Johan Volfgang Gete

Smatraju ga najvećim piscem nemačkog govornog područja i poslednjom renesansnom ličnošću, jer se uspešno bavio različitim delatnostima. Bio je pesnik, romanopisac, dramski pisac, kritičar, slikar, teoretičar, državnik. Pisao je filozofska dela, ali i dela iz oblasti optike i morfologije bilja. Bitno je uticao na rađanje romantičarskog pokreta, kao i na širok dijapazon značajnih ličnosti, kao što su: Betoven, Mocart, Hegel, Šopenhauer, Darvin, Jung, Tesla...

Johan Volfgang Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe) je rođen 28. avgusta 1749. godine u Frankfurtu na Majni, od oca Johana i majke, Katarine, ćerke tadašnjeg gradonačelnika Frankfurta. Zahvaljujući njoj, od rane mladosti je imao značajne veze sa uglednim ličnostima u gradu. Od osmoro dece, preživeli su samo Gete i njegova sestra, Kornelija.

U mladosti je, pored uobičajenih predmeta, Gete posebno učio latinski, grčki, francuski i engelski jezik, a takođe je imao i posebne časove plesa, jahanja i mačevanja. U ovom periodu, majka mu je usadila ljubav prema lutkarskom pozorištu.

1765. godine Gete se, po očevoj želji, upisao na studije prava u Lajpcigu. Studije su išle traljavao, a on je umesto prava „studirao život". Usled takvog načina života, u ovom periodu je nekoliko puta bolovao od polno prenosivih bolesti. Tako se i na jesen 1768. godine vratio na kućno lečenje, gde su ga negovale majka i sestra. Kao i obično, tokom oporavka padao je u samokritičko raspoloženje i zanimao se za religioznu mistiku. Sada se zainteresovao i za alhemiju, astrologiju i okultnu filozofiju, a svaka od ovih nauka ostaviće svoj upečatljiv trag u njegovom najpoznatijem delu - ‚‚Faustu''. 1770. godine otac gubi strpljenje i šalje ga u Strazbur da konačno dovrši svoje studije. Iste ove godine objavio je svoju prvu zbirku poezije, ali anonimno. Ovo je period kada mnogo stvara, ali većinu svojih dela spaljuje.

U Strazburu se upoznao sa Johanom Herderom, koji je došao u ovaj grad zbog operacije na oku. Herder je pobudio u njemu zanimanje za Šekspira, kao i za narodno stvaralaštvo. Francuska vlada Geteu nudi posao, ali on ga odbija, jer želi da ostane „originalni genije".

1771. godine je diplomirao, ali je njegova pravnička karijera potrajala svega nekoliko meseci. Ovo je period u kojem Gete piše pod uticajem gotskog nemačkog ideala, ali i dela drevne Grčke, posebno se diveći Pindaru, nazivajući ga najvećim lirskom pesnikom antike. Oseća da je rođen za velika dela, ali još uvek nije sasvim siguran u to. 1774. godine Gete objavio prvi nemački ljubavni roman - „Jadi mladog Vertera". Gete uobličava osetljivog, bledog, melanholičnog mladića, kojem pripisuje sopstveni datum rođenja. Verter je razočaran u bučno i prazno društvo i želi da se povuče iz njega. Želi da živi bez laži i spletaka.

‚‚Šta je na početku i kraju svakog pisanja: reprodukcija sveta oko mene kroz unutrašnji svet, koji sve grabi, povezuje, prerađuje, gnječi i na vlastiti način opet uspostavlja..." - kaže Gete. On povezuje klasični humanizam sa realizmom, dodajući novu osećajnost i usavršavajući stare ideje. Gete smatra da je zadatak pesnika da opisuje stvarni svet, a ne izmišljeni, jer je pesnik „rođen da gleda i stvoren da vidi".

Verter je zaljubljen u verenicu svog prijatelja, a ceo roman posmatramo iz čisto subjektivnog ugla, kroz misli i osećanja glavnog junaka, koji je suočen sa nametnutim moralnim i društvenim normama, ali čiju borbu posmatramo iznutra, a ne spolja. On nema vidljivog protivnika, jer je protivnik u njemu samom, stvoren još od detinjstva, kada mu je vaspitanjem uobličena savest. Heroj romana se bori protiv sistema, protiv društvenih okova, ali u sebi. I gubi u toj borbi, nesposoban da uguši ljubav i nemoćan pred zahtevima sveta.

Gete ovim romanom stiče ogromnu popularnost, a mladi širom Evrope slede Verterove stope. Zbog toga crkva optužuje Getea da opravdava i propagira samoubistvo, koje hrišćanska nauka zabranjuje i smatra jednim od najvećih grehova. Ali i veliki broj kritičara poriče umetničku vrednost njegovih radova. Kritikuju ga kao prostog podražavaoca grčke antike, kao propagatora nemorala, koji je potpuno ravnodušan prema opštim društvenim i političkim prilikama, a neki mu, čak, zameraju da ne zna ni sopstveni maternji jezik.

