Mladi borac“ i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. Posle oslobođenja je bio član AGITROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića.

Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je sunce“. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti i da značajno pregraniči nacionalne međe. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Korene“, „Deobe“, „Vreme smrti" (tetralogija), „Vreme zla“ ("Grešnik", „Otpadnik“, „Vernik“), „Vreme vlasti“, ali i mnoge druge. Od 14. februara do 26. aprila, Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb“ kojim su obilazili afričke zemlje. Godine 1968. otvara pitanje Kosova čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao da je „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru“. Godine 1984. osnovao je ‚‚Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja'' koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje 15. juna 1992. godine. Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993) tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem.

Ćosić je svoju borbu protiv komunizma nastavio i posle smenjivanja sa mesta predsednika SRJ. Bio je jedan od retkih akademika koji su se osmelili da govore na protestnim skupovima 1996 — 1997. Godine 2000. Dobrica je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije je izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva. Bio je prvi srpski intelektualac koji je otvoreno predložio podelu Kosova i Metohije još devedesetih godina. Ćosić se u svojoj knjizi „Kosovo“ (2004) bavi ovom temom. Ovaj predlog je podržao i Noam Čomski u maju 2006. godine.

Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. Godine 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka.

Dobrica Ćosić je započeo svoj književni rad romanom „Daleko je sunce“ 1951. godine, u kome evocira svoje ratničko iskustvo iz narodnooslobodilačke borbe i slika moralnu i psihološku krizu ličnosti u uslovima rata. Dok je ovaj roman za sadržinu imao najsvežije događaje nacionalne istorije, drugi roman, „Koreni“, koji je objavljen 1954. godine, uzima građu iz stvarnosti Srbije s kraja 19. veka. To je slika raskola u jednoj patrijarhalnoj porodici, ali i raskola u narodu. Ovde je Ćosić pažljivom psihološkom analizom razotkrio mentalitet srbijanskog sela, uočio začetke i uzroke političkih previranja, predočio nekoliko upečatljivih karaktera. Nakon kultnog romana „Koreni“ sledi delo „Sedam dana u Budimpešti“ (1956), potom roman „Deobe“ (1961), u kome se Ćosić ponovo vraća Drugom svetskom ratu. Središnja tema ovog romana je deoba u narodu, deoba na partizane i četnike i posledice ove podele. Sa književno-umetničkog stanovišta, ovaj roman donosi niz novina, osobenu kompoziciju, dominaciju unutrašnjeg monologa, otkrivanje umetničkog funkcionisanja poliloga kao sredstva za ispoljavanje mase kao književnog junaka, unošenje dokumentarnog materijala, stilsku raznovrsnost i izuzetno slojevitu leksiku.

Godine 1964. Ćosić piše eseje „Akcija“, a 1966. eseje „Odgovornosti“. Te iste godine Ćosić objavljuje tzv. ‚‚roman parabola'' koji nosi naziv „Bajka“, a potom ponovo eseje pod nazivom „Moć i strepnje“ (1971). U periodu od 1972. do 1979. godine Ćosić se vraća epskoj temi i piše istorijski roman „Vreme smrti“ u četiri knjige. To je roman o Prvom svetskom ratu, široka freska vremena, događaja i ljudskih sudbina. Tako, nastavljajući priču o pojedincima iz porodice Katića iz sela Prerova, započetu u romanu „Koreni“, Ćosić ispisuje sagu ne samo o porodici Katić nego i o Srbiji koja je doživela golgotu. Godine 1982. objavljuje još eseja pod nazivom „Stvarno i moguće“, a potom trilogiju „Vreme zla“ („Vernik“ 1984, „Grešnik“ 1985. i „Otpadnik“ 1986), koja se može odrediti kao politički roman, u kojem Ćosić nastavlja priču o pojedincima iz iste porodice, ali i o ličnostima koje su započele svoj romaneksni život u „Vremenu smrti“. Tako je „Vremenom smrti“ i „Vremenom zla“ popunjena praznina između romana „Koreni“ i romana „Deobe“ i ostvarena kontinuirana povest o Srbiji, Prerovu i dvema prerovskim porodicama. Kao kruna svega, 1996. godine dolazi delo „Vreme vlasti“, u kojem se nastavlja povest započeta romanom „Koreni“.

