Alesandro Bariko

" ... Svaka priča ima svoju muziku. Ova ima belu muziku. To je važno napomenuti, jer bela muzika je čudnovata muzika, katkad te uznemiri: svira se sporo, a pleše lagano. Kad je dobro odsvirana, to je kao da čuješ kako odjekuje tišina, a ako gledaš one koji uz nju plešu, izgledaju ti kao da su nepomični. Prokleto je teška, bela muzika ... "

" Po hiljaditi put potraži njene oči, i po hiljaditi put pogledi im se susretoše. Bilo je to nešto poput tužnog valcera, tajnog i uzaludnog ... plesao ga je do kasno u noć, a onda je ustao ... pre nego što će napustiti odaju pogleda još jednom prema njoj. Gledala ga je, očima savršeno nemim, vekovima udaljenim. "

" – Čak joj ni glas nikada nisam čuo.
... a odmah zatim ...
– Čudan je to bol.
... tiho ...
– Umreti od nostalgije za nečim što nikad nećeš proživeti."

" Postojao je i neki razlog, ali ja ga nisam zapamtio. Razlozi se nikad ne pamte. "

" Možda te život, ponekad, tako zakovitla da zaista više nemaš šta da kažeš … Ništa više, zauvek. "

" Ma koliko se neko trudio da živi samo jedan život, drugi će u njemu vidjeti tisuće drugih, i to je razlog zbog kojega ne uspjevamo izbjeći da jedni drugima nanosimo zlo. "

" Tada pomislih da, ma koliko život bio neshvatljiv, mi ga vjerovatno provodimo s jednom željom da se vratimo u pakao koji nas je rodio, i da tamo stanujemo pokraj onoga tko nas je, jednom, iz toga pakla, spasio. Pokuša se upitati otkuda dolazi ta bezumna vjernost užasu, no otkrije da ne nalazi odgovora. Shvaćala je samo da ništa nije jače od onog instinkta da se vratimo tamo gdje su nas slomili, i da taj trenutak ponavljamo godinama. Misleći samo da onaj tko nas je spasio jednom može to potom činiti zauvijek. U jednom drugom paklu identičnom onome iz kojega dolazimo. No odjednom milostivom. I bez krvi. "

" Ali nije se dogodilo ništa, jer životu uvijek nešto nedostaje da bude savršen ... "

" Uvek bi se dogodilo da u izvesnom trenutku neko digne glavu … i ugleda je. "

" U očima ljudi se vidi ono što će videti, a ne ono što su videli. "

" On možda nikad nije video svet. Ali već dvadeset sedam godina taj svet je prolazio kroz ovaj brod:
i on ga je, već dvadeset sedam godina, na tom brodu, uhodio. I krao mu dušu. "

" Prepuštao sam se maštanju, uspomenama, to je jedino što ti preostaje, ponekad, da bi se spasao, i ništa drugo. Trik siromašnih, ali uvek deluje. "

" U tom brodu utonulom u mrak, poslednje sećanje na njega je jedan glas, gotovo jedino, koji lagano izgovara …
Nije me zaustavilo ono što sam video …
Već ono što nisam video …
Bilo je svega …
Ali nije bilo kraja …
I sad zamisli: klavir. Dirke počinju. Dirke se završavaju. Ti znaš da ih ima osamdeset osam, tu niko ne može da te pređe. Nisu beskonačne, dirke. Ti si beskonačan, unutar tih dirki, beskonačna je muzika koju možeš da proizvedeš ... ispred mene se razastire jedna klavijatura od milion dirki ... ta klavijatura je beskonačna ... Ako je klavijatura beskonačna, onda ... Ne postoji muzika koju na toj klavijaturi možeš da sviraš. Seo si na pogešnu stolicu: to je klavir na kome svira Bog ... Kako vama uspeva da izaberete jednu ... Da odaberete jednu ženu ... Jednu kuću ... Jednu zemlju ... Zar se nikad ne plašite, vi, da ćete se raspasti na hiljadu komadića samo ako na to i pomislite, na tu bezmernost, samo ako na nju i pomislite? Da u njoj živite ... "

" Svirali smo zato što je okean veliki, i zato što uliva strah, svirali smo da im brže prođe vreme, i da bi zaboravili gde su, i ko su. Svirali smo da bismo ih podstakli da igraju, jer dok igraš ne možeš da umreš, i imaš osećaj da je čitav svet tvoj. "

" On je svirao ... Ta muzika nije postojala, pre nego bi je on odsvirao, ok? , nije nigde postojala. A kada bi on ustao od klavira, nije je više bilo ... nije je više bilo zauvek ... "

" … nisam uopšte bio siguran da je ikad bio nesrećan. Nije bio jedan od onih ljudi za koje se pitaš jesu li srećni ili nisu … Nije ti padalo na pamet da razmišljaš da li da mu pripišeš sreću ili, pak, tugu. Činilo se kao da je izvan svega, činilo se da je nedodirljiv. On i njegova muzika:
Sve ostalo je bilo nebitno. "

" P.S.

Poreklo priča je tajanstveno, a možda čak i nebitno. Ali, naravno, saznati odakle potiču izvesne ideje je nešto što uvek pobuđuje znatiželju. To je pitanje koje čitalac obavezno postavlja:
kako mu je samo pala na pamet ta ideja?
Uglavnom ne umem da odgovorim, ali istina je da priče na izvestan način prokrče sebi put, u našoj glavi, ponekad čak i dugačak: sklopiti deliće tog puta možda i nije posve uzaludno ...

... Postoji neko ko ume nešto božanski da radi i paradoksalno, to radi u tajnosti, u zaštićenim i ograničenim okolnostima. I čini to nerazumno veliki broj godina, poput kakve prinudne radnje koje ne uspeva da se oslobodi ...

... vreme prolazi ... Priče ostaju, imaju srce koje nastavlja da kuca čak i kada dopustimo da otklizne u zaborav, i to je srce koje u pogodnom momentu ponovo iskrsne i može da počne da živi u bilo kojem drugom telu koje za njega pronađemo: na kraju je jedino to srce uistinu važno .. ono je razlog zbog kojeg se dotična priča rodila u našem mozgu, ono je jedini pokretač, neponovljiv i neophodan, kreativnog čina .. sve ostalo je predivan ali sasvim običan zanatski posao, uzvišeno krpljenje, izvanredna normalnost. Zanat ... "


"Španska partija", Alesandro Bariko