Anton Pavlovič Čehov
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 1 od 1
Anton Pavlovič Čehov
od Still_dreaming Pet Dec 23, 2011 5:01 am
Anton Pavlovič Čehov (rus. Ант́он П́авлович Ч́ехов) je bio ruski novelista, pripovedač i dramski pisac. Rođen je 29. januara 1860. godine u Taganrogu kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovlevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Tanganrogu, često posećuje pozoršte, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. 1876. godine Čehovljev otac bankrotira i seli se s porodicom u Moskvu, dok Pavlovič ostaje u Tanganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu ‚‚Bez oca'', koja nije pronađena do danas. 1879. godine Anton P. Čehov završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom sveučilištu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo odabira i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima ‚‚Peterburgajska gazeta'', ‚‚Nova vremja'', ‚‚Oskolki'' i ‚‚Ruskaja mysl''. Između 1880. i 1887. piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez… itd.
1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom ‚‚Platonov'', a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923, skoro dvadeset godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio okružni lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku diplomu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča ‚‚Melpomenine bajke'', dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku ‚‚Na glavnom putu''. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije, Čehov putuje u Sankt Petersburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorina i slikara Isaka Levitana, s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje da piše i objavljuje tekstove u Suvorinovim novinama ‚‚Novo vreme''. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalina, gde kao lekar istražuje život u kažnjeničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. odlazi da obiđe zapadnu Evropu, a iste godine izlaze mu novele ‚‚Dvoboj'' i ‚‚Žena sa sela''. Kupuje malo imanje u Melihovu u Serpuhovskom okrugu, gde se seli s porodicom.
Epidemija kolere izbija u razdoblju 1892 - 1893, a Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje jedanaest priča, uključujući ‚‚Moju ženu'', ‚‚Skakavca'' i jednočinku ‚‚Jubilej''.
1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati, ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami ‚‚Galeb''. Piše ‚‚Ostrvo Sahalin'', izlaze mu tekstovi ‚‚Anonimna priča'' i ‚‚Veliki Volođa i mali Volođa''. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Obajvljuje dela ‚‚Student'', ‚‚Učitelj književnosti'', ‚‚Crni redovnik'' i ‚‚Na ladanju''.
Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudužestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, pa objavljuje drame ‚‚Ujka Vanja'', ‚‚Ivanov'', ‚‚Galeb'' i jednočinke, kao i priče ‚‚Seljaci'', ‚‚Kod kuće'' i ‚‚Divljak''. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze.
Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A.F. Marksu za 75 000 rubalja, što bi u današnoj vrednosti bilo oko 80 000 dolara, te počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste godine je nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove ‚‚Na službenom poslu'', ‚‚Draga'', ‚‚Dama s psetancetom''. To leto prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti.
25. maja 1901. Čehov se oženio glumicom Olgom Knipper, koja je igrala Mašu u ‚‚Tri sestre''. 1902. godine Čehov objavljuje ‚‚Biskupa'' i izlaze mu sabrana dela u jedanaest tomova. 1903. objavljuje svoju poslednju priču, ‚‚Zaručena'', te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u šesnaest tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava ‚‚Višnjik''. Nakon toga zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna 1904. godine Čehov putuje s Olgom Knipper na lečenje u Nemačku, gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-deviči u Moskvi.
Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psiholiškog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizlazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova. Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što pridonosi općem razumijevanju likova i njihovih psiholoških stanja.
Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, navećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.
Zakoniti naslednik tzv. ‚‚velikog realizma" Gogolja, Tolstoja i Dostojevskog. Liniju koju obnavlja, osvežava i povezuje sa novim pokolenjima; sa simbolistima, sa generacijom koja se pojavila u oktobarskoj revoluciji, a zatim sa mlađima. Trajna opsesija ruske i sovjetske literature, pisci se stalno vracaju na Čehova i ugledaju na njega, nadahnjuju se njime.
Ono što Čehov pruza je upečatljiva vizija čoveka i sveta. Ona nam ne kazuje kakav treba da bude svet, niti šta bismo radili u njemu, već nam daje jednu svojevrsnu sliku stvari. Slika koja se rađa iz suočavanja sa stvarnošću koja je veoma trezvena, otvorena, nepoštedna. Šta nalazi čovek koji je pošao u život sa izvesnim predrasudama i iluzijama? Zbivanja koja imaju drugačiji izgled od onog koji oni hoće da nam nametnu, stvarnost koja nije nimalo lepa. Pokazujući naličja, Čehov ljudima skida maske sa pravom, jer ume da vidi i lepa, dobra i poštena lica bez maski. Autoriteti koji se smatraju neprikosnovenim pred Čehovom padaju na najjadniji način. Život se neverovatno isitni, premreži gadnom paučinom, koncima i konopcima. To su okolnosti, birokratija, teror, vlast, pravo jaceg i bogatijeg, sila gluposti, neznanja; lažna, ničim stvarnim zaslužena važnost u društvu. Čovek sam, bez obzira na sposobnosti koje u sebi oseća, uzalud se praćaka, neće uspeti dotle da se pokaže čovekom, pašće negde uz put, ugusiće se, opustiće se, potonuće. Često je oklop neprobojan, apsurdni krug gotovo zatvoren. Sve podseća na bolnu smejuriju. Čehov je ne oprašta i ne miri se sa tim. Jer se njegovi ljudi ipak oko nečega trude, rade i pate, sa nadom i ubeđenjem da mora doći do promene.