U periodu od 2001. godine do 2008. godine, Dobrica Ćosić u šest knjiga objavljuje „Piščeve zapise“. To su pre svega zapisi pisani u dnevničkoj formi. Prva knjiga obuhvata period od 1951. do 1968. i njena kompozicija je problemsko jedinjenje oko ključnih događaja i ličnosti, sa asocijacijama koje pružaju kontekst pretpostavki i posledica. Jezik je i književno-literarni i filozofsko-istorijski sa kolektivno-psihološkim analizama. Druga knjiga obuhvata period 1969 — 1980. godine, koji je Ćosić proveo u opoziciji Titovom režimu, a treća od 1981. do 1991. godine, odnosno godine u kojima je Ćosić bio nosilac ili učesnik gotovo svih opozicionih inicijativa u Srbiji. Četvrta knjiga „Piščevih zapisa“, za razliku od prethodne tri koje obuhvataju period od četiri decenije, ograničava se na period od samo dve godine (1992 — 1993), u kojima su zbivanja bila veoma burna i dramatična. Ova knjiga je uzbudljiv prikaz faktičkog perioda Ćosićevog državničkog života i njegovih ideja i predstavlja upečatljiv primer istorijske ekspozicije u velikoj drami kraja minulog veka.

Godine 2002. izlazi Ćosićevo delo „Pisci moga veka“, a od 2002. do 2003. godine piše i objavljuje u dve knjige „Srpsko pitanje“. Godine 2004. izlazi knjiga „Kosovo“, 2005. godine „Prijatelji“, zatim 2007. „Vreme vlasti 2“, koja nadograđuje priču o porodicama Katić i Dačić, obuhvatajući vreme vladavine Josipa Broza Tita, koji se inače u romanu pojavljuje kao literarno uobličen junak, a završava 1998. godine, kada su, kako je Ćosić jednom prilikom to rekao, Vokerovi verifikatori okupirali Kosovo. Poslednji Ćosićev roman izašao je 2009. godine i nosi naziv „Vreme zmija“. U ovom romanu reč je o dnevničkim beleškama koje su nastale u vreme NATO bombardovanja od 21. marta 1999. do 1. januara 2000. godine.

Prvi je dobitnik Ninove nagrade 1954. za roman ‚‚Koreni'', a drugi put bio je njen lauerat 1961. godine za trilogiju ‚‚Deobe''. Uz Oskara Daviča i Živojina Pavlovića, jedan je od trojice književnika koji su ovu nagradu dobili više puta. Udruženje književnika Srbije je Ćosiću 1986. dodelilo nagradu Udruženja za izuzetan značaj za književno stvaralaštvo. Njegoševa nagrada uručena mu je 1990. godine na Cetinju za trilogiju ‚‚Vreme zla''. Dva puta je dobio tradicionalnu godišnju nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. za roman „Vreme vlasti“. Jedan je od samo tri pisca (uz Slobodana Selenića i Ljiljanu Habjanović-Đurović) koji je ovu nagradu dobio više puta. Ova nagrada Ćosiću, iz političkih razloga, nije uručena osamdesetih godina za romane ‚‚Grešnik'' i ‚‚Otpadnik'', iako su ti romani bili najčitaniji romani u zemlji. Ćosić je 1990. odbio da primi ovu nagradu. Roman „Vreme vlasti“ višestruko je nagrađivan: nagradom Kočićevo pero (1996), koju dodeljuje Zadužbina „Petar Kočić“, nagradom Laza Kostić (1996), koju je Ćosić odbio da primi, nagradom koja nosi ime njegovog prijatelja Meše Selimovića (1997), nagradom Petar Kočić (1997), koju dodeljuje manifestacija „Kočićev zbor“, Kočićeva nagrada 1998. itd.

Nominovan je za Nobelovu nagradu tri puta: 1983. i 1989. godine od strane francuskih i britanskih institucija i 2011. 6. oktobra 2011. godine, došlo je do višečasovne kontroverze, kada je više medija, uključujući RTS, B92, ali i britanski ‚‚Gardijan", prenelo pogrešnu vest da je Ćosić zapravo dobio Nobelovu nagradu. Kada se saznalo da je pravi dobitnik švedski pesnik Tomas Transtremer, odgovornost za ovu dezinformaciju je preuzela grupa ‚‚Samoorganizovani veb aktivisti", koja se protivi navodnom ‚‚opasnom uticaju političara i pisca Dobrice Ćosića".

od **Ivana_** Pet Avg 14, 2015 1:31 am

* Ako hoćeš da živiš ništa ti smrt ne može.

* Zla noć, nema čoveka ni za reč.

*Kuka ko mora, peva ko sme.

*Nije dobro što se smejao. Sad ni u snu čovek ne sme da se smeje. Vidi radost onaj što kažnjava.

*Ako si pijan - spavaj. Ako si poludeo - da te vežemo.

*Ti koji vole da uživaju vole samo sebe. Ti sve i svakog izdaju. I ti ćeš se nesmirniče, uplašiti jedared sebe i ljudi.
Tebi je noćas sve pod tobom. Ti si sad sebi samo ti. Voliš se. Ničega te nije strah. Sve možeš.

