Henrik Ibzen

od **Still_dreaming** Sub Dec 24, 2011 12:41 am

Henrik Ibzen (Henrik Johan Ibsen), veliki norveški književnik, rođen je 20. marta 1828. godine u Skienu, u Norveškoj. Bio je sin propalog trgovca i već od petnaeste godine morao je sam da se izdržava. Bio je lekarski pomoćnik i pripremao se za studije medicine, ali ipak sve to ostavlja i počinje da proučava književnost. Kao dvadestogodišnjak, pod uticajem revolucionarnih zbivanja u Evropi, piše svoju prvu dramu ‚‚Katilina". Nakon ove drame, Ibzen 1862. godine objavljuje dramu ‚‚Komedija ljubavi" u kojoj se govori o konvencionalnim odnosima među polovima i o braku. 1867. godine Ibzen stvara novo delo ‚‚Per Gint", označeno kao najnorveškije. To je Ibzenovo kapitalno delo. To delo je Norvežanima kao Geteov ‚‚Faust" Nemcima. Per Gint je čovek koji laže samog sebe i koji od života beži u sanjarenje i maštanje. Podstaknut kulturnom politikom konzervativaca, svestan zastarelih društvenih, moralnih i religioznih zasada, Ibzen stvara niz drama u duhu oštre i nemilosrdne kritike savremenog društva ‚‚da pojedinca probudi do slobode i nezavisnosti." Te drame su takođe ključ Ibzenove književnosti. U drami ‚‚Lutkina kuća" Ibzen govori o pravu žene na vlastiti život, u ‚‚Avetima" iznosi probleme braka i ličnog morala. Zatim dolaze drame u koje Ibzen unosi sve više psihologije (‚‚Divlja patka'', ‚‚Cezar i Galilejci00, ‚‚Kad se mi mrtvi probudimo'').U svojim dramama je analizirao moralne nedostatke modernog društva. Svoje poslednje četiri drame napisao je u Norveškoj, a 1900. godine je doživeo prvi od serije moždanih udara i tada se povlači iz javnog života. Umro je 23. maja 1906. godine u Oslu.

Ibzen je, pored Andersena, Kjerkegora, Strindberga i Selme Lagerlof, najveći skandinavski književnik uopšte. On nemilosrdno optužuje savremeno društvo i odnose koji u njemu vladaju. Pune sadržaja i tehnički savršene, njegove drame pogađaju samu suštinu modernog, građanskog društva, koje je u osnovi lažno i počiva na sistemu tradicionalnih zabluda, ono nema načela po kojima bi vredelo živeti, već samo privide koji se moraju održavati po svaku cenu. U Ibzenovim dramama pojedinci se sukobljavaju sa snovima, sudbinama i svime onime što je duševno jače od njih. Jedna od glavnih Ibzenovih drama je drama ‚‚Aveti". To je drama koja govori o problemima jednog braka. U toj drami govori se i o grehovima u jednoj porodici tj. o pitanju da li se grehovi oca ili majke prenose na dete. Porodica se raspala od duševnih tegoba, problema i grehova te porodice, koji su simbolički prikazani kao ‚‚aveti." Gospođa Alving, glavna junakinja ove tragedije ovako opisuje aveti:

Znate Manderse, ja gotovo verujem da smo svi mi aveti. Ne kreće se u nama samo ono što smo nasledili od oca i majke. To su i svi mogući i stari i mrtvi nazori, svakakva stara i mrtva verovanja itd. To ne živi u nama, ali nam leži u krvi i ne možemo ga se osloboditi. Kad god uzmem novine u ruke i čitam ih, čini mi se kao da se aveti šunjaju između redova. Mora da svuda na zemlji žive aveti. Mora da ih im toliko mnogo, koliko i peska u moru. I zato se svi mi tako bedno plašimo svetla, svi redom.

U prvom stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga se on postepeno oslobađa. Glavno delo ovog perioda su: ‚‚Pretendenti na presto'', delo prožeto sumnjom u pesnički poziv, sumnjom koja će, uz sukob želja i mogućnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog stvaralaštva. Taj period završava dramom ‚‚Brand'', u kojoj autor izlaže etički kredo ‚‚sve ili ništa”, radikalan, ali apstraktan zahtev koji se nije odnosio ni na kakvu konkretnu društvenu akciju, i dramom ‚‚Per Gint'', najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom koju je napisao u stihu.