1775. godine Gete je postao lični savetnik vajmarskog vojvode, Karla Avgusta. 1782. godine dobio je plemićku titulu i u skladu sa tim počeo da se potpisuje kao - Johan Volfgang fon Gete. Gete je pravdoljubiv u svojoj umetnosti, ali u dvorskom krugu se teško snalazi. On je podeljen između izazova visokog društva i umetničkog senzibiliteta. Voli uniformu, pa makar ona bila i lakejska, ali istovremeno stvara romantičarske heroje. Fridrih Engels, u svom članku o Geteu iz 1846. godine, primećuje da se u samom Geteu neprestano odvijala borba između ovih protivrečnosti, „neprekidna borba između genijalnog pesnika, koji se gadi mizerije svoje okoline, i opreznost frankfurtskog patricijskog sina, odnosno vajmarskog tajnog savetnika, koji se oseća prinuđen da s tom mizerijom sklapa primirje i privikava se na nju."

Svojim delima, Gete je značajno uticao na osnivanje nemačkog idealističkog pokreta „Sturm und Drang" - koji se borio protiv apsolutističke tiranije propagiranjem individualnosti i individualnih sloboda. Oni okreću leđa literaturi koja teži prosvećivanju i bave se strastima, osećanjima, instiktima. Njihove ideje prevazilaze vreme u kojem žive i u svojim delima stvaraju svet kakav bi on trebao da bude, a ne kakav zaista jeste, najavljujući skori dolazak romantizma.

Gete je gradio na temeljima svojih prethodnika, ali je i veoma dobro uviđao da se fokus umetničkog izraza premešta ka čulima, ka emocijama, mada se čuvao od viška osećanja. Trudio se da pronađe ravnotežu između starih i novih vrednosti, a svako preterivanje nazivao bolešću: „Ništa gore od mašte bez mere".

U periodu između 1786. i 1788. godine ispunjava svoj dugogodišnji san i putuje Italijom. 1794. on se sprijateljuje sa Šilerom i ovo prijateljstvo će potrajati sve do Šilerove smrti 1805. godine. U godini kada se rodio jedan od najvećih nemačkih liričara 19. veka, Hajnrih Hajne, Gete piše roman „Herman i Dorotea" (1797) u kojem opisuje idilu nemačkog gradića, u pozadini Francuske revolucije. Stare vrednosti su uništene, sva dotadašnja merila su pokolebana, a Gete nudi nove ideale koji se ogledaju u vraćanju praprirodnim vrednostima.

Dve godine po smrti Imanuela Kanta, začetnika nemačke klasične filozofije, francuske trupe 1806. godine prodiru na teritoriju Vajmara, a pijani vojnici upadaju u Geteovu kuću i dozivaju gazdu, ne znajući o kome je zapravo reč. Gete, koji se već bio raspremio, silazi u svojoj spavaćici. Njegov produhovljeni izgled, čak i kada je ovako odeven, ostavlja utisak na vojnike koji, za trenutak, odstupaju. Ali, malo potom, oni sa bajonetima upadaju u njegovu spavaću sobu. Gete je ukočen i ne progovara, ali je aktivna njegova tadašnja ljubavnica, Kristina Vulpius, koja zajedno sa ljudima koji su pronašli utočište u Geteovoj kući, izbacuje vojnike na ulicu i organizuje odbranu. Narednog dana se venčao sa Kristinom, sa kojom dobiti sina, Karla.

1808. godine Gete je izazvao senzaciju objavljivanjem prvog dela ‚‚Fausta'' - epske drame, koju je završavao u fazama, a koja je u potpunosti objavljena tek po njegovoj smrti. Istorijski doktor Faust, bio je beskrupulozni mag, renesansni alhemičar koga se njegov savremenik, Martin Luter odrekao. Gete je produbio početnu ideju, a celom komadu dao alhemičarsku formu. Podelio ga je u dva dela, sa mnoštvom epizoda i mnogobrojnim sporednim likova. Iskombinovao je klasičnu i hrišćansku kulturu. Pomešao je tragediju sa komedijom, epsko sa lirskim, idealnu lepotu sa grotesknom i opscenom. Faust je Gete, umetnik kao mag, baš kao što je i Mefisto Gete, umetnik kao neprijatelj Boga. I baš kao što se Faust nalazi između Grete, koja predstavlja naivnu osećajnost i Mefista, koji reprezentuje ciničnu prefinjenost, tako se i čitavo čovečanstvo nalazi između stvaralačkog i radnog života i mefistofelskog poricanja i uništenja i mora se odlučiti.

Pored pesničkih dela, Gete se bavio i teoretskim, prirodno-naučnim i praktičnim studijama iz raznih oblasti: zanimao se za geologiju, proučavao uporednu anatomiju radi predavanja na slikarskoj akademiji, zanimao se za botaničke studije, za poljoprivredu i probleme navodnjavanja, morfologiju, optiku i nauku o bojama, meteorologiju i mineralogiju. 1780. godine pronalazi intermaksilarnu kost. Govorio je da je klasicizam kontrolisao umetnost, ali da je romantizam bolest, pa je pisao pravila za nemačku poeziju.

1832. godine Gete se razboleo. Iako je dobio običnu prehladu, njegovo staračko telo nije imalo dovoljno snage da joj se odupre. Čovek koji se celoga života plašio smrti, koji je izbegavao i samo pominjanje te reči i nije smeo da posmatra sprovode, sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama i dremao. Upitao je svog slugu, Frederika, koji je datum: „22. mart." - „Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je, a zatim pao u dubok san. Na trenutak se probudio i prošaputao bez vidljivog razloga: „Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?", da bi trenutak pre smrti uzviknuo: „Svetlosti... Još više svetlosti!" Umro je u 83. godini života i sahranjen je na Starom groblju u Vajmaru.