Dobrica Ćosić - Koreni

Davno htedoh da komentarišem, ali Virginija ne posluša moj savet da odmah otvori temu da prokomentarišem dok su mi utisci bili sveži. Od tada je prošlo više od 6 meseci, ali ponešto je ostalo.

Prvo moram da kažem da mi je Ćosić na momente prekidao uživljenost. Nestanem u čitanju, a onda me pljusne hladnom vodom i postanem svestan da čitam. Na momente je imao loše i neubedljive, izveštačene, neproživljene dijaloge koji su me ‚‚budili''. To je moja jedina zamerka.

Nije mi se dopao lik zadrtog Aćima, zagriženog radikala, nepravednog oca, čoveka kome ponos više znači od svoje porodice, čoveka čiji karakterni hendikep potiče od oca koji je bio niko i ništa, tj. od njegovog viđenja tog čoveka kao nedostojnog da mu bude otac. Čak bi više voleo da se nije ni rodio, da mu je otac umro kao mali kad je nađen u vrbaku - pa dokle to ide?

Toliko opsednut naslednikom, uništava i sina, očekujući da mu da naslednika. Đorđe počinje da mrzi ženu, iako svestan da je ‚‚greška'' u njemu. Drugi sin se ženi ćerkom Aćimovog političkog protvnika. Jedna od najefektnijih izjava u celom romanu za mene je Vukašinovo pitanje samom sebi ‚‚Zar ja ne mogu da budem ništa drugo do ono što sam rođen?'' (mislim da je baš ovakva rečenica, mada ne mogu da garantujem - listao sam sad, ali nisam mogao da nađem da bih napisao u originalu).

Dopada mi se što se ugao posmatranja menja - što se priča odvija iz uglova skoro svih likova. Ono što mi se posebno svidelo je to što se ne zna skoro do samog kraja da li je Adam Đorđev sin. Simka mu čak i na samrtnoj postelji tvrdi da jeste (što mi je ostalo kao upečatljiva scena). Ne krivim Simku ni najmanje, jer bi stradala ni kriva ni dužna da nije učinila to što je učinila. Takođe mi je veoma potresan momenat kada Đorđe plače nad skoro mrtvim sinom i izvinjava mu se što je sumnjao ikada da je njegov, iako je i dalje skoro siguran da nije njegov. Bitno je da ga voli kao da jeste. A to pokazuje i Aćim, koji se na kraju osvetljava i iz tog ugla. Prihvata unuka kao svog, iako je siguran da nije njegov. Tako saznajemo da ovaj lik i pored sve crnine ima i svetlih nijansi.

Nikola mi je totalna zagonetka, a to je (pretpostavljam) i bio Ćosićev cilj. Dodeljen mu je mistični prostor podruma i taman toliko je i on sam osvetljen koliko su i sami podrumi osvetljene prostorije. On je tu da sve vidi i sve zna i da ćuti o tome, ali samo dok je živ. Iza sebe ostavlja nemir (koji se samo naslućuje - ne znamo da li će pismo stići do Adama i otkriti mu istinu o njegovom ocu), a nema određenih motiva za to, osim što u jednom momentu u pismu kaže ‚‚hoću da te postavim na tvoje mesto''. Zbog čega? Zašto je Nikoli toliko bitno da Adam zna nešto što može da mu uništi život? Zašto da i on bude ‚‚proklet'' kao Aćim i jede sebe zbog nečega što nije njegov greh? U redu, možda Nikola hoće da zatre gospodstvo začeto ubijanjem i osnaženo malverzacijama, ali taj budući čovek nije zaslužio da se nad njim slomi piramida tuđih grehova. Da, znam, nasleđeni greh predaka, ali ne mora uvek da bude tako, ne mora uvek potomstvo da plati. Zbog toga se za mene priča završava tako što pismo ne dolazi nikad do Adama i on ostaje pošteđen snošenja krivice predaka.