*
- Ti što se satiru po ženama, kratkog su veka. Ubija ih neka zvezda ponoćnica koju samo oni vide kad obnevide. Njena žiška padne im u srce i nagori ga. Tad počne jektika.
- Kakva zvezda, kakva žiška! Ti koji zbog ženama ljudima lome plotove, njih kolac ubija, sekira. Na njih trči pas, nož, kuršum, svakojaka usmrtija. Juri smrt te što žene jure i na njih smrde. Noću ginu.

* Potraj, i mrzi me. Mrzi me što igda možeš, ali živi.

* Onaj kome je suđeno, sa šljive gine.

* Kad ne bih sada pošao sa svima, ja bih mrzeo i sunce.

* Zlu treba sve u inat. Na zemlji niko ne može da pobedi inat.

* Ni najgore zlo nije bez pravde.

* Tlačiteljima klica propasti klija u srcu.

* Noću, na straži, zablenem se u zvezde. I ošamutim se od osećanja: da nemam tebe, ja bih posumnjao i da postojim.

Vreme smrti (I)

od **Ivana_** Ned Avg 23, 2015 2:26 am

* - Jeste, ali sada treba da mi oprostiš.
- Šta sada da ti oprostim?
- Strah da mi oprostiš. Ono što se ne vidi, što se ne zna u sebi. Ni mi žene ne znamo to. Ono što nas razlikuje od vas, muških.
- Ono što muškarcima daje pravo na nadmoć?
- Ono što vam oduzima takvo pravo.

* Mora u polje, tišinu, među biljke. Svet koji ćuti i trpi sve; jedini živi svet, koji po njegovom mišljenju, ima nešto od savršenstva.

* Otkopča gerok, spusti štap, kleče: zahvati pune šake lišća, zagleda se, poče da ga miriše. Njim se razastre jeza starosti, možda nikad tako jasna u osećanju: gusta naslaga oko srca; nekakav opor, mrk talog vremena, kroz koji protiče i krv i sve misli, pa se svemu umanjio značaj, skratila razmera, velike ciljeve sumnja gura u stranu. Grebe noktom rđaste pege, cepa se list. Taj ostatak leta i sunca, zgusnutu svetlost, umrlo vreme, uskoro će, posle prvih kiša, ispiti, prekriti rđa, suva trulina; obuzeće ga raspadanje. Njegov slatkasti zadah - ipak je zadah leša. Najlepšeg leša na ovom rugobnom svetu. Otvara šake, ispušta lišće. Čuje mu šušanj i pad. Kakav li je glas poslednjeg otkucaja srca? Imalo bi smisla to saznati. Mnogo više no prvi udar. S mnogo više razloga i značaja.

* Narod koji je slobodu poistovetio sa svojim postojanjem izabrao je patnju.

Vreme smrti (I)

od **Ivana_** Uto Sep 01, 2015 10:20 pm

* Kako smisliti i izgovoriti reč koja danas mora da se kaže? Baš danas, a da pretraje ovaj dan. Da znači i sutra. Reč koja može da okrzne svačiju glavu.

* Rat je ljudsku glupost učinio glupljom i bezočnijom.

* Neuspeh u našoj sredini učini čoveka budalom. Osramoti ga. Ponizi, isprlja. Ideji se niko ne suprotstavlja idejom, nego nipodaštavanjem i psovkom. Znanje se ismejava. Istina mrzi i prezire.

* Izazov je svakako bio dublji i mutniji. Mnogo mutniji od strasti da ni pred kim ne ustukne.

* Govorio sam kao da je najdublja tišina.

* Zna mu dobro tu moć da pred svakim sakrije pravo osećanje i stvarnu nameru, da najvažnije kaže napola, ili samo uzgred napomene.

* Jasno su čuli jedan drugom disanje, bili neizdrživo blizu: iz takve blizine nastaje zagrljaj ili počinje rvanje.

* - Samo nešto malo možeš da pogrešiš; malo - a zanavek.
- Možda. Ali baš te pogreške - male, a zanavek - ponekad nam donose i najveću radost. I sav značaj u životu. A uz to, bez tih pogrešaka u mladosti nema ni mudrosti u starosti.
- Nije li malo preskupa ta mudrost koju ni ti sada ne priznaješ?
- Kako kome. I to znaju samo oni koji je steknu grešeći.

* Mislio sam da ti nešto kažem o idejama. One ti vrede samo dok se šapuću.

Vreme smrti (I)

od Sponsored content

Dobrica Ćosić

Dobrica Ćosić

Re: Dobrica Ćosić

Re: Dobrica Ćosić

Re: Dobrica Ćosić

Re: Dobrica Ćosić