‚‚Tri sestre", ‚‚Višnjik" i ‚‚Ujka Vanja" su drame bez jakih sukoba i radnje, nude atmosferu otužne praznine, smeha i grcanja, bede i čiste vere, sazdani od najfinijih pokreta ljudske duše. Nedostignuto do sada u literaturi je kratka priča, specijalna čehovljevska novela, proza po kojoj za većinu ljudi Čehov i jeste Čehov: škrt - a potpun, mek - a neumoljiv, dubok - a jednostavan: to je najpopularniji vid ove proze, koja obuhvata neke njegove maksimalne i opšte poznate domete - od ‚‚Ujka Vanje" do ‚‚Činovnikove smrti". Njegova proza, naročito kratka, tako je majstorska i specifična da se u njoj ne sme ništa pomeriti, gotovo ni reč. Svakodnevica kojom se bavi, gotovo prosečni ljudi i situacije, osnovna je razlika između njega i klasičnih ruskih realista, koji se u svojim romanima hvataju u koštac sa gromadama ruskog društva i sa ljudima velikih strasti. Čehov je u malom stvorio veliko.
Iako je tvrdio da mu je medicina žena, a književnost ljubavnica, i uprkos tome što je svoj profesionalni život češće posvećivao upravo lečenju, u medicini je ostao poznat više kao bolesnik, a svetsku slavu donelo mu je pozorište.
Anton Pavlovič Čehov, Osip Braz, ulje na platnu, 1898.
1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom ‚‚Platonov'', a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923, skoro dvadeset godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio okružni lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku diplomu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča ‚‚Melpomenine bajke'', dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku ‚‚Na glavnom putu''. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije, Čehov putuje u Sankt Petersburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorina i slikara Isaka Levitana, s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje da piše i objavljuje tekstove u Suvorinovim novinama ‚‚Novo vreme''. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalina, gde kao lekar istražuje život u kažnjeničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. odlazi da obiđe zapadnu Evropu, a iste godine izlaze mu novele ‚‚Dvoboj'' i ‚‚Žena sa sela''. Kupuje malo imanje u Melihovu u Serpuhovskom okrugu, gde se seli s porodicom.
Epidemija kolere izbija u razdoblju 1892 - 1893, a Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje jedanaest priča, uključujući ‚‚Moju ženu'', ‚‚Skakavca'' i jednočinku ‚‚Jubilej''.
1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati, ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami ‚‚Galeb''. Piše ‚‚Ostrvo Sahalin'', izlaze mu tekstovi ‚‚Anonimna priča'' i ‚‚Veliki Volođa i mali Volođa''. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Obajvljuje dela ‚‚Student'', ‚‚Učitelj književnosti'', ‚‚Crni redovnik'' i ‚‚Na ladanju''.
Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudužestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, pa objavljuje drame ‚‚Ujka Vanja'', ‚‚Ivanov'', ‚‚Galeb'' i jednočinke, kao i priče ‚‚Seljaci'', ‚‚Kod kuće'' i ‚‚Divljak''. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze.
Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A.F. Marksu za 75 000 rubalja, što bi u današnoj vrednosti bilo oko 80 000 dolara, te počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste godine je nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove ‚‚Na službenom poslu'', ‚‚Draga'', ‚‚Dama s psetancetom''. To leto prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti.
25. maja 1901. Čehov se oženio glumicom Olgom Knipper, koja je igrala Mašu u ‚‚Tri sestre''. 1902. godine Čehov objavljuje ‚‚Biskupa'' i izlaze mu sabrana dela u jedanaest tomova. 1903. objavljuje svoju poslednju priču, ‚‚Zaručena'', te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u šesnaest tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava ‚‚Višnjik''. Nakon toga zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna 1904. godine Čehov putuje s Olgom Knipper na lečenje u Nemačku, gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-deviči u Moskvi.
Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psiholiškog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizlazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova. Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što pridonosi općem razumijevanju likova i njihovih psiholoških stanja.
Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine. U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka. Smatra se, uz Mopasana, navećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.
Zakoniti naslednik tzv. ‚‚velikog realizma" Gogolja, Tolstoja i Dostojevskog. Liniju koju obnavlja, osvežava i povezuje sa novim pokolenjima; sa simbolistima, sa generacijom koja se pojavila u oktobarskoj revoluciji, a zatim sa mlađima. Trajna opsesija ruske i sovjetske literature, pisci se stalno vracaju na Čehova i ugledaju na njega, nadahnjuju se njime.