Dramom ‚‚Savez mladih'', sa tematikom iz savremenog života, Ibzen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu koju čine ‚‚Stubovi društva''‚ (kritika bezočnosti građanskog društva), ‚‚Lutkina kuća'' (ili ‚‚Nora'' - kritika položaja žene u društvu), ‚‚Aveti'' (problem krivice i praštanja) i ‚‚Narodni neprijatelj'' (gušenje istine koja smeta građanskom sloju). Te četiri drame je napisao pod uticajem stava danskog kritičara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje društveno angažovane književnosti, i njima je izazvao veliku pažnju. Njih povezuje oštra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove oštre osude licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao što su brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više njegovih komada. Za prvo izvođenje ‚‚Lutkine kuće'' u Nemačkoj, morao je da napiše nov završetak u kome se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci, dok su ‚‚Aveti'' prvo izvedene 1882. godine u Čikagu, a tek 1890. godine u Bergenu u Norveškoj.

Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se više usredsređuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, često se nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje nerazrešiv. U ‚‚Divljoj patki'' izlaz je u bekstvu u svet mašte, u ‚‚Rosmersholmu'' izlaz je samoubistvo. Sličan krug motiva povezuje njegove sledeće drame: ‚‚Gospođa s mora'', ‚‚Heda Gabler'', ‚‚Graditelj Sulnes'', ‚‚Mali Ejolf'', ‚‚Jun Gabriel Borkman'' i ‚‚Kad se mrtvi probudimo''. U poslednjim dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek iznova preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti.

Njegov dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske realističke drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća i danas. O popularnosti i značaju Ibzenovog dela govori podatak da su se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorišta u Berlinu u jednoj jedinoj nedelji.

Ostala dela: ‚‚Gospođa Inger iz Estrota'' (Fru Inger til Østeraad, 1855), ‚‚Praznik u Solhaugu'' (1956), ‚‚Ratnici na Helgolandu'' (Hærmændene paa Helgeland, 1858), ‚‚Gospođa s mora'' (Fruen fra Havet, 1888), ‚‚Heda Gabler'' (Hedda Gabler, 1890).

od **polly88** Pon Maj 14, 2012 6:40 am

"Nora: Da, vidite, neke ljude čovjek više voli, a s drugima više voli biti."
Lutkina kuća (Nora)

od **Liza_N.** Pet Maj 24, 2013 9:01 pm

Obećala sam sebi, jednom davno, da ću pročitati još nešto od Ibzena, jer me je Nora oduševila.
Detalje sam zaboravila, ali se sećam utisaka. Najjači je ostavio Norin ples, kao pred smrt, pred neminovno, ples u kojem se otkačila. Tu scenu sam jasno mogla da zamislim, primalni ples kojim, kao Aska, želi da odloži urušavanje. Oslobađajući i kažnjenički ples...
Dugo sam razmišljala o Nori. A onda sam se setila Pisama iz Norveške Isidore Sekulić, i setila da ona opisuje Norvežanku kao ženu koja će rado žrtvovati sebe zarad porodice (neće imati svoju, ukoliko je potrebna roditeljima ili bratu...), a takva je, donekle, Nora, ali još više Kristina Linde, koja se udala za čoveka koji je bio bogat, i nikada ga nije volela, ali je to uradila jer je morala da se brine o majci i dvojici braće... Naposletku, ona je slobodna žena u svojim zrelim godinama.
Skučenost žene, uvučene u lutkinu kuću, to je bio moj osnovni utisak. Pritom, ne mislim o ovome sa feminističkom konotacijom, već sa uopštenom mišlju o tome kako sebe dovodimo u teskobne situacije zbog obzira, vaspitanja, manira, običaja, straha da ne budemo egocentrični ili sami...

od **ThePoet** Sub Maj 25, 2013 12:00 am

Dok sam još išao u Dramsku radionicu, za jedan od javnih časova sam s jednom drugaricom radio scenu iz Lutkinog doma (prevod koji smo mi imali glasio je tako, iako većinom vidim Lutkina kuća), scenu u kojoj se Nora konačno odluči da napusti Torvalda. To je tako dobra scena i toliko teška, da sam se zarekao da ću pročitati celu dramu. Još uvek nisam stigao da je pročitam, ali mi je to na listi čekanja.

A čudno je što si pomenula i Pisma iz Norveške, pošto ih trenutno čitam. Bio sam skeptičan prema Isidori Sekulić iz nepoznatih razloga, ali me sa svakom stranicom sve više oduševljava.

od Sponsored content

Henrik Ibzen

Henrik Ibzen

Re: Henrik Ibzen

Re: Henrik Ibzen

Re: Henrik Ibzen

Re: Henrik Ibzen