Alfred Žari

Alfred Žari (Alfred Jarry), rođen 8. septembra 1873. godine u Lavalu, bio je francuski pisac. Imao je bretonsko poreklo sa majčine strane.

Žari je najpoznatiji po svojom komadu ‚‚Kralj Ibi'' (1896), koji se često navodi kao preteča nadrealističkog teatra 1920-ih i 1930-ih godina. Žari je pisao u različitim žanrovima i stilovima. Pisao je predstave, romane, poeziju, eseje i bavio se novinarstvom. Njegovi tekstovi predstavljaju neku vrstu pionirskog rada u književnosti apsurda. Izmislio je pseudonauku, koja se zove ‚‚Patafizika''.

Kao odličan učenik, često je zabavljao razred svojim šalama. U srednjoj školi u Rennesu, sa 15 godina, predvodio je grupu učenika koji su dosta energije trošili na ismevanje dobronamernog, punačkog čoveka, ali lošeg profesora koji im je predavao fiziku, po imenu Hébert. Žari i njegov prijatelj iz razreda, Henri Morin, napisali su predstavu koju su priredili koristeći marionete u kući jednog od njihovih prijatelja. Glavni lik predstave ‚‚Les Polonais'' zvao se Père Heb i imao je ogroman stomak, tri zuba (jedan od kamena, jedan od gvožđa i jedan od drveta) i jedno uvo koje se skidalo. Žari će ovaj lik kasnije pretopiti u kralja Ibija, jednog od najmonstruoznijih likova francuske književnosti.

Sa 17 godina je maturirao i preselio se u Pariz kako bi se spremio za upis u École Normale Supérieure. Premda nije primljen, ubrzo se proslavio svojim originalnim radom, pišući prozu i poeziju. Zbirka njegovih dela, ‚‚Les minutes de sable mémorial'' objavljena je 1893. godine. Iste godine oba njegova roditelja umiru i ostavljaju mu malo nasledstvo koje je on brzo potrošio.

U međuvremenu Žari je otkrio uživanje u alkoholu, a apsint je nazivao zelenom boginjom. Prema jednog anegdoti, Žari se jednom obukao i namazao svoje lice u zeleno i na biciklu se provezao gradom u čast (i verovatno pod dejstvom) apsinta.

Kada je bio regrutovan u vojsku 1894. godine, njegova sposobnost da izvrće ideje pobedila je nad pokušajima da ga disciplinuju. Prilika prilično niskog čoveka u uniformi mnogo većoj od odgovarajuće (vojska nije davala dovoljno male uniforme u to vreme) bila je toliko komična da mu je bilo dozvoljeno da ne učestvuje u paradama i marševima. Bio je otpušten iz vojske iz medicinskih razloga. Svoje iskustvo sa vojskom iskoristio je za roman ‚‚Dani i noći'' (1897).

Žari se vratio u Pariz i posvetio se piću, pisanju i prijateljima koji su cenili njegov humor. Tokom ovog perioda, učestvovao je sa Remy de Gourmontom u priređivanju časopisa ‚‚L'Ymagier'', luksuzno opremljenog umetničkog časopisa, koji je nudio simboličku analizu srednjovekovnih i popularnih sadržaja. Simbolizam je bio u punom zamahu i ‚‚L'Ymagier'' je igrao važnu ulogu u njegovom razvoju. Njegova predstava ‚‚Cezar Antihrist'' (1895) dosta se oslanjala na ovaj pokret. Ovaj rad je predstavljao most između ozbiljnog simboličkog značenja i kritičke apsurdnosti, sa kojom je Jarry kasnije bio povezivan. Koristeći biblijski tekst Otkrovenja kao polaznicu, ‚‚Cezar Antihrist'' predstavlja paralelni svet ekstremnog simbolizma u kome se Isus vraća ne kao anđeo duhovnosti, već kao agent Rimskog carstva koji pokušava da dominira duhovnošću.

U proleće 1896. godine objavljena je njegova predstava ‚‚Kralj Ibi'' koja je bila razrađena i proširena verzija njegove predstave ‚‚Les Polonais''. Činilo se da zbog divljeg humora i monstruozne apsurdnosti predstave ‚‚Kralj Ibi'' ona nikada neće biti igrana na sceni. Ipak, Aurélien-Marie Lugné-Poe je postavio predstavu u Théâtre de l'Oeuvre.

Tokom premijere, 10. decembra 1896. godine, nakon što je Kralj Ibi (igrao ga je Firmin Gémier) rekao uvodni tekst: "Merdre!" ("Sranje!"), publika je podivljala i predstava je bila prekinuta petnaestominutnim zviždanjem. Slični prekidi su se dešavali i dalje tokom predstave. Tokom te prve produkcije, odigrane su samo proba u kostimima i premijera, a zatim je predstava skinuta i nije se igrala do 1907. godine.

Predstava je donela slavu dvadesettrogodišnjem Žariju koji se utopio u fikciju koju je stvorio. Žari je počeo da govori kao njegov lik, kralj Ibi. Usvojio je čudan akcenat i naglašavao je svaki slog reči, počeo je da koristi kraljevsko ‚‚mi" za sebe i, na primer, vetar je nazivao ‚‚ono što duva".

Žari se preselio u stan koji je bio toliko nizak da su gosti morali da se savijaju da ne bi udarali u plafon. Takođe, počeo je da nosi pištolj. Kada se njegova komšinica bunila zbog toga što se plašila da su njena deca ugrožena, odgovorio joj je: ‚‚Ako bi se to desilo, go-spo-đo, lično ćemo biti srećni da dobijemo novu sa vama" (premda nije bio naklonjen ženskom polu na način koji je ovde sugerisan).

Tokom poslednjih godina, Žari je bio idol mnogim mladim piscima i umetnicima u Parizu. Nakon njegove smrti, Pablo Pikaso, koji je bio fasciniran Žarijem, nabavio je njegov pištolj i nosio ga po Parizu, a kasnije je kupio i mnoge njegove rukopise.

Žari je umro 1. novembra, 1907. u Parizu od tuberkuloze. Zabeleženo je da je posladnja stvar koju je tražio bila čačkalica. Sahranjen je na Cimetière de Bagneux.

Ostala dela: ‚‚Posete Amora'', ‚‚Dela i misli doktora Faustrola, patafizičara'', ‚‚Apsolutna ljubav'', ‚‚Supermuškarac'', ‚‚Ibi ponovo jaše'' itd.