Ono što Čehov pruza je upečatljiva vizija čoveka i sveta. Ona nam ne kazuje kakav treba da bude svet, niti šta bismo radili u njemu, već nam daje jednu svojevrsnu sliku stvari. Slika koja se rađa iz suočavanja sa stvarnošću koja je veoma trezvena, otvorena, nepoštedna. Šta nalazi čovek koji je pošao u život sa izvesnim predrasudama i iluzijama? Zbivanja koja imaju drugačiji izgled od onog koji oni hoće da nam nametnu, stvarnost koja nije nimalo lepa. Pokazujući naličja, Čehov ljudima skida maske sa pravom, jer ume da vidi i lepa, dobra i poštena lica bez maski. Autoriteti koji se smatraju neprikosnovenim pred Čehovom padaju na najjadniji način. Život se neverovatno isitni, premreži gadnom paučinom, koncima i konopcima. To su okolnosti, birokratija, teror, vlast, pravo jaceg i bogatijeg, sila gluposti, neznanja; lažna, ničim stvarnim zaslužena važnost u društvu. Čovek sam, bez obzira na sposobnosti koje u sebi oseća, uzalud se praćaka, neće uspeti dotle da se pokaže čovekom, pašće negde uz put, ugusiće se, opustiće se, potonuće. Često je oklop neprobojan, apsurdni krug gotovo zatvoren. Sve podseća na bolnu smejuriju. Čehov je ne oprašta i ne miri se sa tim. Jer se njegovi ljudi ipak oko nečega trude, rade i pate, sa nadom i ubeđenjem da mora doći do promene.
‚‚Tri sestre", ‚‚Višnjik" i ‚‚Ujka Vanja" su drame bez jakih sukoba i radnje, nude atmosferu otužne praznine, smeha i grcanja, bede i čiste vere, sazdani od najfinijih pokreta ljudske duše. Nedostignuto do sada u literaturi je kratka priča, specijalna čehovljevska novela, proza po kojoj za većinu ljudi Čehov i jeste Čehov: škrt - a potpun, mek - a neumoljiv, dubok - a jednostavan: to je najpopularniji vid ove proze, koja obuhvata neke njegove maksimalne i opšte poznate domete - od ‚‚Ujka Vanje" do ‚‚Činovnikove smrti". Njegova proza, naročito kratka, tako je majstorska i specifična da se u njoj ne sme ništa pomeriti, gotovo ni reč. Svakodnevica kojom se bavi, gotovo prosečni ljudi i situacije, osnovna je razlika između njega i klasičnih ruskih realista, koji se u svojim romanima hvataju u koštac sa gromadama ruskog društva i sa ljudima velikih strasti. Čehov je u malom stvorio veliko.
Iako je tvrdio da mu je medicina žena, a književnost ljubavnica, i uprkos tome što je svoj profesionalni život češće posvećivao upravo lečenju, u medicini je ostao poznat više kao bolesnik, a svetsku slavu donelo mu je pozorište.
Anton Pavlovič Čehov, Osip Braz, ulje na platnu, 1898.
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Re: Anton Pavlovič Čehov
od Still_dreaming Ned Mar 09, 2014 9:50 am
- Lupim ti ja po dirkama i... ne mislim na devojku. Samo se smejem, ništa više... ali nešto kopka u srcu, kao da mi je u grudima miš i gricka vojnički dvopek. Ni sam ne shvatam zašto me hvataju tuga i muka. Ubeđujem sebe, grdim, smejem se... pevušim uz muziku, ali nešto me tišti, naročito tišti... Nešto se pokrene u grudima, bocne, neko vreme grize i najednom navali u podgrlac, tako... kao neka grudva... Stisneš zube, počekaš, malo, popusti, a onda opet ispočetka... Šta je to sada? I kao za inat u glavi su najpodmuklije misli. Prisećam se i vidim da sam postao niko i ništa. Prevalio sam dve hiljade vrsta da dođem u Moskvu, hteo da postanem kompozitor, pijanist, a postao sam najamni svirač. U stvari, to je prirodno... čak i smešno, a meni je muka... Setio sam se i tebe... Moj sustanar, mislim, sedi sad i piše. Opisuje, jadnik, uspavane gradske većnike, bubašvabe u pekarama, jesenje nevreme... opisuje upravo ono što je odavno opisano, prežvakano i svareno. Mislim, i zbog nečeg mi te žao... Do suza žao... Dobar si momak, imaš duše, ali nema u tebi, znaš, one vatre, žuči, snage... nema zanosa... I bog bi te znao po čemu si pisac, a ne apotekar ili obućar. Setio sam se svih svojih prijatelja - promašenih ljudi, svih tih pevača, slikara, amatera... Sve je to nekad vrilo, kretalo se, lebdelo u oblacima, a sada - ništa.
Muzikant
Amor fati
Live today
Still_dreaming- Administrator
- Broj poruka : 22089
Godina : 36
Lokacija : In dreams...
Datum upisa : 15.01.2010
Zid :: Književnost :: Književnost
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu